ZASTO U SRBIJI NEMA PRIVATIZACIJE VEC JE SAMO RASPRODAJA "PORODICNOG SREBRA"

Kod prodaje preduzeca iz strateskog sektora ne rasprodaje se samo imovina, vec specijalna privilegija, jer su to firme koje imaju monopolski polozaj ili eksploatisu vredno rudno blago. Drzava na los nacin i za male pare isporucuje kljucne resurse

Bojana Jager

Situacija je paradoksalna, privatizacija po modelu koji je normiran novim srpskim zakonom nije ni pocela da se sprovodi, a o onoj koje u tom propisu prakticno nema, sem u naznakama, a to je prodaja preduzeca u nadleznosti ili uz asistenciju drzave, najvise se govori, uz naglasavanje da ce se to raditi od slucaja do slucaja. Slucaj s celom jugoslovenskom ekonomijom je takav da nemogucnost finansiranja spoljnotrgovinskog deficita uslovljava da se prodajom nacionalnog bogatstva obezbede sredstva za njegovo pokrice i ukupno funkcionisanje privrede, sto je uostalom sadrzano i u zvanicnim planovima vlade. Te dve stvari - pomenuta iznudica i potpuno odsustvo propisane procedure, pre svega kada je u pitanju privatizacija celokupnog javnog sektora, vec namecu dileme da li ce drzava na los nacin i za malu korist izruciti one strateske resurse s kojima raspolaze.

Odavno je jasno da je moguce produziti vek ovog propalog ekonomskog sistema, a bez radikalnih reformi, samo ukoliko se svake godine u njega spolja unese par milijardi maraka, konstatuje dr Bosko Mijatovic, podsecajuci da ni Vlada Srbije nije krila svoje planove - da povremeno prodaje neke od kapitalnih infrastrukturnih preduzeca strancima i tako krpi silne domace deficite. Telekom je bio prvi, a najavljena je i priprema se prodaja NIS-a, JAT-a, EPS-a, Bora, Trepce i drugih.

- Protiv privatizacije nemam nista, naprotiv, ali mi nije draga prodaja najveceg nacionalnog blaga za, bojim se, male pare. Jer, ovde se ne radi o prodaji preduzeca koja posluju na trzistu i bore se za svoje mesto pod suncem, vec ili o firmama koje imaju monopolski polozaj ili o firmama koje eksploatisu veoma vredno rudno blago. Drugim recima, rasprodaje se ne samo imovina preduzeca, vec i jedna specijalna privilegija koju dato preduzece poseduje a koja puno vredi, kaze dr Mijatovic.

Prljave tehnologije

Drugi kanal prijema inostranog kapitala bice, izgleda, prijem prljave tehnologije. To je verovatno nasa sudbina za izvesno vreme, buduci da smo propustili najmanje dva investiciona ciklusa, sto nasu preradjivacku industriju cini aposlutno nekonkurentnom i jer na drugoj strani postoje interesi inivestitora iz razvijenih zemalja za ova ulaganja zbog visokih troskova ekoloske zastite u tim zemljama. Medjutim, ako se to vec mora, onda bi se i zakonski morao regulisati minimum ekoloske zastite kod nas, sto je moguce povezati i sa propisivanjem odredjenog tipa investicija, isticu u MAP.

Po misljenju dr Miodraga Zeca, potencijalne strane investitore, prema iskazanom interesu, ne zanimaju previse ulaganja u domaca komercijalna preduzeca, jer se televizor, tekstil i slicno mogu proizvoditi svuda u svetu i to jeftinije nego kod nas. Iluzija je da je nas redak resurs jeftina radna snaga, jer su niske plate opterecene visokim porezima i doprinosima, a ceo sistem produkuje nisku produktivnost i visoke troskove u takvim preduzecima. Izuzetak je, recimo, farmaceutska industrija, za koju su stranci pokazali interes, jer je u njoj potreban slozen i strucan rad, koji u domacim uslovima jeste jeftin. Strateski partneri, koji vec obilaze cementare, opipavaju puls za delove energetike, pre svega proizvodnju struje iz uglja, rudna blaga, primarnu proizvodnju u hemijskoj industriji ili doradne poslove u metalurgiji ili baznoj hemiji, ocito pre svega interesuje da dobiju koncesije za te retke strateske resurse. U prvom redu zato sto kod njih postoji fiksna traznja i nema unutrasnje konkurencije (telefon ili struju niko nije jos otkazao zato sto je siromasan) i zatim jer ovde nema ekoloske i tehnoloske rente, koja je u razvijenim zemljama izuzetno visoka i enormno poskupljuje takvu proizvodnju. Te stvari ce se verovatno prodavati, ali u iznudici i prilikama kada svi oni koji su zainteresovani znaju da moras da prodas kravu i kada ces je dovesti na pijacu, istice dr Zec. Po njegovom misljenju, na ovaj nacin, moze se inkasirati sedam do osam milijardi maraka i to ce u doglednom periodu biti realni utrzak od prodaje porodicnog srebra.

Nema loseg trenutka

Za privatizaciju strateskog sektora nuzno je da se utvrdi jasna procedura, koja mora biti ispostovana do kraja. Ona podrazumeva restrukturiranje preduzeca pre privatizacije i njihovu pripremu za nju, zatim definisanu drzavnu politiku i regulatorna resenja (recimo politiku cena) zatim predvidjanje tendera za nadmetanje zainteresovanih strateskih investitora, specifikaciju ovakvih ugovora i slicno. Nema loseg trenutka za privatizaciju, mada se uvek postavlja pitanje sta je kljucni motiv. Ovde je prvi motiv izgleda da se dobije kes i da se on potrosi za odredjene namene, sto moze da bude osnov za lose poteze, ali u svakom slucaju najgora moguca situacija je da se zadrzava ono sto postoji u domacoj privredi, smatra dr Begovic.

Postoje nagovestaji da su i na ovom planu moguce razlicite strategije u Srbiji i Crnoj Gori. I pored raspisanih tendera za privatizaciju sest velikih crnogorskih preduzeca, izgleda da se u manjoj federalnoj jedinici razmislja da u prvoj rundi treba ponuditi ono sto je najproblematicnije, a za kasnije, kad prilike budu bolje, poverenje vece i zaceta nova privredna struktura, ostaviti ono sto su "ekonomski dragulji" (poput turizma i obale), kako bi se u privatizaciji postigli bolji uslovi i veca cena. Srpski put je ocigledno obrnut.