Jugoslavija i Nemacka

Ako se insistiranje Nemacke na priznavanju bivsih jugoslovenskih republika tumaci kao dokaz istorijske mrznje prema Srbima, nedoslednost u argumentaciji je vise nego vidljiva kada se, ponekad jos zesce, svaljuju optuzbe za istu ili slicne krivice na tradicionalne saveznicke zemlje Francusku, Veliku Britaniju, SAD ili kada se gorcina razocaranja iskazuje na racun Rusije, zbog onog sto jeste i nije cinila

Prof. dr Ranko Petkovic

Kada bi istorijska bit medjunarodnih odnosa mogla da se svede na psiholosko-emotivnu dimenziju, u odnosima Srba i Rusa konstantu bi predstavljao pojam "ljubavi", a u odnosima Srba i Nemaca pojam "mrznje". U tom kontekstu, sto se tice Srba, Rusi bi se pojavljivali u ulozi "vecitih prijatelja", a Nemci u ulozi "zakletih neprijatelja". Premda su odredjene istorijske okolnosti isle na ruku stvaranju i odrzavanju takvih mitova, neke druge su ih bespostedno ponistavale, predocavajuci da u medjunarodnim odnosima, kojima su svojstvene neprekidne promene, jedine dve konstante predstavljaju - sila i interesi!

Uprkos tome, u toku krize u prostoru bivse Jugoslavije, iskristalisale su se dve skole misljenja o jugoslovensko-nemackim odnosima, s osnovnim uporisnim tackama u nacionalistickom apriorizmu.

Prema prvoj skoli misljenja, Nemci su usli u XX vek s naumom da uniste Srbe. Pokusali su to da ucine u Prvom svetskom ratu, doprinoseci tragicnoj okupaciji Srbije, ali u tome nisu uspeli, zbog poraza koji su doziveli. U razdoblju izmedju dva svetska rata, ponesena revansizmom, Nemacka je svojski podrzavala jugoslovenske susede koji su jedva cekali da raskomadaju njene teritorije. Vrhunski cilj Hitlerove ratne masinerije u Drugom svetskom ratu bio je ne samo da pokori, vec i da unisti Jugoslaviju. Pobeda velikih saveznickih sila i oslobodilackih snaga u samoj Jugoslaviji osujetili su ostvarivanje tog plana. Treci put se u slicnoj ulozi pojavljuje Nemacka kada njen ministar spoljnih poslova Genser propagira i namece priznanje republika koje su se odvojile od Jugoslavije. Od tada do danas, kada daje podrsku Albancima na Kosovu, Nemacka dosledno istrajava na putu dezintegrisanja i unistavanja Srbije, odnosno Jugoslavije.

Prema drugoj skoli misljenja, koja takodje okuplja euforicne srpske nacionaliste, premda u nesto manjem broju, sukobi Nemaca i Srba predstavljaju veliki istorijski nesporazum. Nemci i Srbi su upuceni na slogu i saradnju jos od vremena kada su Fridrih Barbarosa i Stevan Nemanja u Nisu postigli sporazum o olaksicama za krstase koji su hrlili prema Jerusalimu da oslobadjaju Hristov grob. U medjuvremenu, svetska masonerija, Amerikanci, Kominterna, i ko sve ne, nastojali su svim silama da unesu razdor u srpsko- nemacke odnose i da Srbe i Nemce svrstaju s dve strane barikade, mada je njihov interes bio da budu rame uz rame jedni s drugima. Situacija u Evropi se nece srediti sve dok u odnosima preduzimljivih i radnih Nemaca i vitalnih i inventivnih Srba ne zavlada puna harmonija. Uspostavljanje saveznistva s Nemackom, a ne s Rusijom, ponajmanje s Amerikom, treba da bude srpski i jugoslovenski prioritet nad prioritetima.

Zajednicko ovim dvema, u krajnjim konsekvencama antipodnim skolama misljenja, jeste da srpsko- nemacke odnose zatvaraju u dusegubku jalovog, opasnog i, u krajnjoj liniji, pogubnog fatalizma.

U cilju realistickog sagledavanja srpsko-nemackih ili jugoslovensko-nemackih odnosa neophodno je, pre svega, imati u vidu tri razlicita razdoblja u odnosima snaga u Evropi i svetu u toku dvadesetog veka.

- U prvoj polovini dvadesetog veka, u vreme krupnih poremecaja u ravnotezi snaga u Evropi i svetu, nemacki ekspanzionizam je u punom zamahu. Na njegovom silovitom udaru je Srbija u Prvom i Jugoslavija u Drugom svetskom ratu. Pri tome, u cilju potpune istorijske istine, neizostavno treba naznaciti da na udaru nemackog ekspanzionizma nisu bile samo Srbija i Jugoslavija, vec i mnoge druge evropske zemlje, od Belgije, Holandije i Francuske do Poljske i Rusije, odnosno SSSR. U oba svetska rata ukrstale su koplja s Nemackom i Velika Britanija i SAD. Srpski narod je posebno tesko stradao i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, ali ako su u pitanju brojke treba imati u vidu da je u paklenim okolnostima stradalo i sest miliona Jevreja. Mi, jer se tice nas, mozemo govoriti o Nemcima i Srbima u dva svetska rata, ali bi istorijski opravdanije bilo govoriti o Nemcima i Evropi, pa i svetu, kao zrtvi njihovog ekspanzionizma u prvoj polovini dvadesetog veka.

- U razdoblju bipolarizma, omedjenom zavrsetkom Drugog svetskog rata i padom Berlinskog zida, u novim odnosima snaga u Evropi i svetu, Nemacka se ukljucuje u zapadni blok i postaje kljucni saveznik SAD, Velike Britanije i Francuske u evropskom prostoru. Nema sumnje da je Nemacka bila potrebna velikim zapadnim saveznickim silama u njihovoj konfrontaciji s istocnim blokom, ali je isto tako istina da je ona morala da se izbori za takvu svoju poziciju korenitim sprovodjenjem denacifikacije, opredeljivanjem za demokratski razvoj, prevazilazenjem "istorijskog neprijateljstva" s Francuskom i drugim evropskim zemljama, ukljucivanjem u tokove evropske integracije. U tom bipolarnom razdoblju, ukljucujuci cak i deceniju, pedesetih i sesdesetih godina, kada su zbog Halstajnove doktrine bili prekinuti diplomatski odnosi izmedju dve zemlje, Jugoslavija i Nemacka su uspesno saradjivale na mnogim poljima.

- U postbipolarnoj eri, posle ujedinjenja dve nemacke drzave, Nemacka je jedan od stubova novog unipolarno-tripolarnog poretka u Evropi i svetu. U novim evropskim realnostima, Nemacka potpisuje ugovor s Poljskom o priznanju novih granica na Odri i Nisi, odricuci se teritorija koje su joj pripadale do Drugog svetskog rata, u znak istinskog raskida s ranijom politikom nemackog ekspanzionizma. U isto vreme, Nemacka postaje kljucni akter u Evropskoj uniji i drugim evropskim i evroatlantskim organizacijama. U punom raskoraku s takvim mestom i ulogom Nemacke u postbipolarnoj eri doslo je do tragicnog razvoja dogadjaja na tlu bivse Jugoslavije. Veliki je broj onih koji smatraju da je Nemacka, nastojanjem da otcepljene jugoslovenske republike sto pre budu priznate od strane medjunarodne zajednice, vise doprinela razbuktavanju nego smirivanju jugoslovenske krize. Krajnji sud o tome, svakako, dace istorija. Ali, ako se insistiranje Nemacke na priznavanju bivsih jugoslovenskih republika tumaci kao dokaz istorijske mrznje prema Srbima, nedoslednost u argumentaciji je vise nego vidljiva kada se, ponekad jos zesce, svaljuju optuzbe za istu ili slicne krivice na tradicionalne saveznicke zemlje Francusku, Veliku Britaniju, SAD ili kada se gorcina razocaranja iskazuje na racun Rusije, zbog onog sto jeste i nije cinila. Tek objektivna analiza svega sta su radile i uradile politicke ekipe koje su bile na vlasti u bivsoj Jugoslaviji i one koje su se docepale vlasti u toku krize na njenom tlu, doprinece stvaranju neophodne konstelacije u kojoj ce biti vidljivo sta su i iz kojih pubuda i interesa velike sile dobro ili lose ucinile u "balkanskom kosmaru".

U ovom casu osnovnu preokupaciju spoljne politike Jugoslavije predstavlja ukljucivanje u medjunarodnu zajednicu, od koje je odvaja tzv. spoljni zid sankcija, s poentom na evropskoj opciji. Vecina politickih stranaka je, sto na recima sto na delu, saglasna s tim da Jugoslavija svoje egzistencijalne interese jedino moze da ostvaruje u evropskim institucijama i organizacijama, jer bi ostajuci izvan njih bila odvojena od tokova ekonomskog i tehnoloskog razvoja u Evropi i svetu, izolovana i usamljena na balkanskoj periferiji. Ostvarivanje tog interesa i cilja odredjuje i predodredjuje uspostavljanje sirokog spektra saradnje s Nemackom koja je vec, uprkos sankcijama, u krugu najvaznijih ekonomskih partnera Jugoslavije. Tako se vec sada, a to ce biti jos ociglednije u vremenima koja dolaze, sa stanovista vitalnih nacionalnih interesa Jugoslavije, Nemacka umesto "zakletog neprijatelja" pojavljuje kao nezaobilazan partner.