IMA LI AUTONOMIJE (SKOLSTVA) U VOJVODINI

Danilo Nebrigic

Kako stvari stoje, izgleda da je krenula prica o autonomiji pokrajina - ponovo i iz pocetka, kao da autonomije nikad nije ni bilo. Sto se price o autonomiji skolstva tice, ona jos nije krenula (kod nas, u Vojvodini). Videcemo ka' ce. Kazu da je ona tu, pored nas, da autonomije skolstva u Vojvodini ima. Mozda i ima, ali ne lici.

U stvari, ima dosta trulog u prici o autonomiji skolstva u Vojvodini. Pre svega, truo je motiv price, ili njen SADRZAJ. Motiv price je svodjenje problema autonomije skolstva Pokrajine na problem skolovanja "manjinskog naroda". Zar to nije cudno? Sta cemo s "vecinskom nacijom"? Ima li ona pravo na autonomiju skolstva?

Podmotivi (podsadrzaji) price o autonomiji skolstva Vojvodine jesu razlicite brojke: broj skola, broj kvadratnih metara skolskog prostra, broj casova na maternjem jeziku, broj upisanih - sve vezano za "manjine". Lepe nam, brojcane autonomije skolstva! Osim toga ne znamo da li su u izvornoj nauci, matematici, brojke autonomne kategorije, ali znamo da su promenljiva koja kao takva trpi najrazlicitije interpretacije variranja.

Kako se cini, to s brojkama i autonomijom skolstva Vojvodine nece ici, pa valja tragati za nekim drugim reprezentantama i parametrima autonomnog skolstva.

Drugim recima, problem autonomije skosltva u pokrajinama je daleko slozeniji i prica o njemu je daleko bogatija sadrzajem od ovog statistickog. Prema pozitivnoj nauci o skoli, skolskoj pedagogiji (jednu knjigu iz te oblasti i moja je malenkost ispisala), koreni autonomnog skolstva nalaze se u:

1. Autonomiji licnosti (nastavnika i ucenika, studenata) kao pripadnika jednog naroda, etniciteta i socijalnog subjektiviteta;

2. Autonomiji institucije (skole, fakulteta) kao dela jedne civilizacije, kulture, tradicije, sistema autenticnih vrednosti u privrednom, kulturnom, naucnom i drustvenom zivotu;

3. Autonomiji sistema skolstva, skolske mreze, upisne politike, skolskog zakonodavstva, skolske edukativne sredine, planiranja, i dr.

Zbog ova tri izvorista, prema pozitivnoj nauci, autonomne kategorije skolstva su:

- autonomija skolstva, kao potenca ili sistem vrednosti (kulturnih, obrazovnih, razvonijih i dr.),

- autonomija skolstva kao sistem (upravljanja, usmeravanja, projektovanja, planiranja i dr.),

-autonomija odlucivanja u domenu skolstva kao socijalnog sloja struke i profesije, te autonomija administracije ili drzavnih, odnosno, paradrzavnih instituta koji brinu o posebnosti,

- autonomna prosvetna politika u sklopu globalnih drzavnih ciljeva u domenu skolstva i razvoja drustva,

- poveravanje regiji vrsenje uloge drzave u skoli kao primer devolucije i demisije vlasti u skoli na lokalnom nivou,

- autonomni interesi i prava gradjana i naciona, odnosno manjinskih etniciteta na posebnost programa, upisne politike, skolskog nadzora, postavljanja cinovika i sl.

Pa sta ako je to autonomija skolstva?

Onda niko nema pravo da uproscava pricu o tome i da cifre smatra glavnim motivom price o autonomiji skolstva u pokrajini.

Da pokusamo to poblize objasniti.

Prvo: nema autonomije skolstva pokrajine ako nisu razvijeni odnosi drzave (Srbija)-Pokrajina (Vojvodina);

Drugo: Nema autonomije skolstva u pokrajini ako sama pokrajina nije autonomna;

Trece: nema autonomnog skolstva pokrajine ako ono nije autonomno u Republici Srbiji (globalni pristup), ako deo prosvetne politike u Republici i deo nacionalnog programa o obrazovanju nije kategorija autonomnog skolstva, i

Cetvrto: ako skolstvo nije autonomno, ono je samo CNETRALIZOVANO I GLOBALNO. U Srbiji je ono danas i AUTORITARNO i RESTRIKTIVNO (Ministar kao eksponent drzave vlada kao vrhovni autoritet - tamo gde je autoritet, nema autonomije).

U cemu je, zapravo, problem autonomije skolstva u Vojvodini? U teoriji - nema ga. (Niko nije javno osporio pozitivnu teoriju o autonomnom skolstvu).

U praksi - nije. (Zemlje razvijene "lokalne drzave" imaju tu bogatu tradiciju i bogatstvo modela autonomnog skolstva. Vojvodjansko skolstvo jos u 19. veku je jedno od najrazvijenijih na tlu Jugoslavije).

U "drzavi" - jeste. U tom domenu je i nestalo autonomnog skolstva Vojvodine. To se desilo iz dva razloga. Prvi je model nacionalne drzave koji ne uspeva da zadovolji odnos nacionalnog i gradjanskog, drzavnog i etnickog, lokalnog i globalnog - konstituente autonomnog skolstva. Umesto toga na sceni je tiha asimilacija, prekrivanje lokalnog globalnim, UNITARIZAM i sl.

Drugi razlog nestajanja autonomnog skolstva Vojvodine je u "antibirokratkoj revoluciji" - istaknuta floskula o "uredjivanju drzave Srbije na celoj svojoj teritoriji". Ova floskula je stvorila strah od bilo koje autonomije, pa i autonomije skolstva kao "gubitka teritorije" vladavine.

U odnos izmedju ove dve "uzdanice" borbe protiv autonomije skolstva Vojvodine umesan je "zakon" o skoli. On je pisan po modelu drzavnog zakona i po principu imperativnosti. Ovakav je bolje resio tzv. "drzavna pitanja skole" koja i nisu skolska, sve da bi se bolje kontrolisalo drustvom preko skole. U takvom zakonu nema ni traga o elementima koje smo u ovom napisu naveli kao konstituente autonomije skolstva.

Ako se ima u vidu "tvrd" neelastican zakon, bez alternative, modela i varijeteta, jasno je o kakvom je polazistu za autonomno skolstvo pokrajine rec.

Najzad u njemu nema ni pomena o odnosu DRZAVA-POKRAJINA.

Uz ove postoje i drugi problem autonomije skolstva Pokrajine.

Neko u sali rece da je skolstvo Vojvodine odvojeno od drzave (Srbije), te da je tako autonomno. Mislilo se na cinjenicu da Vojvodina nema drzavu i da skolstvo po drzavu ide u Beograd. Na toj distanci drzava Srbija ne moze da "dobaci" do sustine autonomije skolstva Vojvodine.

O nastavnom planu i programu necemo trositi ionako skucen prostor u novinama. Recimo samo da nigde u federalnoj drzavi, na sta treba da lici Srbija ako vec kako-tako priznaje pokrajine, ne postoji jedan jedini nastavni plan i program za celu republiku. Osim toga donosenje nastavnog plana i programa nije drzavno, vec strucno i naucno pitanje. (Uostalom, dobrih primera ima i u skolstvu Srbije kao jedinstvene drzave i u skolstvu Vojvodine kao pokrajine).

Najzad, sta se htelo reci?

Prvo: nema govora da postoji autonomija skolstva u Vojvodini.

Drugo: nema potrebe da se revidira ni teorija ni praksa koja stoji iza doslednog modela autonomije skolstva pokrajine, kako kod nas tako i u svetu.

Trece: drzava Srbija nema koncept autonomnog skolstva pokrajina, a morala bi ga imati ako ima pokrajine.

Cetvrto: Srbija nema autonomiju skolstva. Sto bude brze razvijan koncept autonomnog koncepta drzave Srbije, to ce se brze razvijati i autonomija skolstva pokrajine.

Dabome da ce sve u krajnjem zavisiti od toga koliko ce napredovati i model autonomije pokrajina.

(Autor je profesor pedagogije iz Sremske Mitrovice)