KOSOVO U USTAVU

Albansko stanovnistvo na Kosovu i Metohiji, rukovodjeno nacionalistickim i separatistickim politickim strankama, ne samo da ne priznaje i ne zeli da koristi autonomna prava koja ima Pokrajina, nego ne priznaje ni Republiku Srbiju i Saveznu Republiku Jugoslaviju za svoju drzavu i trazi samostalnost, tj. otcepljenje

Borisav Jovic

Kosovo i Metohija je danas Autonomna Pokrajina u Republici Srbiji, koja zajedno s Crnom Gorom cini federaciju Savezne Republike Jugoslavije. Mnogi u inostranstvu, koji se danas zalazu da se Kosovu i Metohiji da autonomni tretman, mozda i nisu upoznati s cinjenicom, da ona prema Ustavu Republike Srbije i jeste autonomna pokrajina.

Medjutim, albansko stanovnistvo na Kosovu i Metohiji, rukovodjeno nacionalistickim i separatistickim politickim strankama, ne samo da ne priznaje i ne zeli da koristi autonomna prava koja ima Pokrajina, nego ne priznaje ni Republiku Srbiju i Saveznu Republiku Jugoslaviju za svoju drzavu i trazi samostalnost, tj. otcepljenje.

Prema vazecim ustavnim i zakonskim normama Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija ima svoju Skupstinu, ciji se poslanici biraju tajnim glasanjem na slobodnim visestranackim izborima. S obzirom na nacionalni sastav stanovnistva u toj pokrajini, predstavnici albanske nacionalnosti imali bi apsolutnu vecinu, ali skupstina nije izabrana i ne funkcionise zato sto albanske nacionalne partije, koje imaju najveci uticaj na biracko telo, ne zele da ucestvuju na izborima niti u skupstini jedne autonomne pokrajine koja je u sastavu Srbije, odnosno Jugoslavije, jer insistiraju na otcepljenju.

Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija ima pravo da sama, u svojoj Skupstini, bira svoju vladu, tzv. Izvrsno vece, s onolikim brojem ministarstava koliko ona smatra da joj je potrebno i da postavlja ministre i druge rukovodece kadrove u administraciji. Prema sadasnjem stanju stvari, kada se bojkotuje drzava u kojoj se zivi, takve mogucnosti ostaju neiskoriscene.

Privremeno, dok se ne resi pitanje izbora Pokrajinske skupstine, odgovarajuce odluke u njeno ime donosi Narodna skupstina Srbije, kako bi se zivot i u tim okolnostima odvijao. Slicna je situacija i s formiranjem vlasti u opstinama u Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija, od kojih u 90 odsto vecinu ima albansko stanovnistvo, a odbija da ucestvuje na izborima i u vrsenju vlasti, tako da su opstinske skupstine formirane od predstavnika onih gradjana koji su izasli na izbore.

Ne mozemo da ne pomenemo i cinjenicu da odbijanje albanskih nacionalnih separatistickih partija i birackog tela te nacionalnosti da ucestvuje na republickim i saveznim izborima, usled bojkotovanja i nepriznavanja drzave u kojoj zive, gde bi imali priblizno oko 10 odsto od ukupnog broja poslanika s velikom mogucnoscu da uticu na politicki zivot republike i zemlje i u interesu nacionalne manjine koju predstavljaju, znaci nerazumno lisavanje jednog izuzetnog prava na stetu gradjana koje smatraju da korisno predstavljaju.

Aktuelni spor o sprovodjenju tzv. sporazuma Milosevic-Rugova o skolama svodi se na to da vlasti pozivaju svu albansku decu, kao i studente, da se vrate u skole i na univerzitet, koje finansira drzava, pri cemu nije sporno da albanska deca uce skole na maternjem jeziku, dok albanski predstavnici traze da im se predaju skolski objekti da u njima uce albanska deca po programu koji oni utvrdjuju i s diplomama “Kosovo-Republika". Oni u stvari traze da se skole iskljuce iz drzavnog skolskog sistema i da im se omoguci da lakse konstituisu jedan od sistema fantomske “Kosovo Republike", sto je naravno za Srbiju neprihvatljivo, a to valjda ne bi dozvolila nijedna zemlja na svetu.

Albanskoj nacionalnoj manjini zagarantovano je, kao i svakoj drugoj, pravo da se sluzi maternjim jezikom u zvanicnom opstenju kod drzavnih organa - u administraciji, u sudskim organima i na svim drugim mestima, da neguje svoju kulturu, da ima biblioteke, pozoriste na albanskom jeziku i sl., da se informise na svom jeziku, u kom cilju postoje brojni listovi i casopisi na albanskom, kao i posebne emisije na radiju i televiziji. Ne samo u pravima nacionalne manjine, nego i u svim drugim gradjanskim pravima i zivotnim pitanjima gradjana, albanska nacionalna manjina je uskracena bojkotom koji im je nametnut od njihovih politickih vodja, jer im se ne dozvoljava da ucestvuju na mestima politickog odlucivanja i na mestima gde se radi ili uci.

Cesto se s nedovoljno poznavanja istorijskih i aktuelnih cinjenica u inostranstvu kriticki govori o navodnoj neopravdanosti redukovanja autonomnih prava Kosova i Metohije izvrsenog Ustavom Srbije iz 1989. g. Tada su autonomnim pokrajinama oduzeta i preneta na Republiku Srbiju iskljucivo nadleznosti koje su cisto drzavne i ni po kojim kriterijumima i nigde na svetu nisu data autonomnim pokrajinama, kao sto je donosenje Ustava Republike (za cije je usvajanje bila potrebna saglasnost Autonomne Pokrajine), donosenje zakona koji moraju vaziti na teritoriji cele Republike (autonomiji je bilo dato pravo da sama donosi zakone koji su mogli biti i u sukobu s republickim) teritorijalna nadleznost sudstva i tuzilastva (propisano je jedinstvo sudstva i tuzilastva za celu Republiku) kao i jedinstvo policije i javne bezbednosti, kako bi svi gradjani Republike bili jednaki pred zakonom, pred sudovima i pred drzavnim organima.

Autonomna prava Kosova i Metohije ogranicena su iskljucivo zakonima koji vaze na teritoriji cele Republike, ali ona ima svoj budzet, svoju vladu i sve organe koji brinu da se Ustavom i zakonima utvrdjena gradjanska i manjinska prava u Autonomiji u svim oblastima ostvaruju na nacin koji njima najvise odgovara. Ne vidim da Srbija (i Jugoslavija) moze da ima vece medjunarodne obaveze od onoga sto je zakonima vec dato. To u stvari i nije problem za stanje na Kosovu i Metohiji, problem je da albansko stanovnistvo odustane od separatistickih teznji i da ta prava pocne da koristi u drzavi u kojoj zivi.

Pogresno je shvatanje da bi se problem resio vracanjem Kosovu i Metohiji autonomnih drzavnih prava koja je imalo pre 1989. g. I u tim okolnostima albanski separatisti u vise navrata su dizali pobune, pocev od 1981. g. pa nadalje trazeci samostalnost i otcepljenje, a drzavna prava koja su im bila neprirodno data, uveliko su zloupotrebili da izvrse masovni progon srpskog i crnogorskog naroda s tog podrucja, sto je i bio razlog da im se ta prava revidiraju.

Malo se zna, ili mozda se ne zeli znati, da je 1988. godine saglasnoscu svih jugoslovenskih republika, upravo usled navedene zloupotrebe, izvrsena izmena USTAVA SFRJ, koja je omogucila Srbiji da promeni svoj Ustav i da revidira nadleznosti pokrajina, od kada se stanje s egzodusom srpskog stanovnistva pod pritiskom znatno smanjilo. Pogresno se pripisuje samo Srbiji taj cin promene, o tome je bila postignuta sveopsta saglasnost u celoj SFRJ, ukljucujuci i saglasnost Skupstine Autonomne Pokrajine Kosovo, koja je u ogromnoj vecini u svom sastavu imala Albance i izglasala je tu promenu kao logicnu i neminovnu.

Ako neko u inostranstvu zaista iskreno zeli da se tenzije na Kosovu i Metohiji smanje, treba da uzme u obzir stvarno stanje stvari i stvarne uzroke politicke zategnutosti. Oni se nalaze u separatistickim teznjama i nepriznavanju Srbije za svoju drzavu. Ako bi se ta prepreka uklonila, o svemu drugom bi se moglo razgovarati, tenzije bi bile odmah bitno umanjene.

(Autor je bio predsednik Predsednistva SFRJ)

U krugovima velikosrpskog nacionalizma dugo je tinjalo nezadovoljstvo zbog takvog polozaja pokrajina, iako su one na odredjen nacin po ustavnoj definiciji bile i u okviru Srbije. U vreme Tita to se nezadovoljstvo donekle prikrivalo i odnosi uspostavljeni ustavnim resenjima od 1974. godine funkcionisali su relativno dobro

Azem Vlasi

U Clanu 1 Ustava SFRJ od 1974. uz sve republike koje sacinjavaju tu saveznu drzavu, nabrajaju se i SAP Kosovo i Vojvodina s tom razlikom sto se za njih dodaje da su “...i u sastavu Srbije". Taj dodatak je bio rezultat politickog kompromisa, da bi se ublazilo nezadovoljstvo u Srbiji zbog uznapredovalog ustavnog polozaja ove dve pokrajine koje su po tom clanu 1 Ustava SFRJ, a i po faktickom njihovom predstavljanju u organima Federacije, bile federalne jedinice.

Skupstina Pokrajine imala je zakonodavne funkcije i donosila je sve zakone kao i republicke skupstine, osim o drzavljanstvu. Kosovo je imalo izvrsnu i sudsku vlast, Ustavni sud, administraciju. Iako u nesto manjem broju u odnosu na republike, bilo je predstavljeno u svim predstavnickim i politickim organima Federacije, a u Predsednistvu SFRJ kao i sve republike, s jednim clanom. Pokrajinskim zakonima uredjeni su odnosi u svim oblastima zivota (privreda, finansije, administracija, obrazovanje, imovinski odnosi, informisanje, ravnopravnost etnickih zajednica, njihovog jezika i pisma i drugo).

U krugovima velikosrpskog nacionalizma dugo je tinjalo nezadovoljstvo zbog takvog polozaja pokrajina, iako su one na odredjen nacin po ustavnoj definiciji bile i u okviru Srbije. U vreme Tita to se nezadovoljstvo donekle prikrivalo i odnosi uspostavljeni ustavnim resenjima od 1974. godine funkcionisali su relativno dobro.

Ali, u otvoreniju politicku i propagandnu ofanzivu protiv takvog ustavnog polozaja Kosova krenulo se nakon studentskih demonstracija u Pristini i nekim drugim mestima 1981, na kojima su se, pored ostalih, cule i parole da Kosovo bude republika.

Prava ofanziva sirokog zahvata za unistavanje ustavnog identiteta Kosova (i Vojvodine) pokrenuta je dolaskom Slobodana Milosevica na vlast, kada je srpski nacionalizam dobio mogucnost legitimnog i institucionalnog delovanja. U tom nastupanju Kosovo, odnosno pokrajine bile su samo polazna faza u nastupanju za radikalno preuredjenje ondasnje Jugoslavije u “Veliku Srbiju".

Kao neposredan povod za zavrsnu ofanzivu iskoriscena je inicijativa Predsednistva SFRJ za promenu Saveznog ustava u normativnom delu vezanom za drustveno-ekonomske odnose. Preko mehanizma “demokratskog centralizma" u Savezu komunista, odnosno preko Centralnog komiteta i Predsednistva, gde su imali vecinu svojih pristalica u odnosu na Kosovo i Albance (Crnogorci, Makedonci, Srbi iz Bosne i Hrvatske), Srbi su uspeli da izguraju jedan stav u vezi sa sagledavanjem potrebe takvih ustavnih promena koje ce obezbediti adekvatnije funkcionisanje Srbije zbog postojanja dveju pokrajina. Mi i Vojvodjani smo se tome protivili, ali sve je posle toga islo pritiscima, pretnjama, mitinzima - na kojima se trazilo oruzje i pretilo ratom.

Preko organa Saveza komunista Jugoslavije, zadobijanjem vecine antialbanski raspolozenih snaga tamo, uspeli su da kljucne kadrove - Albance s Kosova - oteraju s rukovodecih funkcija, pa je otpor rukovodstva Kosova toj agresivnoj velikosrpskoj najezdi oslabio. Jedini otpor su pruzali Albanci masovnim mirnim protestima, ali ni to nije pomoglo. U februaru 1989. godine inscenirana je lazna optuzba da iza masovnih protesta Albanaca za ocuvanje ustavne autonomije stoji neka neprijateljska organizacija, pa je tome naselo Predsednistvo SFRJ i zavelo vanredno stanje na Kosovu.

Time je pocela hajka na uticajnije ljude iz politickih i intelektualnih krugova, pohapsena je masa ljudi medju kojima i neki istaknuti politicki rukovodioci. Time su otklonjene glavne prepreke nasilonoj promeni Ustava, pa su te promene na Kosovu izvedene 23. marta pod opsadnim stanjem i tenkovima, a u Beogradu trijumfalisticki 28.marta 1989. godine. Nadalje, 1989. godina protekla je u znaku politickih hajki i obracunavanja sa svima onima koji su jos na bilo koji nacin pruzali otpor nasilnom i protivustavnom zavodjenju srpske vlasti na Kosovu.

Skupstina Srbije zaredom ponistava sve zakone i druge normativne akte, koje je dvadesetak godina pre toga donela Skupstina Kosova i umesto njih donosi druge zakone i akte. Sve je to izvedeno na protivustavan nacin, a sve je imalo za cilj ukidanje Albancima ranije ostvarenih nacionalnih i gradjanskih prava.

Najpre, marta 1990. godine Skupstina Srbije usvaja jedan akt s cinicnim nazivom: “Program mera za uspostavljanje mira, sloboda, tolerancije, demokratije i prosperiteta u SAP Kosovo". Cinizam se sastoji u tome sto je ta ista vlast i pre i posle toga radila sve suprotno od naslova tog dokumenta. To je zapravo bio program legalizacije nacionalne neravnopravnosti, dakle sveobuhvatnog favorizovanja Srba i diskriminacije Albanaca i uz sve to pozivanja Albanaca da priznaju i postuju kao svoju vlast, koja im to radi.

U toj seriji antiustavnih “zakona" po dalekoseznosti negativnih efekata po Albance i legalizaciji bezakonja i nepravde ostao je zapamcen tzv. Zakon o postupanju republickih organa u posebnim okolnostima, usvojen u Skupstini Srbije juna 1990. godine. Njime su fakticki srpske vlasti na svim nivoima dobile odresene ruke da prema Albancima na Kosovu rade sve sto hoce, pod izgovorom da se tu zavodi red i zakonitost. Pozivom na taj “zakon" uvedene su srpske prinudne uprave u svim preduzecima, brojnim drugim ustanovama i institucijama, tako da je sirokim zamahom suspendovano legalno i zakonito upravljanje tim drustvenim organizmima. Tim prinudnim upravama date su odresene ruke da mogu po kratkom postupku oterati Albance s posla, uzeti im stanove i tome slicno.

Zadire se i u druge sfere zivota: Skupstina Srbije usvaja “zakone" o suspenziji pokrajinskih zakona koji su dotle vazili za visoko, srednje i osnovno skolstvo, cime se zapravo ukida nastava na albanskom jeziku u srednjem i visokom skolstvu. Ukidaju se sve postojece prosvetne i pedagoske ustanove koje su bile u funkciji sistema skolstva. Ukida se ceo sudski sistem i sudska vlast na Kosovu. Takodje, ukida se i Ustavni sud Kosova. U martu 1991. godine ukida se i Predsednistvo Kosova.

Slicno se dogadja i s oblascu informisanja, da bi odmah posle ukidanja pokrajinskog Zakona o informisanju doslo do prekida programa na albanskom jeziku na Radiju i Televiziji Pristina, te je policija iz zgrada tih informativnih kuca Albance na silu isterala. Zabranjeno je izlazenje “Rilindije", jedinog dnevnog lista na albanskom jeziku od 1945. godine.

S donosenjem novog Ustava Srbije 1990. godine, fakticki su ugasene sve funkcije autonomnih pokrajina. U novom Ustavu figurira naziv “Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija" i “Autonomna pokrajina Vojvodina", ali one fakticki nemaju nadleznosti ni koliko su imale opstine u ranijem sistemu. Sve je to zavrseno uporedo s raspadom bivse SFRJ. Tako je Srbija ostvarila svoj politicki cilj istaknut jos u vreme mitingaske politike da zeli biti kao i ostale republike, dakle bez pokrajina.

(Autor je advokat iz Pristine i bivsi funkcioner)