Pisma

ZASTO MINISTAR NE PODNESE OSTAVKU

Mislim da najvecu odgovornost za konkretno stanje u prosveti ipak snosi ministar Jovo Todorovic. Iako navedeni gospodin potpuno zna stanje u prosveti, on se ipak uzdrzava od bilo kakvih promena cak i po cenu ministarskog mesta. On je trebalo da odmah podnese ostavku, cim je prvi slucaj donosenja eksplozivnog oruzja u srednje skole izbio u javnosti.

Pogotovo sto sam upoznat s konkretnim slucajem u Elektrotehnicko-saobracajnoj skoli u Kraljevu, jer sam tu skolu zavrsio pre nego sto sam dosao na studije u Beograd. Njegova optuzba da su profesori bili “pijani" meni je izgledala potpuno smesna za nekog ko ima ulogu ministra u Vladi Srbije, jer poznajem doticne profesore cetiri godine i nikad ih nisam video na poslu u pijanom ili bilo kakvom slicnom stanju.

Zelim samo da porucim da nisu sve te stvari koje se zbivaju u srednjim skolama sasvim slucajne, vec potpuno sistematicne i posledica okruzenja u kom svi mi zivimo. Nepobitna je istina da danas mladi mnogo ranije sazrevaju nego sto je to bilo slucaj pre pet, deset godina. Nadam se da ce se nesto desiti pre nego sto sve ode na put s kog nema povratka.

Rade Radenkovic

(Povodom clanka “Ova vlast ne zeli detitoizaciju", “Nasa Borba" 13. mart 1998)

Povodom obelezavanja 50 godina Golog otoka u Udruzenju knjizevnika iz navedenih citata dobija se utisak da su od titoizma (valjda komunizma) stradale hiljade pristalica sovjetskog Informativnog biroa, a van te grupe neki pojedinci kao pokojni Borislav Pekic.

Kao bivsi clan Saveza demokratske omladine Jugoslavije osudjen s Pekicem u grupi gimnazijalaca i studenata za “delo protiv Naroda i Drzave" podsecam Vas na sudbinu nebrojenih “Mitrovcana", “Zabelaca", “Nislija", “Lonskopoljaca", “Lepoglavaca" po kazamatima komunisticke Jugoslavije. Ogromna vecina bez postojanja krivice, pripadnici gradjanskog staleza, ugledni seoski domacini ili osudjeni da im se otme imovina.

Buduci da su se beogradski pisci oduzili zrtvama Golog otoka kroz dirljiva literarna dela a 50 godina cute o stradanju gradjanskog staleza, provincijske elite i vidjenih zemljoradnika, smatram da je moralna obaveza upravo Udruzenja knjizevnika da obelezi na dostojan nacin spomen i na te nevine zrtve. Mi Vas tom prilikom ne bismo iritirali spiskom stratista gde su komunisti pobili hiljade “pojedinaca" u Beogradu, Nisu, Kragujevcu, Smederevu...

Dipl. ing. Ljubinko Jovicic

Udruzenje politickih zatvorenika i zrtava komunistickog rezima

MOZE LI MILOSEVIC BITI REFORMATOR

Odmah na pocetku mozemo decidirano odgovoriti na to pitanje: Ne!

Uzalud mu tzv. “medjunarodna zajednica" preti, ili nudi “sargarepu", secajuci se njegove “kooperativnosti" u letackoj bazi Rajt-Paterson, odnosno znajuci da je on sklon uzmicanju kad vidi da nema kud. Milosevic jednostavno ne moze da joj udovolji. A, evo, zasto.

On jeste prihvatio u Dejtonu neke ustupke, kad je, najzad, ukapirao da se suocio ne sa slabasnom vojnom “silom" Alije Izetbegovica, nego sa snagama zapadne vojne alijanse, pa se zadovoljio ulogom “nezaobilaznog faktora", samo da skine s vrata sankcije i da spase imidz “mudrog" politicara pred svetom. (A svi njegovi raniji, pa i sadasnji, potezi, pokazuju da je on samo v e s t, ali ne i mudar politicar. Medjutim, na zalost, ova zemlja jos nije iznedrila drugog drzavnika, na koga bi se taj svet moao osloniti!). Iznenadni preobrazaj gazimestanskog ratnog huskaca u “mirotvorca" omogucio mu je da ga medjunarodni faktori i dalje prihvate kao coveka koji je dovoljno razuman da se s njim moze - mukotrpno, doduse, ali moze - pregovarati. Raznim, po njega ne narocito bolnim, ustupcima, on je, pak, sa svoje strane, uobrazio da je time “kupio" naklonost Zapada i da ce ga pustiti da na svom bunjistu radi sta hoce. Kao i uvek do sada, ponovo se prevario u svojim “mudrim" procenama. Stiglo se, naime, do poslednja dva k r u c i j a l n a problema za koje je on, kao “suvereni" vladar, mislio da su nedodirljiva, unutrasnja pitanja njegove gubernije: Kosovo i uspostavljanje demokratskih institucija u zemlji. Tu, po njegovoj rigidnoj oceni, ne mogu se ciniti ustupci, jer bi resavanje tih pitanja d i r e k t n o uzdrmalo njegovu neprikosnovenu vlast. Ispravljajuci odluke Avnoja koje su, uzgred receno, i nastale na osnovu sugestija Zapada, Milosevic je, ukinuvsi de fakto autonomiju dveju pokrajina (Kosova i Vojvodine), stvorio jedinstvenu Srbiju, i to smatra trijumfom svoje politike. Ako sad popusti, potkopava ono sto je pred licem svoga naroda uradio. I, istovremeno, ponovo ce na dnevni red doci i pitanje Vojvodine. Time bi njegova namera, da celu SRJ, zapravo, pretvori u jedinstvenu i centralizovanu drzavu, propala! Kosovo je, dakle, “probni kamen" njegove autoritarne vladavine. (Da parafraziramo prastaru izreku: “Ko poteze Kosovo, zbog Kosova ce i propasti!"...).

Iz slicnih razloga, Milosevic se oglusio i o Gonsalesov zahtev za istinsku, a ne samo paradnu, demokratizaciju sistema. Ako dozvoli, da parlament odlucuje o svemu a da on bude samo protokolarna licnost, kojoj jos i “preti" smenjivost, ako dozvoli punu privatizaciju i samostalnost privrednih subjekata i bankarskog sistema bez uplitanja drzave (citaj: njega samog), i ako omoguci odvajanje sudstva od partijske kontrole, te da pravna drzava istinski zazivi - sta njemu, kao apodikticnom vladaocu, preostaje?!... On, dakle, naprosto n e m o z e da bude reformator a da ne ugrozi svoju vlast, do koje mu je, jedino, stalo.

Poznat po svojoj naizgled “lukavoj" taktici, kupovine vremena, tj. trazenja novih izlaza iz misje rupe, voljan je da prihvati dolazak Gonsalesa - ali, ako bude zaduzen iskljucivo za Kosovo. Iza te odluke se kriju dve moguce opcije: 1) Eto, on se ponovo pokazao kao kooperativan drzavnik - iako se opirao “internacionalizaciji" kosovskog problema - pa nek’ Spanac uzme “vruc krompir" u ruke, a pregovori i natezanja bi se otegli u nedogled; 2) Ako, ipak, dodje do neke nagodbe, to onda nece biti njegovo, Milosevicevo delo, nego plod “zavere" mrskih stranaca, pred cijim je pritiscima i pretnjama morao da popusti. Time bi “sapasao obraz" i potvrdio bi propagandnu floskulu o “ugrozenosti Srbije". U medjuvremenu bi, preko svojih trabanata, poradio na promeni ustava i dobijanja vecih ovlascenja, kao nagradu za svoju “fleksibilnost". Naravno, bez onog svenarodnog plebiscita, kojim je ustolicen srbijanski Ustav, pa i on sam na celu Republike, posto zna da sada ne bi imao onakvu podrsku, pa mu je lakse da to uradi kroz “demokratske institucije", tj. skupstine, u kojoj sede njegovi (potkupljeni) ljudi. Ali, i pored sveg “lukavstva", eroziju svoje vlasti vise nece moci da zaustavi.

Stevan Lanji,

Novi Sad