STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Sa Dedinja je javljeno na Andricev venac da se dole, na Kosovu, nesto, izgleda, dogadja i preksinoc se novi predsednik Srbije, konacno, umesao u unutrasnje stvari svoje zemlje: objavio je deklaraciju iz koje bi se, na prvi pogled, moglo zakljuciti da lokalna samouprava Albanaca na Kosovu nije vise tabu tema, niti je Felipe Gonsales vise persona non grata. Hoce li to biti dovoljno da izbegnemo sankcije? Misljenja su podeljena. Ali, ne samo medju onima koji bi sankcije trebalo da uvedu, nego i medju onima koji bi trebalo da ih podnesu.

Rektor Pristinskog univerziteta, na primer, misli da je svaki kompromis ravan onome sto se “cirilicom zove izdaja". On je u sredu, “po nalogu patriotske savesti", odrzao srpskim studentima (opet nema Crnogoraca) svoj “cas patriotizma" i poucio ih da o oslobadjanju univerzitetskih prostorija za albanske studente nema govora. Onda je studente uputio da malo prosetaju gradom, gde su se vec, na istom poslu, nalazili albanski studenti i gradjani. Bila je to jedna od onih manifestacija novokomponovanog nacionalnog politickog folklora koja se, cirilicom, zove kontramiting.

Pocelo je na Uscu, valjalo se to po Novom Sadu, da je bilo srece stiglo bi se i do Ljubljane. Neko vreme je utihnulo, pa je, opet spontano, ali ne i masovno, nastavljeno na Terazijama. Tu su pijane i promrzle ucesnike mitnga docekali beogradski opozicioni huligani, ali ih je razgalio Vodja - rekao im je licno da voli i on njih.

Kad god bi vlast osetila da je u skripcu, strpala bi u autobuse nevoljnike da je brane od spoljasnjeg i unutrasnjeg neprijatelja. Pored zasluzenih dnevnica, ucesnici mitinga dobijali bi i neku vrstu javnih svedocanstava o polozenom ispitu iz patriotske zrelosti. S tim svedocanstvom se moglo naci i zaposlenje, samo ako bi se naslo posla. Od ucesca na kontramitinzima se, ipak, nije moglo ziveti, ali se narocitim isticanjem u njihovom organizovanju moglo daleko dogurati. Ne samo na Kosovu, dakako.

Cestim praktikovanjem, kontramitinzi su postali svojina naroda, neka vrsta narodnih obicaja, nad kojima cak ni ovako sposobna vlast, kakvu imamo u Srbiji, ne moze imati kontrolu. Da nije tako, verujem da bi sa Dedinja ili s Andricevog venca stigao nalog da se spontane demonstracije srpskih studenata otkazu ili bar odloze, dok predsednik Srbije ne sroci svoju deklaraciju i dok ne vidi kakav je utisak ona proizvela kod ministara, zbog kojih je napisana. Posto su demonstracije odrzane, a ako bude srece bice i ponovljene, izlazi da su one vise uperene protiv vlasti u Beogradu, nego protiv albanskih komsija. Znaci li to da je ovu vlast narod na Kosovu napustio i da je jos samo policija uz nju? I da ce, ako se urazumi, uz nju biti svet, ali ne i njeni gradjani?

Ustanak cirilice, koji pristinski rektor proba na Kosovu, do juce gotovo obavezna scena u kosovskom politickom scenariju, ostao je, preko noci, takoreci, bez producentske podrske. Rektora nisu na vreme obavestili o ovoj promeni vladajuceg politickog ukusa i on se sad nasao sam, naspram ljutog Gelbarda, kooperativnog Rugove, dobronamernog monsinjora Palje i nadasve konstruktivnog predsednika Srbije. Dzilitnuo se, promasio cilja.

Pristinski rektor, kojem ce njegovi politicki prijatelji verovatno objasniti da su njegove namere plemenite, ali da “nije trenutak" da ih bas sve sprovede u delo, bice, po svoj prilici, prva vidjenija zrtva ustanka koji (ni)je podigao. Posto njega bije glas da je vest i u drugim poslovima, koji nisu eminentno patriotski, za njega necemo brinuti. Ali, sta ce biti s onim mladim ljudima, koje je rektor pozvao na ustanak? Hoce li oni zajednicki zivot sa svojim albanskim vrsnjacima shvatiti kao ljudski i nacionalni poraz, kao svoje licno i generacijsko Kosovo koje, kao sto obicaji i narodna pesma nalazu, mora biti osveceno ?

Na ova pitanja ne bi bilo fer traziti odgovore od Kontakt grupe. Njihovo je da dve strane privedu dijalogu, a na albanskim politickim prvacima i srpskoj vlasti je da s tog razgovora izidju s dogovorom u koji ce poverovati upravo ovi mladi ljudi. Ako njih ne pridobiju, oko nas se nisu morali truditi.