SRBOLJUB ANTIC, STRUCNJAK EKONOMSKOG INSTITUTA, O TOME DA LI JE NEOPHODNO PRIVATIZOVATI ELEKTROPRIVREDE

Tvrdeci da bi elektroprivrede Srbije i Crne Gore, uz razumnu politiku cena i druge dodatne mere kao sto je smanjenje broja zaposlenih, na primer, mogle praviti profit, Srboljub Antic, strucnjak Ekonomskog instituta, na nedavnom skupu Energetika Jugoslavije doveo je u pitanje neophodnost privatizacije ova dva preduzeca

"Elektroprivrede Srbije i Crne Gore, gledano s njihovog stanovista, ne moraju biti privatizovane. Sa ovim troskovima, uz jednu razumnu politiku cena, obe elektroprivrede i ovako mogu da prave profit. Privatizacija je jedino pozeljna ukoliko drzava posmatra te firme kao izvor prihoda za budzet. Takodje, mislim da postoji zabluda da ce sredstva dobijena prodajom energetskih preduzeca biti upotrebljena za njihov razvoj. Ona se upotrebljavaju za sve druge stvari osim za razvoj elektroprivrede, i u sustini se ocekuje da ce taj ko udje s kapitalom dalje da razvije elektroprivredna preduzeca".

Ovu jereticku (?) misao izrekao je Srboljub Antic, strucnjak beogradskog Ekonomskog instituta (inace ekspertskog tima ove ustanove i konsultantske firme "Dilojt i Tus", koji je radio strucnu analizu za predstojecu transformaciju Elektroprivrede Srbije), na proslonedeljnom Naucno-strucnom savetovanju Energetika Jugoslavije '98.

Govoreci o tome sta je u ovoj drzavi (SRJ) potrebno da se uradi na nivou drzave i na nivou preduzeca da bi se uspesno uhvatio korak s razvijenim svetom, gde je prosec deregulacije i transformacije uveliko u toku ako ne i zavrsen, Antic kaze:

- Kod nas su republicke vlade vlasnici energetskih preduzeca, sto nije nista neobicno ali, istovremeno su one i regulatori, sto nije uobicajeno. Znaci, ne postoji neko ko je nezavisan, ko odredjuje cene i na neki nacin utice na investicionu politiku. Prema tome, u oblasti elektroprivrede je potrebno najpre regulaciju pristupa mrezama (elektroenergetskim) preneti na savezni nivo. Ovo treba regulisati zakonom.

Deregulacija korak po korak

- Prema tome, jedini krivac za njihove gubitke je drzava, odnosno dve republike. Naravno, ona na taj nacin vodi socijalnu politiku, ali ja bih da podsetim da su obe ove elektroprivrede prakticno preduzeca, da nisu delovi drzave. Zato se moze govoriti o odredjenoj zloupotrebi ovih firmi za zadovoljenje nekih socijalnih ciljeva. Da budem iskren, u ovim uslovima je tesko sprovesti bilo kakve akcije na ovom polju, ali same firme treba da naprave neke stvari. Elektroprivreda Srbije se vec dugo muci sa TE - TO (termoelektranom - toplanom) "Kolubarom B". Medjutim, ni jednom nije razmatrana mogucnost da se radovi, odnosno, ono sto je do sada uradjeno na ovom objektu, nekome proda, komentarise Antic naglasavajuci da je EPS, objektivno, ne moze sam zavrsiti.

Prema njegovom misljenju svi aranzmani o dovrsetku izgradnje, u kojima je sa jedne strane EPS a sa druge neka druga firma ce propasti. Jer, nema tog sistema regulacije koji moze da se efikasno napravi. Zato Antic savetuje da je efikasnije razgovarati o ceni, da se "Kolubara B" nekome proda, sa pravom pristupa na elektroenergetsku mrezu. A da tu energiju kupac termoelektrane - toplane kasnije moze da izveze ili proda domacim potrosacima.

Napominjuci da je Elektroprivreda Srbije jos efikasnija, kao firma, od Elektroprivrede Crne Gore, pre svega zbog velikog broja hidro izvora za proizvodnju struje, Antic istice da, ipak, obe elektroprivrede prvenstvenu treba da pristupe redukciji broja zaposlenih. Redukcija, inace, ne treba da bude sprovedena kroz otpustanje radne snage, nego kroz izdvajanje nekih delatnosti van EPS, s tim sto bi tako nastale firme, potom, sa EPS pravile ugovore o izvrsavanju nekih radova i usluga (sadasnja firma "Kolubara metali" na primer).

Privatizacija i smanjivanje broja zaposlenih

- Kada govorimo o onih cetiri ili pet MW po radniku rec je o procesu izdvajanja ovih sporednih delatnosti, koje bi zakljucivale ugovor sa EPS. Znaci, to nije bukvalno otpustanje ali, treba imati u vidu da, ukoliko se otpustanje i desi, u ovoj grani je ono uvek pokriveno odredjenim fondovima. Znaci, niko ne ostaje bez ikakve podrske, kaze Antic napominjuci da je elektroprivreda grana u kojoj se ne moze dopustiti mogucnost strajka.

Procesi regulisanja broja zaposlenih na svetske standarde su prema Anticevim recima veoma slozeni, i neraskidivo povezani sa sindikatom. Kod EPS je, inace, rec o oko 63.000 zaposlenih, od kojih su neki vec izdvojeni iz neposrednog finansiranja kroz cenu struje. Preostaje, dakle, da se broj zaposlenih svede u realne, trzisne, okvire, uz vodjenje racuna da se ne izazove strajk koji bi zaustavio formu.

J. Putnikovic