Psiholog Jelena Vlajkovic, profesor Univerziteta u Beogradu, o zdravlju gradjana Srbije

Plasim se brutalizacije svakodnevnog zivota i nemocnog gneva koji se talozi u ljudima, jer to moze da dovede do jakog praska, do eksplozije gneva koji moze da dovede i do gradjanskog rata u Srbiji

Olga Nikolic

Potresi na tlu Srbije nikako da se zaustave. Sukob na Kosovu i pretnja medjunarodne zajednice da ce ponovo staviti “rampu" na ovaj deo Balkana lice na logican nastavak tektonskih poremecaja koji su aktivirani pre desetak godina. U iscekivanju i strepnji od “velikog praska" ljudi zive kako znaju i umeju, trpe i snalaze se, placajuci danak zdravljem i odricanjem od svega onoga sto su nekada voleli i mogli sebi da priuste. O zdravstvenoj slici stanovnika Srbije i drugim temama vezanim za mentalnu ravnotezu u glavi i svakodnevicu, za “Nasu Nedeljnu Borbu" govori psiholog Jelena Vlajkovic, profesor Univerziteta u Beogradu.

- Kad se pogledaju podaci iz zvanicnih izvora oni deluju zastrasujuce. Na primer, u odnosu na '81. broj novoobolelih od raka povecao se sa 8 na 15, obolelih od psihoza sa tri na sest a od secerne bolesti sa 11 na 20 novih slucajeva na 10.000 stanovnika Beograda. Potrebno je znati da je u svim bolestima koje sam pobrojala psiholoski faktor izuzetno znacajan. Postoje ozbiljna istrazivanja koja ukazuju na uticaj stresa u pojavi karcinoma. Posebno zabrinjava i podatak o porastu stope smrtnosti stanovnistva.

Kakva je veza izmedju pogorsane zdravstvene slike ljudi i onoga sto se poslednjih desetak godina dogadjalo na ovim prostorima?

- Najverovatnije da ce analize, koje ce se vrsiti na osnovu ovih podataka pokazati da je hronicni, prolongirani stres u kome smo ziveli sasvim sigurno imao udela u svemu tome. Postoje istrazivanja koja pokazuju da, ukoliko se za kratko vreme desi veliki broj zivotnih promena, ljudi fizicki obolevaju zato sto stalno moraju da se prilagodjavaju izmenjenim zivotnim okolnostima, jer sposobnost prilagodjavanja nije neiscrpna. Te promene su za vecinu ljudi ovde lose, medjutim, ne treba izgubiti iz vida da je i naglo bogacenje nekih slojeva takodje stresna situacija.

Veliki broj ljudi koji se razlicitim putevima obogatio trudi se da sto pre potrosi taj novac. Zidaju se velelepne kuce, sto sigurno zadovoljava i neke druge potrebe, ali nije lako ni prilagoditi se ogromnoj kolicini novca koji se za kratko vreme dobije, a da iza toga ne stoje generacije koje su to sticale ili rad koji je vodio ka takvom bogatstvu.

Sta ce biti sa obicnim ljudima, penzionerima, radnicima, izbeglicama, mladim ljudima... ukoliko se ostvare pretnje medjunarodne zajednice?-

- Generalno gledano zanimljiva je reakcija ljudi pred novim pretnjama. Mislim da se ljudi ponasaju kao da su zaboravili sta je to znacilo '93. i '94. Najveci broj ljudi ustvari minimizira ozbiljnost tih pretnji i mislim da nisu zabrinuti onoliko koliko bi trebalo da budu. Postoje psiholoski mehanizmi kojim se minimiziraju opasnosti. Tim mehanizmima opasnost se potiskuje i onda se stvari ne vide na pravi nacin. Mislim da ce pretnja novim sankcijama izazvati poremecaj prakticno svih slojeva. Veliki broj porodica je na ovim prostorima na egzistencijalnom minimumu. Svakodnevna borba za opstanak dovela je do velikog poremecaja u porodicnim odnosima. Ono sto zapazam kao pojavu u mnogim porodicama, to je neefikasnost u roditeljskoj ulozi. Roditelji zbog svakodnevne borbe za opstanak ne mogu da se bave svojom decom i spremni su da zazmure pred razlicitim pojavama. Na primer, ne interesuje ih na koji nacin njihova deca zaradjuju novac koji donose u kucu.

Sto se tice mladih, adolescentnog uzrasta, postoje istrazivanja na Filozofskom fakultetu , koja su uglavnom radili studenti u okviru svojih diplomskih radova. Tu se pokazalo da mladi grade prakticno jedan zid prema svim spoljasnjim nedacama i da se okrecu prema nekim vrlo intimnim stvarima. Tako, na primer, nesporazum sa devojkom ili mladicem za mlade ljude je mnogo znacajniji nego sankcije i povecani troskovi zivota... Takvo zatvaranje u iskljucivo intimne probleme ne deluju obecavajuce za dalji razvoj.

Posebno su, takodje, ugrozeni mladi ljudi koji su stasali da formiraju porodicu. Nazalost, najsposobniji odlaze u svet i to je nesto sto samo sa zaljenjem mozemo da posmatramo, jer ne mozemo nista da uradimo zato sto neka buducnost ovde za njih ustvari ne postoji. Dramaticna situacija je i kod starih ljudi. Starost je povezana sa hronicnim bolestima, a preskupe lekove mnogi sebi ne mogu da priuste... Stari ljudi imaju izbor ili da kupe lekove ili hleb.

Da li moze da se kaze sta nas ceka ako sve krene ispocetka, pod pretpostavkom da nam je “supstanca" vec sada ozbiljno ugrozena.

- Nama je drustvo bilo ugrozeno svih ovih godina. Na drustvenom planu smo zaista imali potrese koji su ravni zemljotresu. Imali smo raspad jedne ideologije, zajednicke drzave, udare kao sto su sankcije, inflacija, velike migracije stanovnistva... To su stvari koje su pomerale samo tkivo drustva, tako da je sve ovo sto imamo na drustvenoj sceni, kriminalizaciju drustva, uzasnu brutalizaciju svakodnevnog zivota... posledica tih potresa. Sta se poslednjih meseci desavalo po skolama? Postoji hronologija u novinama o tome kako su se mladi ljudi obracunavali medju sobom. Pa kad se procita da je jedan decak u gimnaziju doneo sekiru i skoro otsekao ruku svom drugu, o cemu onda mozemo da govorimo...

Rezultati vladavine aktuelne politicke garniture su vidljivi. Jasno je zasto oni i dalje hoce da ostanu tu gde jesu, ali iznenadjuje podrska glasaca.

- Postoje zaista neki slojevi ljudi koji dobro zive i kojima ce se sve promeniti ako se vlast promeni. Mnogi medju njima nisu ni istaknuti kao javne licnosti ili vodje, a sklapaju znacajne poslove koji im donose ogromnu licnu dobit. Ti ljudi ce uvek biti za vlast. Ali, postoje i ljudi koji se plase promena, koji cak i prihvataju neugodnu izvesnost, a uzasno se plase bilo kakve neizvesnosti. Takodje i opozicija se pokazala toliko nezrela, da izgleda kao da alternative ustvari i nema. Sve sto se desava na opozicionoj sceni od '97. ljude koji su bili za opoziciju ubacuje u stanje potpune apatije, ravnodusnosti. To su oni koji ne izlaze na izbore. Oni koji su bili ambivalentni ponovo glasaju za izvesnost, jer su videli da se i oni koji donose neku neizvesnost ponasaju na slican nacin kao i vlast.

Pod pretpostavkom da imamo intelektualce koji nisu optereceni zeljom za vlascu, bogacenjem ili su imuni na korupciju, postavlja se pitanje zasto oni cute?

- Opste raspolozenje medju intelektualcima ide od jedne uzasne apatije i ravnodusnosti, koja je takodje jedan mehanizam koji ljudi koriste u teskim situacijama da bi preziveli, do ogromnog bljeska energije koji budi neku nadu. Ono sto se desavalo za vreme gradjanskog protesta, to je bila ogromna energija, desilo se prvi put da se cela Srbija digla, ali ona je otisla u vetar i opet je nastupio period velike apatije.

Mnogi su skloni da sve sto se na ovim prostorima desava komentarisu recima “eto, Srbi su takav narod, genocidan i zato se tako ponasaju".

- Cesto kazem da bi se na slican nacin ponasali mnogi drugi kad bi ziveli u okolnostima u kojima smo mi ziveli unazad 50-60 godina. Da su imali taj rezim, da im se dogadjalo sve ovo sto nam se dogadjalo od '90. Nisam sklona da razmisljam o nekim posebnim mentalitetima, niti da postoje neke osobine koje pripadaju svim pripadnicima jednog naroda. Mislim da je ovo jedan nesrecan, pre svega neobrazovan narod, narod kojim se zbog te neobrazovanosti jako lako manipulise. To je siromasan narod, koji ne moze, cak i da hoce da kupuje novine, znaci, njihov jedini izvor informacija je televizija, a svi znamo koliko je televizija manipulisala ljudima.

Dovoljno je sad slusati vesti i videti na koji nacin se predstavlja situacija na Kosovu i sta je cilj tako plasiranih vesti. Taj narod osim komunisticke ideologije nije imao ni jednu drugu kohezionu silu, nije imao ni crkvu. Mnogi koji zive u gradovima su ustvari dosljaci koji se jos uvek nalaze i u selu i u gradu, tako da u jednom takvom okruzenju, glas intelektualaca, koji mislim da treba da se cuje, prakticno nema ko da cuje. Verujte, intelektualce niko ne pita i niko ne cuje.

Kako biste opisali duhovno stanje nacij(a)e?

- Apatija, gubitak osecanja da vladamo svojim zivotom, da nesto od nas zavisi, vrednosna konfuzija i dezorijentacija i osecanje nemocnog besa.

Utisak je da svi zivimo u jednom zacaranom krugu, nemocni da pronadjemo izlaz.

- Ta nemoc je toliko velika jer imamo vlast koja tako jasno pokazuje da je ne interesuje narod. U teskoj situaciji, kad imate licnosti kojima mozete da verujete, kad znate da razmisljaju o vama, mnogo je lakse. Ali, u teskim, prelomnim vremenima za narod, nikada se niko tom narodu nije obratio. Cak ni ogromnom broju izbeglica koje su '95. dosle iz Krajine. Da li je to mogao i morao da bude povod da se onaj ko je na celu ove drzave obrati narodu, da kaze sta ce se uciniti da se tim ljudima pomogne? Da li je ova situacija na Kosovu dovoljan razlog da neko nesto kaze? To je izostalo i kod ljudi jako povecava to uzasno osecanje nemoci.

Mi smo govorili o dramaticnim podacima, a oni koji su zaduzeni da brinu o zdravlju, zivotu, oni o tome nisu uopste razgovarali, a cak i ako jesu, jako su se trudili da se slucajno ne primeti neki prizvuk blage kritike sistema i rezima jer su cuvali svoje pozicije i fotelje. Dok se ne pojavi neka garnitura ljudi koja ce imati kao prioritetni cilj da nesto dobro uradi ovom narodu, nista se bitno nece promeniti.

Kad se gleda u buducnost, svi se nadaju da ce biti bolje. Cini se da mi u 21. vek idemo koracajuci unazad, ka sistemu u kojem ce osnovno pravilo biti da pravila nema.

- Posle jedne decenije ovakvog zivota i promena koje su uzdrmale temelje samopouzdanja i institucija kao sto su brak, porodica, nista vise nece da bude isto. Zastrasujuce je sto je u jednom ovakvom ustrojstvu i stalnoj pretnji sada jasno da ovako mozemo da zivimo jako dugo i da neki rasplet, plasim se, nece doci tako brzo. Postoje podaci da se povrede razlicite vrste prosto prenose transgeneracijski kroz porodicu. Ne treba zaboraviti - to je potpuno druga tema - koliko je bilo lako na nekim simbolima (“cetnici-ustase") zapocinjati ovaj rat, zbog toga sto su ovi pojmovi jako dugo ziveli u porodicama i prenosili se kroz razlicite vrste porodicnih transakcija, prica i mitova.

Da li to znaci da kroz 50 godina opet mozemo da dodjemo u situaciju da se naplacuju stari racuni?

- I te kako i to je ono sto je strasno.