SA KOJIM BI ARGUMENTIMA GLAVNI VLADIN PREGOVARAC SA KOSOVSKIM ALBANCIMA, PROF. RATKO MARKOVIC, MOGAO DA BRANI STAVOVE SRBIJE

Ona je oblik teritorijalne autonomije, a ne kvazidrzave, odnosno jedna samoupravna privilegija koju drzava daje stanovnicima jednog podrucja koje je specificno. To znaci da ne moze vrsiti ustavotvornu, zakonodavnu i sudsku vlast

Milica Torov

Postavljanje potpredsednika Vlade Srbije Ratka Markovica na celo pregovarackog tima s kosovskim Albancima delovao je, u prvi mah, ishitreno, kao nedovoljno odmeren potez srpskih vlasti, nedorastao ozbiljnosti situacije. Ocekivalo se da ce se u Pristini pojaviti, ako ne sef savezne drzave, koji je svojom politikom i zacrtao sudbinu ove zemlje, a ono bar predsednik Srbije, kao reprezent te politike, ili, u krajnjoj liniji, republicki premijer koji tu politiku i sprovodi. Medjutim, kako vreme odmice, postaje jasno da profesor Markovic u juznu pokrajinu nije poslat samo u “izvidnicu" i da, po svoj prilici, nije nimalo slucajno sto je bas na njega pao izbor da predvodi republicku pregovaracku delegaciju. Postaje sve ociglednije da niko ne bi mogao bolje da obavi delikatnu misiju ubedjivanja Albanca da se “pitanje Kosova moze resiti samo u okviru Srbije" od profesora Markovica, idejnog tvorca oba ustava (srpskog i saveznog).

Kakva bi mogla da bude njegova “ponuda" Albancima kada bi se poveo razgovor o eventualnoj promeni Ustava, odnosno kojim argumentima bi mogao da “tuce" politickog protivnika koji ne odustaje od ideje o samostalnom Kosovu?

Da bi se na ovo moglo odgovoriti, valja se podsetiti na Markoviceva razmisljanja iz vremena koja su prethodila donosenju novog republickog Ustava, a koliko se zna, do danas ih nije promenio. U kom pravcu se ona krecu, najbolje ilustruje njegova reakcija na novinarsko pitanje: suzavaju li se, promenom Ustava Srbije, autonomna prava pokrajina, i nece li zbog toga trpeti nacionalno saroliko stanovnistvo? Markovic je tada kratko odgovorio: “Pitanje nije dobro postavljeno!"

To je u ono vreme obrazlagao zapazanjem da je “suzavanje prava pokrajina relativna stvar. Zavisi od cega se polazi. Suzavanje u odnosu na sta. U odnosu na model autonomije iz Ustava iz 1974. A taj model nije imao veze sa teritorijalnom autonomijom. To je bilo jedno politicko resenje gde je autonomija bila u funkciji neutralisanja prostornih, ekonomskih, ljudskih preimucstava Srbije u odnosu na ostale republike. Srbija je najveca republika i po broju stanovnika, i po povrsini teritorije, i po prirodnim resursima. Da bi se neutralisala ta njena velikost konstituisane su pokrajine kao kvazi-drzave i na taj nacin, od jedne najvece federalne jedinice, napravljene su tri".

Markoviceva osnovna teza je da “pokrajina nije drugo lice za republiku", a upravo to je, do promene Ustava Srbije bila, samim tim sto je bila konstitutivni element federacije i predmet bivseg saveznog Ustava. Medjutim, Srbija se, ocito i Markovicevom zaslugom, izborila da autonomne pokrajine “izadju" iz saveznog Ustava, odnosno da on vise ne razradjuje njihov ustavni polozaj i njihova prava i duznosti.

“A evo koja je logika: pokrajine postoje samo u Srbiji i nigde vise. Onda samo Srbija u svom Ustavu treba i da ih uredi", govorio je profesor Markovic. Njegovo dezurno obrazlozenje u to vreme, koje nije, ocigledno, izgubilo na aktuelnosti, bilo je da se savezni Ustav donosi saglasnoscu svih republika, a to znaci da one uredjuju odnose u okviru Srbije, onda kada one same nemaju ono sto je specificnost Srbije - pokrajine. Danas je od bivsih republika u sastavu federacije ostala samo Crna Gora, ali ni ona nema pokrajine, sto ide u prilog Markovicevoj tezi. “Nisu sve republike jednake, pa kad neko drugi moze da uredjuje pitanja koja tangiraju samo Srbiju, to znaci da ona sama nema onaj isti obim slobode u vrsenju ustavotvorne vlasti koje imaju ostale republike", govorio je Markovic.

“Ona je obavezana resenjima iz saveznog Ustava, pa ako je on rekao da pokrajine imaju Ustav i Ustavni sud, i Vrhovni sud, Srbiju obavezuje na Ustav. Srbija ne moze da kaze da na njenoj teritoriji postoji jedinstvena mreza sudova, jer pokrajina ima Vrhovni sud. Prema tome Srbija moze imati Vrhovni sud, ne na celoj svojoj teritoriji, nego samo na teritoriji koja je van pokrajine. Na taj nacin, ona nije ravnopravna", objasnjavao je Markovic prava Republike Srbije u odnosu na svoje pokrajine u federaciji.

“Vrlo je neprirodna situacija da u drzavi Srbiji i u drzavi Jugoslaviji, na nekom njenom podrucju (s obzirom da nema takvog primera u svetu) narod po kojem ta drzava nosi ime - dakle ta nacionalna drzava - na jednom delu svog podrucja biva nadglasavana od nacionalne manjine koja ima svoju nacionalnu drzavu van granica u Jugoslaviji i Srbiji. Ako je drzava Albanija nacionalna drzava albanskog naroda, drzava Srbija je nacionalna drzava srpskog naroda. Pa da li je normalno da u drzavi Srbiji, na jednom delu njene teritorije, srpski narod biva nadglasavan, da on ne moze da utice ni na jednu odluku". Ovo je jedno je od poznatih zapazanja profesora Markovica povodom majorizacije brojnije manjinske nad malobrojnom vecinskom nacijom na Kosovu.

To su, ujedno, i razlozi sto Ustav Srbije sadrzi samo princip po kojem se ne mogu iskljucivati, kako objasnjava profesor Markovici, suverena prava naroda na teritoriji pokrajine. Ne mogu se suspendovati suverena prava naroda, iskljuciti takvim nekim oblikom odlucivanja gde bi narod bio nadglasan od narodnosti. Po Markovicu mnogo toga predstavlja napredak u odnosu na staru koncepciju koja je bila spremna da zrtvuje pojedinca kolektivu, da izjednacuje neke opste ljudske sa nacionalnim. Medjutim, po novom je suveren gradjanin pojedinac, istice Markovic, a to znaci, da je “pojedinacno put za prevazilazenje nacionalne podeljenosti i medjunacionalnih sukoba."

“Da smo mi tako postavili stvari u nasim ustavima, mi ne bismo imali sada ovaj nacionalni pakao u Jugoslaviji. Nego smo posli od naroda i narodnosti, pa su onda skocili apetiti politicarima, pa su onda uzburkane strasti u masama", jedno je od Markovicevih zapazanja koje je u ono vreme rado poveravao novinarima.

Po novom Ustavu se trazi, prema Markovicevom tumacenju, da pokrajine budu oblici teritorijalne autonomije, a ne kvazidrzave. To znaci da ne mogu vrsiti ustavotvornu, zakonodavnu i sudsku vlast. “Autonomija je jedna samoupravna privilegija koju drzava daje stanovnicima jednog podrucja koje je specificno. Zato sto je specificno, ono autonomno uredjuje izvesne drustvene odnose. Znaci, njihova pitanja svojim propisima uredjuju organi koje bira to stanovnistvo, ali ce vaziti propis pokrajine koji mora biti u saglasnosti sa Ustavom republike i u granicama republickog zakona. Znaci - vec i time se garantuju ta nacionalna prava".

Ustav postavlja princip da se ne mogu suspendovati suverena prava naroda u smislu nacije, a Statut treba institucionalno da resava pitanje majorizacije vecinskog stanovnistva, objasnjava Markovic, stalno isticuci da je suveren gradjanin pojedinac, nezavisno od nacionalne pripadnosti, drugim recima, “suverenost pripada svim gradjanima, to jest - narodu u smislu demosu, a ne u smislu nacionu".

Buduci da u pokrajinama nije nacija suverena, vec gradjanin pojedinac, on se, objasnjava Markovic, “radi vrsenja drzavne vlasti organizuje politicki u politicka udruzenja, bira organe vlasti na slobodnim i visestranackim izborima i gde najvise funkcije drzavne vlasti - zakonodavnu i ustavotvornu - vrse gradjani ili neposredno, ili preko svojih predstavnika.

Pokrajine su po novom Ustavu Srbije zadrzale svoju Skupstinu i Izvrsno vece, ali su izgubile Predsednistvo. To Ratko Markovic objasnjava cinjenicom da je “Predsednistvo vrsilo funkciju sefa drzave, sto znaci da je, preko njega, pokrajinama ranije priznavano svojstvo drzave".