Polemike

U clanku Tanje Jakobi “Unistavajuci troskovi kosovske krize" objavljenom u “Nasoj Borbi" od 14-15. marta 1998, broj 1129-1130, iznete su u najmanju ruku neke cudne brojke i/ili konstatacije u vezi sa potencijalnim ekonomskim stetama najavljenih sankcija Kontakt grupe. Date su, uz to, i neke nedozvoljeno pojednostavljene ocene o ekonomskoj dimenziji kosovskog problema. Zbog toga bi bilo lose ako se neke od tih konstatacija ne bi razjasnile, preispitale, pa i korigovale. Ne bi trebalo da strucna i sira javnost ostanu u uverenju koje iz ovog clanka proizlazi.

Oslanjajuci se na procene dr Mirosinke Dinkic o gubitku drustvenog proizvoda koji bi bio izazvan kaznenim merama Kontakt grupe, autor clanka iznosi, izmedju ostalog, i sledece upecatljive podatke i zakljucke:

1. Ukoliko bi kaznene mere potrajale samo mesec dana, one bi prouzrokovale za samo godinu dana gubitak drustvenog proizvoda Jugoslavije od 7,4 milijarde dinara izrazenog u cenama 1996. godine. A kako je, istice se nadalje, rec o iznosu koji je po zvanicnim statistickim podacima jednak izgubljenom drustvenom proizvodu za vreme prethodnih troipogodisnjih sankcija, hrabro se zakljucuje da bi se jednogodisnje stete po osnovu jednomesecnog trajanja kaznenih mera izjednacile sa troipogodisnjim stetama prouzrokovanim isto tolikim trajanjem ekonomskih sankcija UN;

2. Koristeci rezultate primene istog analitickog aparata, kao i slicnu argumentaciju, u clanku se naglasava da bi sestomesecno trajanje najavljenih kaznenih mera dovelo do pada drustvenog proizvoda u ovoj godini, kojem bi korespondirala dvostruko veca steta od 14,8 milijardi dinara, sto iznosi oko cetvrtine drustvenog proizvoda iz 1997. godine.

Postavlja se pitanje da li je moguce da cetiri najavljene kaznene mere izazovu tako drasticne stete, i to takoreci trenutacno, tj. u vrlo kratkom roku? Analizirajuci smisao pojedinih mera kao i relevantna empirijska kretanja dolazi se do odricnog odgovora. Uvodjenje kaznenih mera ne bi moglo produkovati neke narocite gubitke, a najmanje tolike koliki se predvidjaju u clanku.

Uvodjenje embarga na izvoz oruzja, zabrana prodaje opreme koja bi mogla biti koriscena za represiju i zabrana izdavanja viza za jugoslovenske i srpske funkcionere ukljucene u akcije na Kosovu nece izazvati nikakve ekonomske gubitke. Stavise ekonomske posledice takvih zabrana mogle bi da budu cak i povoljne po privredu i drustvo. Zamrzavanje drzavne imovine i sredstava, ciji je najveci deo inace zamrznut zbog neresenih pitanja sukcesije, takodje ne moze produkovati neke vece dodatne gubitke. Treba, pri tom, imati u vidu da se mere zamrzavanja imovine ne odnose na imovinu i sredstva preduzeca, te da se time znacajno smanjuju potencijalni gubici. Vece stete ne mogu proisteci ni iz obustave izvoznih kredita i to najmanje zbog dva razloga. Prvo, rec je o kreditima odobrenim jugoslovenskoj vladi, a takve kredite zapadne zemlje uopste nisu odobravale. Drugo, cak i da su ukljuceni krediti inostranih dobavljaca nasim preduzecima, oni su vec poceli i nastavice da se smanjuju nezavisno od ove zabrane; krediti su, naime, u nesto vecim iznosima odobravani po ukidanju prethodnih sankcija, a u novije vreme doslo je do teskoca u njihovom servisiranju. Sto se kredita za investicije i privatizaciju tice, takvi krediti nisu ni odobravani jugoslovenskoj i srpskoj vladi, pa je o njima izlisno i govoriti. Jednom recju, najavljene mere su bezazlene i predstavljaju samo blagi nagovestaj eventualnih buducih akcija medjunarodne zajednice na ekonomskom planu.

U clanku predstavljeni i izolovano posmatrani podaci dr Mirosinke Dinkic o malom i opadajucem ucescu kosovske privrede u drustvenom proizvodu Jugoslavije i Srbije (u stalnim cenama 1994) - 6,7 odsto odnosno 7,1 odsto u 1988. i 5,6 odsto, odnosno 5,9 odsto u 1995 - ne daju pravu sliku ocene njenog polozaja. Ukoliko se podje od ispoljenih zakonitosti u nacionalnim i svetskim razmerama prema kojima u periodima krize i stagnacije regionalne nejednakosti rastu, jasno je da kosovski slucaj ne predstavlja nikakav kuriozitet, vec da je u pitanju potvrdjivanje pravila. Pored toga, nema opravdanja da se ucesca u analizi racunaju u stalnim cenama jer ljudi, njihove organizacije i regionalne zajednice zive od dohodaka u tekucim cenama i po tim cenama placaju robe i usluge. U prenaglasenom isticanju da je per capita drustveni proizvod na Kosovu za 65 odsto, 74 odsto i 72 odsto nizi od jugoslovenskog i srpskog u 1988, i 1991. i 1995. sasvim se prenebregava cinjenica da per capita drustveni proizvod ima jos jednu vaznu determinantu. Rec je o porastu stanovnistva koji je na Kosovu daleko veci nego u bilo kom delu zemlje i koji ne moze biti kompenziran cak ni ogromnim porastom drustvenog proizvoda, na sta uostalom ukazuju i kretanja u bivsoj SFRJ. Proizlazi da ocene o ekonomskoj dimenziji kosovskog problema zahtevaju sira istrazivanja i neuporedivo ozbiljniju analizu.

Marta Bazler-Madzar