Nemci i Srbi u Nemackoj

Medjutim, nemacki gradjani su i te kako pokazali da znaju da "odvoje politiku i svakodnevni zivot". Kada su tokom godina rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ovde masovno pristizale izbeglice, pokazali su ogromnu spremnost da pomognu ne pitajuci za nacionalnost. Naravno, imali su mozda i prioritete i simpatije koje bi prevagnule na jednu ili drugu stranu

Snezana Bogavac
dopisnik "Nase Borbe" iz Bona

Gradjani Srbije koji zive u Nemackoj, tesko da se uljuljkuju uz pomisao da su bas "strasno potrebni Nemcima". Oni su se realnosti prilagodili verovatno mnogo bolje nego jugoslovenski/srpski politicari, svejedno da li je rec o opoziciji ili vladajucoj garnituri. Svesni da politika zapravo uvek kaska za ljudskim, kulturnim i ekonomskim vezama.

U Nemackoj zivi 7,37 miliona stranaca. Najbrojniji su Turci (2,11 miliona), ali odmah za njima slede gradjani Jugoslavije kojih ima 721.000. Ovaj broj zacudio je ne samo nemacke statisticare, vec i gradjane Srbije i Crne Gore koji zive u Nemackoj - mnogima je izgledao kao previsok. "Tajna" je verovatno u tome sto u ovu cifru spadaju jednostavno gradjani s pasosem SFRJ.

Pravni okvir zivota tih ljudi u Nemackoj izmenio se onoliko koliko se izmenio i za sve ostale strance od vremena nemackog privrednog cuda kada su ovde docekivani sirom rasirenih ruku. Pravo na azil ograniceno je zakonskim izmenama 1993. dok je prosle godine poostren i Zakon o strancima. Strogi propisi o izdavanju viza Jugoslovenima stavili su, naravno, tacku na svaku pomisao o "slobodnom protoku ljudi i ideja" izmedju Jugoslavije/Srbije i Nemacke. Birokratija na tome posebno predano radi - toliko predano da postoji i niz apsurdnih primera. Na primer, ima mladih iz Srbije koje ovde prime na studije, a zatim im vlasti toliko dugo ne daju vizu da moraju da propuste citav semestar. Zivot Srba u Nemackoj bio je, medjutim, i dodatno otezan od izbijanja rata u bivsoj Jugoslaviji. Srbi su u nizu nemackih medija bili predstavljani pretezno kao masa razularenih cetnika, zlocinaca koji seju strah medju balkanskim narodima.

Jedan ovdasnji univerzitetski profesor srpskog porekla, koji ni najmanje nije bio sklon milosevicevskoj ratnoj politici, imao je dugo problema da svojoj kcerki koja ide u osnovnu skolu objasni da nema razloga da se plasi i da njihova porodica svakako ne spada u Srbe koje "svakako treba bombardovati", kako se cesto moglo cuti u medijima. Ali, nezavisno od medijske neumerenosti i jednostranosti, ostaje cinjenica da je zvanicna srpska politika proteklih godina bila takva da je ovdasnjim Srbima bilo tesko da sacuvaju status koji su do tada imali - status vrednih, miroljubivih i lojalnih radnika. Jedonstavno, bilo je neibezno da ih i ovde posmatraju kroz izvitoperenu politiku Slobodana Milosevica.

Pocetkom rata dolazilo je po nemackim preduzecima i do okrsaja izmedju hrvatskih i srpskih kolega. Ponegde su ih iznervirani nemacki poslodavci rasporedjivali na nove radne zadatke tako da bi bili fizicki udaljeni, ali su se duhovi ubrzo smirili. Naravno, uz spoznaju da njihov opstanak zavisi od toga da li ce redovno primati platu od poslodavca koji nije duzan da prati detalje jugoslovenskog sukoba. Nedavno je jedan novinar u Bonu bio iznenadjen sto mu je firma koja ga je selila iz stana u stan poslala ekipu sacinjenu od Srbina iz Bosne, Makedonca, Albanca s Kosova i Turcina koja se sjajno slagala i perfektno obavila posao.

Jugoslovenskih klubova, kakvi su postojali do kraja osamdesetih, naravno, vise nema. Klubovi radnika - Srba zovu se sada srpski ili jugoslovenski, vec u zavisnosti od "opredeljenja" clanova. Tokom rata preko njih se uveliko prikupljala humanitarna pomoc. Nekada veoma popularni fudbalski klubovi su takodje u zavisnosti od "opredeljenja" dobili nova imena srpskih junaka ili zadrzali stara, pod uslovom da su bila neutralna i nepartizanska. Sami klubovi su nekada, kao i sada, s okolinom komunicirali uglavnom u okviru manifestacija "nemackog druzenja s inostranim sugradjanima".

Medjutim, nemacki gradjani su i te kako pokazali da znaju da "odvoje politiku i svakodnevni zivot". Kada su tokom godina rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ovde masovno pristizale izbeglice, pokazali su ogromnu spremnost da pomognu ne pitajuci za nacionalnost. Naravno, imali su mozda i prioritete i simpatije koje bi prevagnule na jednu ili drugu stranu. Tako se, bez sumnje, s naklonoscu gledalo na mladice koji su u Nemacku dosli u zelji da izbegnu rat, iako su se oni, s pravnog aspekta, suocavali s nizom problema.

Braca V. iz Minhena, inace Beogradjani - dezerteri, morali su u Nemackoj, iako obojica s diplomama, da pocnu iznova osnovne studije, uz stalno podsecanje da ce biti vraceni kuci cim ih zavrse. Ali, u medjuvremenu je proslo pet godina, rat je zavrsen, obojica s nemackim devojkama uveliko planiraju ostatak zivota u Nemackoj. Jasno, nisu svi iste srece - Nemackoj je izuzetno stalo da se sto je moguce pre ipak oslobodi stotina hiljada izbeglica iz bivse Jugoslavije kojima je pruzila gostoprimstvo.

I medju Srbima u Nemackoj stasala je treca generacija. To su mladi ljudi koji znaju da ce ovde ostati, mnogi se nisu najbolje snasli ni tokom skolovanja ni na trzistu rada, ali ima i onih koji su se "probili" u raznim profesijama - od novinarske i glumacke, preko uspesnih biznismena do uvazenih istrazivaca i naucnika. U "izbeglickom talasu" dosli su takodje mnogi obrazovani sredovecni i mladi ljudi zainteresovani da se sto je moguce bolje sporazumeju sa svojom okolinom. Mnogi su spremni da se, bude li se u Jugoslaviji i Srbiji ista promenilo nabolje, i vrate u domovinu. Ali, mnogi i ne pomisljaju na to. Na onima koji ipak u Nemackoj ostanu, nezavisno od toga kada i kako su ovde pristigli, ostaje da jos dosta porade na razvoju odnosa, ne obaziruci se na to sto im politicari i mediji u tome najcesce odmazu.