Nemacko-srpski odnosi: izmedju predrasuda i sukoba

Nemacko-srpske odnose obelezila su tri velika sukoba u ovom veku. Delovi srpske inteligencije veruju da je nemacko nepoverenje prema Srbima kontaminirano katolickim klerikalizmom, a drugi smatraju da je srpska modernizacijska misao uvek nalazila nacina za saradnju s Nemackom. Nemacki mediji su igrali veliku ulogu u sirenju nepoverenja prema Srbima, sto je dovedeno u pitanje diskusijom povodom putopisa Petera Handkea

Dragan Bisenic

Kada bi predsednik Nemacke bio Brus Springstin, a Srbije Leonard Koen, kada bi obojica pevali balade, mozda bi tada dve nacije i drzave bile u mnogo boljim odnosima, nego sto su danas i nego sto su bile u celom ovom veku. Taj vek obelezen je s tri velika konflikta u kojem su dve nacije bile na suprotnim stranama. Tako je bilo u prvom, drugom svetskom ratu, a narocito tokom poslednje decenije. U svesti obicnog coveka gotovo da je prihvaceno da je Nemacka najvazniji spoljnopoliticki faktor koji je podrzao i prihvatio raspad Jugoslavije. Decenijama pre toga, kao i drugde i u Srbiji, kako kaze britanski istoricar Timoti Garton Es, Nemacka je bila sinonim za sve dobro i napredno sto se dogadja u Evropi.

Respekt prema Nemackoj u ekonomskom i kulturnom planu, gotovo da je nesporan. Politicki odnosi, medjutim, potpuno su suprotni. Iako je problematicnost tih odnosa evidentna, otvorenija debata o njima za sada ne postoji u javnosti dveju zemalja.

Na snazi je, medjutim, konfrontacija. Tako je bilo i u svetskim ratovima, tako je bilo i u poslednjem jugoslovenskom sukobu. Alademik Milorad Ekmecic veruje da je pocetkom tog sukoba tesko bilo ocekivati od Srba da prihvate koncepciju “srednje Evrope" i time uspostave skladne odnose s tadasnjom nemackom spoljnom politikom. “To je ono sto je razdvojilo dva naroda na pocetku jugoslovenske krize", pise Ekmecic u knjizi “Srbija i srednja Evropa".

Mladi novinar “Kelnes ancajgera" Tomas Ludvig napisao je magistarski rad pod nazivom “Secesija Slovenije i Hrvatske u pisanju ’Frankfurter algemajne cajtunga’" (vodeci nemacki dnevnik).

On kaze da bi politika Milosevica krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih trebalo da bude kriticki razmatrana, ali agresivno izvestavanje medija u Nemackoj, pre svih “Frankfurter algemajne cajtunga" treba takodje da bude predmet ocene s nemacke strane, kaze Ludvig za “Nasu Borbu". U tom kontekstu je i posebno izvestavanje koje je doprinosilo sirenju stereotipa. Oko 60-80 odsto komentara koji su u to vreme o sukobu u Jugoslaviji, objavljeni u FAZ napisao je jedan od izdavaca Johan Georg Rajsmiler, koji je neko vreme ziveo u Beogradu i vazi za jednog od eksperata za tu temu.

Konzervativni politicki krugovi u Nemackoj bili su prijemcivi preranom priznanju Slovenije i Hrvatske. U pitanju priznanja, FAZ je imao veliku ulogu u javnom mnjenju. U konzervativnim krugovima izvesnu ulogu imalo je i osecanje verske bliskosti sa Slovencima i Hrvatima, istorijske veze s Habsburzima i njihova orijentacija ka zapadnoj i srednjoj Evropi. Srbi imaju, po tim pogledima, drugu istorijsku orijentaciju. I to je bilo jasno u izvestavanju FAZ od pocetka.

“Po mom uverenju, secesija Slovenije i Hrvatske izazvana je ekonomskim motivima koji su kasnije izrazeni ideoloskim pojmovima. Buduci da je sa strane ove dve republike izrazena volja za odvajanjem ja sam to objasnio i opisao kao secesiju. One su instrumentalizovale jedan pojam, pojam srednje Evrope. To je bilo favorizovano u izvestavanju FAZ, dok Srbija nije u tom smislu prihvatana kao partner za razgovor, buduci da, navodno, ne pripada tom krugu i nije prihvacena kao partner za dijalog. U najvecem, to je objasnjenje za prihvatanje iracionalizama i predrasuda u razmatranju Srbije", kaze Tomas Ludvig.

Ovaj problem izbio je u prvi plan tokom poznate “Handke diskusije" od pre dve godine. Na Handkeovoj strani istupali su uglavnom levicarski magazini i casopisi, kao i “Ziddojce cajtung" koji je i objavio Handkeov putopis. Rasprava je, u celini uzev, sasvim podigla temperaturu u nemackoj javnosti i trajala je vise meseci. Iskazani su i netrpeljivost i razumevanje, uz citav niz razlicitih motiva kojima se ta pozicija brani - od demokratskih, humanistickih, ideoloskih, pa do predrasuda. Handke je, dobio niz, pokuda ali i umerene reakcije nemackih politicara. Sasvim bez odgovora nemacke javnosti ostao je medjutim, dugacki tekst Boruta Trekmana u “Der spigel" s ekplicitnom tvrdnjom kako je, navodno, ocigledno “da sukob u Jugoslaviji nije samo sukob izmedju zapadne demokratije i istocnog “tenkovskog komunizma", nego da je to sukob izmedju “zapadne demokratske civilizacije i pravoslavnog despotizma".

Ono sto je oprosteno Trekmanu, nije oprosteno dr Ranhardu Laueru, koji je pod pokroviteljstvom predsednika skupstine pokrajine Niderzaksen objavio u martu 1994. opsukrnu knjizicu “Srbi i Hrvati". U njoj je autor obradjivao mnoge teme, a medju njima i to da “Srbi imaju kompleks zbog toga sto za vreme 500 godisnje turske vladavine nisu pripadali Evropi", te da je i Vasko Popa jedan od tvoraca srpskih mitova, te mita o “hromom Vuku". Njemu je, ostrim, polemickim tekstom odgovorio Balduin Vinter.

Ratnicki i vojnicki komplimenti, medjutim, promenom kulturno-politicke opcije, novim znacenjem mira koje je u Nemackoj razvijeno nakon poraza u proslom ratu, sigurno nisu od preterane vaznosti za savremeno ocenjivanje i gradjenje predstave o narodu. Ukoliko se, ipak, drugima odobrava ponasanje koje se jednima brani, onda se osnovano moze verovati da nije rec o odbrani principa, nego o iskazivanju politickih orijentacija.

Akademik Milorad Ekmecic, koji cesto ima ostre zamerke na nemacko ponasanje tokom poslednjeg sukoba u Jugoslaviji, drzanje Nemacke gleda kroz klerikalni kontekst.

- Osnovni problem u nemacko-srpskim odnosima je nepoverenje, kaze Ekmecic. Nemacka, naime, ne odredjuje sama svoj put, jer je ta odluka uslovljena jakim prisustvom katolicke klerikalne ideologije. Promena nemackog odnosa prema Srbima zavisi umnogome od neke velike promene u katolickoj crkvi, na isti nacin na koji se sada ta crkva menja prema Jevrejima. U tom pogledu za mene postoje dve Nemacke: katolicka i protestantska. Eventualni dolazak socijaldemokrata na vlast u Nemackoj dovesce do poboljsanja, ali ne tolikog posto ce i oni morati da vode racuna o Bavarskoj. Nemacka spoljna politika nece biti tako agresivna kao u vreme Kinkela. Sukobi Srba i Nemaca ne bi mogli da se posmatraju izolovano, jer su oni, do sada bili uvek u sirem kontekstu. I ovaj poslednji konflikt, povodom raspada Jugoslavije, iako nije bio vojni kao prethodna dva, takodje je deo jednog sireg sukoba, kaze akademik Ekmecic.

Ove teme cesto ostaju u uskim krugovima istoricara i strucnjaka. Tako je van paznje javnosti ostala i polemika akademika Andreja Mitrovica i predsednika Drustva srpsko-nemackog prijateljstva dr Zorana Ziletica o smislu i rezultatima srpskog sukobljavanja s Nemcima u proslom ratu. Za srpsku nacionalnu svest to je bio i jos uvek je element konfuzije, u prvom redu, kada je rec o sklapanju i odrzavanju saveznistava.

Protiveci se paktu s Nemackom, Srbi su usli u rat i na stranu tradicionalnih saveznika. Tokom rata ostali su bez dinastije i gradjanske klase. Saveznici su prihvatili revoluciju za koju Srbi danas misle da im je bila sasvim nepotrebna. Zar onda nije bilo bolje da Srbi sede kod kuce, a neka veliki medju sobom rese ono sto im se ne dopada? Umesto toga Srbi su dobili duboku ideolosku podelu, izgubili stanovnistvo i dinastiju. Ovakve racunice danas su deo ideologije “nacionalnog pomirenja" koja veruje da bi u slucaju da postane prihvacena, veoma lako nasla kljuc za sporazum sa svima, pa i s Nemcima. Posebna istorijska orijentacija medju srpskom inteligencijom moze se nazvati “skolom modernizacije" koju zagovaraju Andrej Mitrovic, Latinka Perovic i drugi. Sustina ove orijentacije moze se svesti na to da ona glavni problem Srbije vidi u politickoj tradiciji i nasledju radikala, njihovom narodnjastvu i populizmu, postavljanju temelja egalitarnoj drzavi. To je vec vise od polovine puta u komunizam koji je kasnije dosao. Okretanje Srbije modernizaciji, tehnoloskom napretku i razvitku jeste i oslanjanje na Evropu, a time na Nemacku kao jednu od tri najvaznije zemlje Evropske unije.

U tom kontekstu moze se shvatiti i izjava Hansa Ditriha Gensera koji je nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma upravo u nasem listu rekao da Nemacka treba da pomogne ukljucenju Jugoslavije Evropskoj uniji.

“Ukoliko se krene putem saradnje, ukljucenje Jugoslavije u Evropsku uniju bice osnov novih i promenjenih odnosa Srbije i Nemacke", kaze dr Predrag Simic. “Ne moze se niposto reci da postoji genetski animozitet izmedju Srba i Nemaca. Ako pogledamo prosli vek, videcemo da tu ima mnogo drugacijih poteza. Drugi svetski rat uneo je komponentu stvarnog animoziteta, nemacko ponasanje u Srbiji i Sumadiji ostavilo je dubok trag na srpsku svest", kaze Simic.