Odmazda nad civilima

Kolektivno kaznjavanje Nemaca posle Drugog svetskog rata ovde je tabu tema koja se razbija tek u poslednje vreme. Od ukupno 85.000 poginulih jugoslovenskih Nemaca 59.000 su bili civili.

Jan Briza

Prvi put posle Drugog svetskog rata jugoslovenski zvanicnici su sredinom jula prosle godine u Smederevskoj Palanci polozili cvece na grob jednog nemackog vojnika. Oni su odali postu podoficiru Vermahta Jozefu Sulcu koji je po cenu sopstvenog zivota pre 57 godina u tom mestu odbio da ucestvije u zlocinu nad Srbima - taocima. Streljan je zajedno s njima.

Komemoracija u Smederevskoj Palanci je odrzana u prisustvu nemackog ambasadora u Jugoslaviji Vilfrida Grubera. U domacim medijima je taj dogadjaj dobio veliki publicitet i predstavljen je kao simbolican cin srpsko-nemackog pomirenja.

Prvi pomen zrtvama logora za internaciju jugoslovenskih Nemaca posle Drugog svetskog rata odrzan je krajem prosle godine u vojvodjanskom mestu Knicanin u organizaciji Drustva za srpsko-nemacku saradnju. Tamo je u zloglasnom koncentracionom logoru ubijeno ili je umrlo od gladi, zaraznih bolesti i hladnoce izmedju 10 i 15 hiljada Nemaca. Na komemoraciji u Knicaninu nije, medjutim, bilo predstavnika ovdasnjih valasti. Taj dogadjaj nije dobio ni prostor u drzavnim medijima kao prethodni.

Nije, naravno, tesko pretpostaviti zasto je bilo tako. Povodom logora u Knicaninu je trebalo priznati i pokajati se za sopstvenu nepravdu i zlocin nad neduznim ljudima. Jer, tamo su stradali civili, a medju njima i mnogo zena, dece i starih.

“Etnicko ciscenje" Nemaca

Samo na teritoriji Vojvodine bilo je 40 logora raznih kategorija u koje su deportovani ovdasnji Nemci. Najvise je bilo radnih, ali su postojali jos bolnicki, decji i zloglasni koncentracioni logori. Ove poslednje logorasi su nazivali logorima smrti jer su u njima bile ceste i likvidacije. Po zlu najpoznatiji medju njima bili su oni u mestima Knicanin, Backi Jarak, Gakovo i Sremska Mitrovica.

- Nemci koji su se tamo nasli dospeli su po principu kolektivne krivice koja nije izuzimala ni starce, zene i bebe u kolevkama iako oni nisu mogli da budu krivi za zlocine svojih sunarodnika bas kao sto ni ostali Srbi nisu krivi za zlocine koje su pocinili pojedini Srbi u Bosni, rekao je Martinov.

On je ukazao i na primere da su hapsenja i streljanja bez suda i valjane istrage u prvim danima oslobodjenja cesto bili posledica tragicnih zabluda, a isto tako i plod denuncijacija i laznih optuzbi zbog mrznje ili radi sticanja imovine.

Najveci deo imovine jugoslovenskih Nemaca prisvojila je drzava. To je ucinjeno odlukom Avnoja o prelasku neprijateljske imovine u ruke drzave i Zakonom o agrarnoj reformi. Nemcima je oduzeto 97.490 poseda sa 637.939 hektara zemlje ili skoro 60 odsto od milion i po hektara ukupno konfiskovanog zemljista koje je uneto u fond drzavne svojine.

Samo u Vojvodini njima je oduzeto 68.035 poseda sa 389.256 hektara zemlje. Na ta imanja je ubrzo naseljeno 45.000 porodica kolonista iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore.

Zavrsno “etnicko ciscenje" domacih Nemaca obavljeno je njihovim prinudnim iseljavanjem u periodu izmedju 1952. i 1963. godine. Tako je prema popisu stanovnistva iz 1991. godine ovde preostalo jos samo 3.800 osoba koje se izjasnjavaju kao Nemci. Na taj nacin je prakticno stavljena tacka na njihovo prisustvo u nasim krajevima. Razmere ovog “etnickog ciscenja" postaju jasnije ako se ima u vidu da su Nemci posle stvaranja prve Jugoslavije po popisu stanovnistva iz 1921. godine bili njena najveca etnicka manjina. Od ukupno 12 miliona stanovnika nove drzave Nemaca je tada bilo 577.000, Madjara 467.000, a Albanaca 439.000.

Uz Cercilov Blagoslov

Velika “etnicka ciscenja" Nemaca u Istocnoj Evropi podsticali su ili blagosiljali cak i jedan Vinston Cercil i jedan Frenklin Ruzvelt. Cercil je povodom egzodusa Nemaca iz tih krajeva na kraju rata u debati u Donjem domu britanskog parlamenta rekao: “Po nasim procenama nacin koji trajno i na zadovoljavajuci nacin resava ovo pitanje jeste proterivanje. To ce resiti i odnose izmesanog stanovnistva, sto bi inace vodilo u buducnosti daljim neresivim teskocama. Time cemo imati cistu situaciju. Mene licno ne uzbudjuje ova velika seoba, koja se u sadasnjim uslovima moze sprovesti bolje nego ikad".

Ruzvelt je u jednom pismu od 26. avgusta 1944. godine bio sasvim nedvosmislen kada je preporucio da “citavom nemackom narodu mora zauvek biti prikovano da je njihova cela nacija podrzavajuci Hitlera uzela ucesce u protivpravnoj zaveri protiv postavki cele savremene civilizacije".

U vecini istocnoevropskih zemlja ovakve reci su docekane kao otvoreni poziv na kolektivno kaznjavanje Nemaca. To je vazilo i za Jugoslaviju.

Nasa zemlja nije izuzetak ni kada je u pitanju nespremnost da se o Nemcima govori kao o zrtvama kolektivne odmazde za zlocine koje su nacisti pocinili u njihovo ime. Ceski predsednik Vaclav Havel suocio se sa zestokom osudom jednog dela svojih sunarodnika kada je u svojstvu sefa drzave javno molio za oprostaj Nemce koji su posle Drugog svetskog rata nepravedno stradali i proterani iz te zemlje. On je zasad jedini evropski drzavnik koji je to ucinio.

Ovde u doglednoj buducnosti izgleda da nema ko da odigra Havelovu ulogu. Spremnost na suocavanje s istorijskom istinom ne pokazuju cak ni institucije kao sto su Srpska akademija nauka i umetnosti ili Univerzitet, od kojih bi se to u prvom redu ocekivalo. To, medjutim, ne znaci da nema nade za “istorijsko pomirenje". Jer, ono se, zapravo, neformalno vec odigralo. U Nemackoj je pre raspada bivse Jugoslavije radilo vise od milion ovdasnjih radnika - gastarbajtera. Kada je izbio bratoubilacki rat na nasim prostorima, najveci broj izbeglica opet je pohrlio u Nemacku i tamo bio prihvacen.

Gastarbajteri i izbeglice nisu imali vremena da cekaju na nekog naseg Havela.