SUSPENZIJA DELA KOSOVSKE AUTONOMIJE S (NE)OGRANICENIM ROKOM “UPOTREBE"

Ocekivani pregovori o sudbini Kosova bili bi nepotpuni i ogranicenog dometa bez rasvetljavanja nekih nedorecenosti koje prate citavu pricu o suspenziji dela pokrajinske autonomije. Tehnologija donosenja republickih propisa toliko je zamrsena da je mnogima i u samom parlamentu Srbije promaklo da su jos pre pet godina prestali da vaze zakoni kojima su suspendovani Skupstina, Izvrsno vece i Predsednistvo Kosova, cime je juznoj pokrajini vracen deo prava zakonom oduzetih polovinom 1990. godine, nekoliko meseci pre donosenja novog republickog Ustava.

Naime, na jednoj od maratonskih sednica Skupstine Srbije sa uobicajeno dugim dnevnim redom, pocetkom marta 1993. godine, donet je Zakon o prestanku vazenja odredjenih zakona i drugih propisa, kojim je, u paketu, zapravo ukinuto 25 zakona, a medju njima i Zakon o postupanju republickih organa u posebnim okolnostima. Za mnoge je ostao, bezmalo, nevidljiv, jer je nekako skriven pod rednim brojem sedam, u Sluzbenom glasniku Srbije od 8. marta.

Tek se u clanu 2 Zakona o prestanku vazenja svih 25 propisa objasnjava da zakoni kojima su suspendovani kosovski organi (Skupstina, Izvrsno vece i Predsednistvo) ovim prestaju da vaze, odnosno prestaju da vaze danom konstituisanja Skupstine Autonomne Pokrajine “Kosovo i Metohija". Prema clanu 6 pomenutog dokumenta, on stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Sluzbenom glasniku". To prakticno znaci da je i suspenzija dela kosovske autonomije prestala da vazi nakon osam dana, dakle - 16. marta 1993. godine, a sudeci prema drugom stavu clana 2, nema prepreke da se “Skupstina AP Kosova i Metohije konstituise": dakako, “nakon sprovodjenja neposrednih i tajnih izbora po odredbama Ustava i privremene statutarne odluke koju ce doneti Narodna skupstina".

Uprkos tome, autonomija juzne pokrajine i dalje se drugacije dozivljava od vojvodjanske, iako je nov republicki Ustav obema pokrajinama oduzeo istu kolicinu i ostavio isti stepen autonomije, ne praveci izmedju njih nikakvu razliku. Ocito se “neobavestena" republicka birokratija “uhvatila" u pravne zamke koje samo vispreni strucnjaci mogu da uoce. Naime, ukidanje zakona kojima su, polovinom 1990. godine, suspendovani kosovski organi, normalan je pravni sled dogadjaja - to je bio uobicajen postupak “usaglasavanja propisa sa najvisim aktom drzave", mada bi se moglo postaviti i pitanje: zasto se na to cekalo da prodju pune tri godine od donosenja novog republickog Ustava po kome obe pokrajine imaju svoju skupstinu, izvrsno vece i organe uprave.

Politicki aspekt kosovske krize koju su, iz godine u godinu, produbljivale nacionalisticka euforija i represija rezima, samo je jos jedan izgovor vlasti u Srbiji za prolongiranje tutorstva drzave nad Kosovom. Pomenuti zakoni kojima se ovoj pokrajini vraca deo autonomije, koliko je poznato, nikada nisu sprovedeni. Ili, barem, do javnosti nije doprla informacija da je ikada - nakon donosenja novog republickog Ustava, a nadasve zakona kojima se stavlja van snage akt kojim su suspendovani pokrajinski organi - predsednik Narodne skupstine Srbije raspisao pokrajinske izbore.

U vreme ukidanja serije zakona, pa i onog kojima se Kosovu, prakticno, vraca deo autonomije, sednicama republicke skupstine rukovodio je Zoran Lilic, a potom ga je, od polovine te 1993. pa sve do raspustanja parlamenta u oktobru iste godine, nasledio Zoran Arandjelovic. Nikome nije poznato da je neko od njih raspisao izbore za kosovsku skupstinu, a jos manje da je to ucinio Dragan Tomic koji je preuzeo kormilo februara 1994. godine, iako je, pravno gledano, to bio jedini put da se stvar u pokrajini pokrene. Moze se pretpostaviti da se htela izbeci izborna apstinencija Albanaca koji su odavno poceli da priznaju samo svoje organe.

To je, ocito, islo na ruku Albancima, ali i vlastima u Srbiji, koje su nastavile da se na Kosmetu ponasaju kao u vreme suspenzije njegove skupstine. Naime, republicki parlament i dalje donosi kljucne odluke u njegovo ime, a o obracunu plata retkih vladinih sluzbenika koji imaju “kancelariju" na Kosovu, brinu se republicki organi. Odbor skupstine Srbije za predstavke i zalbe ima posebne, dobro verzirane, timove ljudi koji redovno “pomazu" u resavanju gradjanskih sporova “na terenu".

Sve to ukazuje da je povratak dela kosovske autonomije stavljanjem van snage zakona kojima je suspendovana, samo formalan, jer republicke vlasti odaju utisak kao da cine sve da zadrze kontrolu nad pokrajinom koja im, da paradoks bude veci, sve vise izmice sto se njihova omca oko nje vise steze.

M. Torov