Profesoru, s ljubavlju

Milenko Fundurulja napisao je roman “San patrijarha srpskog Arsenija Treceg", roman, dakle, o velikoj srpskoj epopeji s kraja XVII veka - Velikoj seobi Srba 1690. godine. Roman je pisan pre desetak godina, ali ga mi citamo zagledani u strasne slike traktorskih kolona iz Krajine, Like, Banije i Korduna, danas vec i iz istocne Slavonije, a sve vise i sa Kosova. Te dve slike se preklapaju, a u konacnoj montazi mesa se i nadvisuje ih i jedna treca, o neprestanim seobama i bezanijama samog profesora Fundurulje

Djordje Randelj

Ako je uopste lepo biti gimnazijski profesor, a jos ima naivnih koji u tu gotovo samoubilacku ideju iskreno veruju, onda je to najlepse biti u gradu ni malom ni velikom, to jest dovoljno velikom da ti sve pruza i dovoljno malom da te svi znaju i uvazavaju. U Novom Sadu, dakako...

Profesor Milenko Fundurulja je u Novom Sadu cetrdeset godina. On, naravno, sad vec odavno nije ni profesor, on je knjizevnik, romansijer - i to kakav! - on je konacno (“formalno-pravno") penzioner, on je pre toga lektor, redaktor i savetnik za lingvisticka pitanja Televizije Novi Sad, ali hajde, probajte to da objasnite generacijama i generacijama njegovih ucenika - danas vec osedelih lekara, profesora, sudija, advokata, umetnika, novinara, urednika... medju kojima je, ne slucajno, i celo jato saradnika redakcije “Nase Borbe". I svi su se oni pera latili jer ih je taj legendarni “Funda" kadgod prosto zarobio neodoljivim, cudesnim, carobnim zivotima - i poslovima, sumnjama i snovima - Bore Stankovica, Petra Kocica, Crnjanskog, Foknera ili Hemingveja. Da, a potom je isao novosadskim ulicama kao Paja Vujisic u nezaboravnoj Vitezovicevoj drami “Sesir profesora Vujica", sekao nas nekim neumoljivim, presudjujucim, a za sve druge neuhvatljivim pogledom, strelom iznad ociju i vedja, negde usred cela, prosto nas goneci da se nekako izdignemo na prste i sami sebe nadvisimo kad s njim razgovaramo. Znao je o nama sve, a da nas nije ni pitao, a mi o njemu nismo znali nista i zato je, da to ispravi, napisao roman - na 440 stranica.

Profesor Milenko Fundurulja napisao je roman “San patrijarha srpskog Arsenija Treceg", roman, dakle, o velikoj srpskoj epopeji s kraja XVII veka - Velikoj seobi Srba 1690. godine. Roman je pisan pre desetak godina, ali ga mi citamo zagledani u strasne slike traktorskih kolona iz Krajine, Like, Banije i Korduna, danas vec i iz istocne Slavonije, a sve vise i sa Kosova. Te dve slike se preklapaju, a u konacnoj montazi mesa se i nadvisuje ih i jedna treca, o neprestanim seobama i bezanijama samog profesora Fundurulje, coveka kojem su celog njegovog veka otimali zavicaj, da bi tek sada, pred kraj zivota, mogao da kaze da je Novosadjanin, jer je ovde spojio cetrdeset godina. Milenko Fundurulja je rodjen (1930) u Kuli, prohodao u Odzacima, prava secanja su iz Prokuplja, zabaviste i prvi razred osnovne u Backoj Palanki, pa madjarska okupacija i proterivanje u Nedicevu Srbiju... O tom proterivanju je 1986. u Letopisu Matice srpske objavio pripovetku “Izgubljena palanka", o smislu izgubljenog, a jos zapravo i neformiranog, zavicaja. (“Tamo imam bas tu sliku kako su nas isterali iz Palanke, gde takodje imamo grob - tamo mi je umro brat - kako su nas gonili preko okupiranog Novog Sada i Petrovaradina, gde nas usput bukvalno narod pljuje, jer je Srem vec ustaski, pa do Smedereva".) Jer, po madjarskim zakonima svi Srbi koji su se doselili u Vojvodinu posle 1918. odmah su trpani u logore, sem onih koji su se pisali u kategoriju drzavnih sluzbenika, kao sto je bio Funduruljin otac. Njima je dat odredjen rok da se isele.

I kad prica o grobovima profesor se seti Dobrice Cosica i njegovog prvog romana “Koreni" - “u ovoj Srbijici sto se, po pricanju zlopamtila, triput praznila starim narodom i novim punila. Nasa su groblja mlada". (“Brat mi, rekoh, pociva u Backoj Palanki, roditelji u Odzacima, njihovi roditelji u Zapadnoj Slavoniji, kod Okucana, gde se deda opet doselio iz Like: selo Drenov Klanac kod Otocca. A poslednji Fundurulja iz Drenovog Klanca je izbeglica od pre tri godine, od ’Oluje’, moj sinovac, invalid sa zenom i dvoje dece.")

Profesor drzi da je bilo neminovno da ovaj roman nastane ovde u Vojvodini. Tu su mahom direktni potomci seobara, ovde je secanje zivlje nego u onim krajevima na jugu Srbije iz kojih su otisli, jer su odlazili djuture, cele porodice, porodicne zadruge, plemena, bratstva. (“A kad odes sa vidika, sa horizonta, zaborav je dublji. Ovde su i danas zive porodicne price, kolektivno pamcenje: mi smo sa Carnojevicem, mi mo pre Carnojevica...")

Godinama ga je fascinirala licnost patrijarha Arsenija, njegova stamenost, izdrzljivost, upornost, bez obzira na vrlo neljubazne okolnosti u kojima se nasao, ili bas njima uprkos: razbacana nacija, crkva pod zestokim udarima katolika, jezuita najvise. U svim masovnim prizorima, na kojima Fundurulja dosledno insistira, Srbi se slikaju kao iznudjeni ratnici. (“Nisu oni bili ratnici po dusi i prirodi, to su bogomdani ratari, ali im nikako ne daju da se nastane na svom, da triput uzoru, dvaput poseju, jednom poznju. Obecali su im to na Arsenijevom posedu kod Pakraca - pa ga najurili, pa na posedu kod Secuja - pa ga opet najurili, na kraju mu dali Dalj, ali to nije ni doziveo.") Toj temi se pisac neprestano vraca i varira je na sve moguce nacine - taj tvrdi i naporni zivot, gde je jedna srpska nacionalna crta ostala, ili se jos vise razvila: svojeglavost i kocopernost. U jednoj slici iz Petrovaradina Carnojevic se raspravlja sa austrijskim generalom. General mu priznaje da su Srbi pouzdani i vredni, ali su neposlusni i svojeglavi. Patrijarh mu odgovara da je Bog stvorio coveka po svom oblicju. Nije mu, dakle, dao samo dusu, nego i glavu. Oni u ovom romanu cak ni u crkvama ne klece, jer Bog nije stvorio coveka sagnutog.

Ta kocopernost, ta svojeglavost cesto ima boju ocaja. Jer drugacije nije moguce objasniti Funduruljinu sliku posle bitke kod Slankamena, kad pocinje pesma iz srpskog dela logora, cuju se odmah smeh i prepricavanje tek minulih dogadjaja - a zli su bili - iako se svi ostali iz te hriscanske vojske vracaju svojim kucama, porodici i zemlji, samo se oni vracaju u svoje zemunice koje vire iz blata tek koliko i njihovi grobovi, ili i ne znaju kuda ce posle bitke. I onda imas “San" u naslovu...

“San u naslovu? Ja sam to izmislio. Arsenije se vracao iz Jerusalima, sa Hristovog groba, i zanocio je u grckom manastiru. Taj san ce mu se cesto vracati i on ce uvek u tom snu videti mladog Rastka (Nemanjica) kako mu pokazuje rukama ’tamo’ i ’ovamo’. To je kompleks koji je Arsenije Treci Carnojevic morao imati pred prvim srpskim arhiepiskopom, ili pred knezom Lazarom... On nije ucinio ono sto je ucinio Sveti Sava: rasturili su mu se i narod i crkva. On nije ucinio ni ono sto je ucinio Lazar. Jer, Lazar je bar poginuo, a on je pobegao. Zna on da je spasao narod, ostatke naroda, ali mora nekad i da posumnja... I stalno ga opseda: sta je znacilo ono Savino pokazivanje rukama, u snu? Da li je svoj narod odveo dovoljno daleko od Turaka, da li opet predaleko, previse na sever... Zato je i pozeleo da ga sahrane u Krusedolu, nadomak Srbije. Servije!"

A te slike o seobama, tadasnjim, mojim nekadasnjim i ovim sadasnjim, to se preplice, dakako, priznace Profesor, na kraju. A kako bi i moglo biti drugacije.