NEMA PRAVEDNOG RESENJA NA KOSOVU AKO OBE STRANE NE BUDU KAZNJENE

Dragan Veselinov

Da li je moguce da Kosovo postane 51. zvezdica na americkoj zastavi? Nemoguce? Zamislimo da Ujedinjene nacije daju Kosovo Amerikancima na 30 godina protektorata. Ovi bi u Pristini zaveli svoje zakone i priblizili Kosovo Virdziniji. Uskoro bi Albanci navalili na fisburgere i vanilu sejk. Posle trideset godina Kosovo bi se u potpunosti razlikovalo od svoje drzavne okoline - Albanije, Srbije, Makedonije, Crne Gore i Grcke. Albanci bi i dalje tezili svom opstem nacionalnom ujedinjenju i mozda bi se nekako sporazumeli s Tiranom o podeli vlasti, ali bi se osecali posebnim i nadmocnim. Mozda bi neskriveno zeleli da postanu i prvi americki domen u Evropi time sto bi zahtevali da zadrze specijalni status pred Amerikom. Tako nesto je imao Portoriko pre konacnog odlaska na americku zastavu. Ako ne bi uspeli da se brzo dogovore kuda ce, a bude jasno da ne zele ni Srbiju, mozda ce Amerikanci morati da obnove protektorat za narednih 30 godina. Tako bi Kosovo, makakr i neformalno, postalo Amerika u Evropi.

Posle Gelbardovog nastupa prilikom kojeg je kazao da je Kosovu mesto u Jugoslaviji, a ne u Srbiji, postalo je jasno da Vasington ne mari za granice Srbije. On se oseca jemcem uspesnog komadanja teritorija drzava u Evropi. Predrasuda o nepovredivim granicama tice se malih drzava i odgovarajucih opozicija. Vasington je Dejtonom priznao ratnu teritorijalnu podelu Bosne i Hercegovine, a koridorima oko Brckog i Srebrenice namerno ostavio jabuke razdora da bi unedogled presudjivao izmedju zavadjene brace. Muslimani nece dobiti Brcko budu li nasrtali na oslabljene Dodikove Srbe, a ni Srbi nece smeti da se bosanski jogune na Vasington, ukoliko zele da zadrze Brcko u kojem su Muslimane vec potamanili. Amerikance ne zanima postovanje nijednog spoljnopolitickog principa ukoliko on dovodi u pitanje njihovu ulogu svetskog politickog koreografa. Svetski mir bez njih nije moguc. I isto onako kao sto dolar ne mogu zameniti dinar, funta, marka i jen, tako isto ni Sestu flotu ne mogu da zamene Evropska zajednica, Antanta, kao ni Milosevic i Rugova. Ovog trenutka je Pax Americana prvi spoljnopoliticki princip sveta.

U uslovima americke dominacije u Evopi, ne moze niko u Beogradu ponuditi dobro resenje za Kosovo. Veliki je rizik da se gradjanski i antiratni krugovi izloze podsmehu okoline nudeci Kosovu autonomiju i federalni status u Srbiji, ako Amerikanci ne haju za granice Srbije. I beogradski i vojvodjanski civilni krugovi su preko Gelbarda ponovo matirani od Vasingtona, kao sto ih je matirao i Dejton. Tamo, u Bosni priznat je rezultat rata, a ovde u Srbiji se ne priznaju nepovredive granice. Ne treba mnogo trcati s predlozima ispred Amerikanaca.

A sta bi gradjanske i antiratne snage u Srbiji i Vojvodini i dobile ukoliko bi Kosovo ostalo u Srbiji pod jurisdikcijom Beograda? Ne bi li zbog svog postovanja nepovredvih granica dobile jos veci problem albanskog separatizma i nataliteta, koji bi sutra prodro do Nisa i otimao juznu Srbiju? Ali, ona ne moze iz svoje koze i posto mora da se krece u okviru principa granica, ona mora i da ide do kraja. Nuzno joj je da predje na program odlucne federalizacije Srbije i da Kosovu ponudi republiku. Uz to, i konfederalni status Kosova u Jugoslaviji. Jedini nacin da se Srbija oslobodi kosovskog pitanja posle 10 godina regresa zemlje pod Milosevicem jeste da Albance prepusti sebi, preda ih sopstvenim finansijskih mocima i zaglavi ih u federalnu autonomiju. Neka im da sve, osim slomljene granice. Amerikanci ce se tada okrenuti protiv Rugove, Bukusija i tvz. Oslobodilacke vojske Kosova.

Ne treba da Srbija Kosovu nudi maksimalni status zato da bi ga zadrzala u sebi, vec da ga se u svemu, osim formalno, sto pre oslobodi. Kosovo sada kosta Srbiju najmanje sest miliona policijskih dolara dnevno, i umesto da poslednje kapi novcanih rezervi trosi na ulaganja u privredu i da da hleba domacem stanovnistvu, ona oporezuje narod u korist njegove izgubljene politicke buducnosti.

Za Vojvodjane je vazno da se drze po strani u sukobu Milosevicevog rezima i beogradskih nacionalista s Rugovom, Demacijem i zapadnom silom. Bilo sta da se dogodi s Kosovom, to ce promeniti Ustav Srbije, a mozda i Jugoslavije. Vojvodina treba da “aktivno ceka" - to znaci da juri za albanskom lokomotivom kaceci sopstvene vagone. Povecava se sansa Vojvodine da rekosntruise svoju ekonomsku samostalnost u Srbiji, ali nije jasno koliko u njoj ima politicke mudrosti da iskoristi Kosovo za sebe, dizuci na noge sopstvene snage. Kosovski Srbi su oduzeli Vojvodini autonomiju - i to placaju svojom propascu na Kosovu. Ako vojvodjanski Srbi ne shvate da autonomiju sami moraju vratiti, od iskoriscavanja albanske sanse na Kosovu nece biti nista.

Milosevicev rezim ne moze da izazove rat na Kosovu i u otvorenoj borbi satre Albance. Trenutno bi usledila svetska vojna mirovna intervencija. Mozda je gazimestanski rezim i prizeljkuje, jer bi tada pred Srbima bio oslobodjen od odgovornosti za gubitak Kosova. Govorio bi: “Nas su potukle velike sile, a ne Albanci". Medjutim, Milosevic zna, bude li svetska vojska dosla u Pristinu, on ce biti smenjen s neizvesnim licnim krajem. Sa vojnim padom Kosova pada i predsednik Jugoslavije kao predsednik velikosrpske ideologije i trajne pretnje miru. On ce prezivljavati jedino utoliko ukoliko slusa Vasington, ukoliko bude Amerikancima sluga i pogazi sve svoje ekspanzionisticke ciljeve. Zavrsice kao iscedjeni i truli limun. Politika Vasingtona je da Milosevica mrcvari, a ne da ga ukloni. On jedino iz sujete pristaje da im bude pajac. Nece da se ostavi politike ne samo zato sto jos uvek veruje da je novi Pasic, vec zato sto mu je ona preterana strast. Tako na zadovoljstvo Amerikanca licnom manom unistava neminovne mane velikosrpskog nacionalizma i sebe samog.

Uzalud beogradski rezim ocekuje pomoc od Rusije i Kine. Rusija je slaba i jos nije formirala svoje nove strateske interese na Balkanu. Odmah je pristala na americki zahtev da vise ne daje Beogradu oruzje. I ni zbog kakvog beogradskog rezima u doglednoj buducnosti nece Moskva zrtvovati svoje ekonomske odnose sa Zapadom i njegovu podrsku teskoj transformaciji drzave u trzisnu demokratiju. Ma koliko Jeljcin bio bolestan, seca se kako su Milosevic i beogradska generalska kamarila slavile pucisticko zbacivanje Gorbacova s vlasti, i kako su 1993. navijali za Dumine pobunjenike protiv njega samog. Ni veliku Kinu ne zanima Srbija. Ona se jedino boji da se u Ujedinjenim nacijama ne obnovi presedan oko prava na vojno intervenisanje jedne zemlje u drugoj. Ona ne bi htela da se to okrene protiv njene politike na Tibetu, koga silom drzi pod svojim granicama. Ali nije isto intervenisati u zemlji s deset miliona stanovnika, kao i u zemlji od milijarde i po. Kina nece upotrebiti veto u Savetu bezbednosti da bi sprecila svetski pritisak na beogradski rezim.

Sada je predsednik Milosevic potpuno sam. Izgubio je kontrolu i nad Crnom Gorom, bosanski Srbi ga mrze, kosovski Srbi su izgubljeni politicki gabarit - i jedino su mu ostali beogradski nacionalisti, kafana Balkana, s kojima je zapoceo pijanu istoriju Srbije. Oni ni posle deset godina Milosevicevih strahota nisu shvatili da je on ispunjavao njihove snove i da su preko njega dobili dokaz da je Srbija ostrvo politicke zablude. Ostace uz njega do kraja, grdeci ga za izdaju, srecni sto oni nisu otisli na sud naroda.

Kosovo nece postati zvezdica na americkoj zastavi. Ono, doduse, Vasingtonu nije dalje od Havaja, ali ni nije na pravom mestu. Rugova ne zasluzuje da mu separatizam bude nagradjen dolarima. Secesionizam kosovskih albanskih krugova je krenuo davno pre nego sto je srpski nacionalizam stekao drzavnu podrsku. Albanski nacionalisti snose veliku odgovornost sto su podigli srpsku mitologiju na noge i unazadili i Kosovo i Srbiju za nekoliko decenija. Oni ne mogu biti amnestirani za propadanje zajednicke drzave. I oni su krivi sto su stotine hiljada Albanaca pobegle s Kosova, a ne jedino beogradska policija, nepravedni zakoni srpske vlasti i slom ljudskih prava.

Nema pravednog resenja na Kosovu ako obe strane ne budu kaznjene, i ako svakoj ne bude data prilika na pomirenje s drugom. Izmirili su se Englezi i Francuzi, zajedno su se izmirili s Afrikom i Azijom, Spanci su se izmirli s Latinskom Amerikom, Nemci sa celim svetom, Japanci s Amerikom - mogu to i Srbi i Albanci.

(Autor je profesor Fakulteta politickih nauka i predsednik Narodne seljacke stranke)