Balkanska hidraulika

Poduhvat zaokruzivanja nacionalnih teritorija silom, i to nedovoljnom, imao je sve uslove da se okonca jos vecom katastrofom od ove koju smo dosad videli. Svetske sile su mesanjem preuzele odgovornost i zato se moraju potruditi da ovde uspostave neku stabilnost, ravnotezu, pa i pravdu

Pise: Stojan Cerovic

Srpsko-albanski pregovori pocece danas, sutra, ili za nekoliko dana. Srpska strana se jos protivi bilo kakvom medjunarodnom posredovanju, posto bi to, valjda, znacilo priznanje da Kosovo nije samo unutrasnji problem. Ispalo je, medjutim, da Srbija nije znala da ima takav problem, niti bi ikad saznala, da nije doslo do pretnje sankcijama. To je, naravno, spoljno mesanje. Sa ili bez posrednika, ocigledno je da ce ovaj spoljni uticaj biti presudan, kako za pocetak, tako i za ishod pregovora.

Posto znamo da, osim povecanja autonomije Kosova, u opticaju nema druge ideje, nema ni rizika da pogresimo ako zakljucimo da ce na kraju tako i biti. Ali, i bez promene drzavnih granica, sama promena statusa pokrajine lako moze izazvati neke poremecaje na drugoj strani. Na Balkanu ima mnogo spojenih sudova i nije uvek lako ni predvideti ni kontrolisati ovdasnju hidrauliku. Tako se u Skupstini Republike Srpske odmah javila ideja o pripajanju Srbiji, u slucaju odvajanja Kosova. Predlog nije dobio vecinu, ali je zanimljivo da se uopste pojavio. Ovo je jedan od onih rezona koji nekome izgledaju savrseno logicno, a nekome drugom potpuno apsurdno. Ima li, dakle, ili nema ikakve veze izmedju Kosova i Bosne? Kad sam prvi put cuo ovakve ideje, jos pre rata i raspada bivse Jugoslavije, bio sam siguran da se radi o besmislici. Govorilo se, naime, da Srbi moraju dobiti "nesto preko Drine" u zamenu za odustajanje od Kosova, kao da negde postoji banka ovlascena za teritorijalne transakcije i to takve koje ukljucuju narode. Pritom se cak podrazumevala asimetricna razmena, u kojoj samo Srbi i daju i dobijaju, dok drugi (Albanci, Muslimani, Hrvati) samo dobijaju ili samo gube.

Ali, upravo zahvaljujuci punoj internacionalizaciji celog ovdasnjeg prostora, ni ovakve kombinacije vise nisu iskljucene, mada ne bih tvrdio da su narocito realne. Poenta je, medjutim, u tome da se Srbi mogu nadati da ce proci nesto bolje bas zato sto nisu uspeli da sprece spoljno mesanje. Poduhvat zaokruzivanja nacionalnih teritorija silom, i to nedovoljnom, imao je sve uslove da se okonca jos vecom katastrofom od ove koju smo dosad videli. Svetske sile su mesanjem preuzele odgovornost i zato se moraju potruditi da ovde uspostave neku stabilnost, ravnotezu, pa i pravdu. Ako se, dakle, albanskom hidraulikom, kosovska kriza dotice Makedonije i Albanije, srpskom hirdaulikom se tu pomalo pojavljuje i Republika Srpska. U to ne bi nikako trebalo polagati velike nade, ali jacanje kosovske autonomije ipak bi moglo ojacati i status ovog entiteta. Na neki nacin, kroz veliku podrsku koju dobija Milorad Dodik, to se vec i dogadja.