Kako je suspendovana kosovska autonomija i kako je povratiti

Ako je “forma bez sadrzaja" jedina prava definicija kojom bi se mogla, pravno gledano, opisati tzv. “autonomija" Kosova, onda bi, bez sumnje, put da se bar deo tog sadrzaja vrati bio onaj kojim je i oduzet - zakonima i uredbama, pa i izlaskom na lokalne izbore, i ne dirajuci, po svaku cenu, u postojeci Ustav

Milica Torov

Umesto Slobodana Milosevica, kojeg Zapad uporno nastoji prvo obecanjima, a onda i sankcijama, da navede na dijalog s kosovskim Albancima, oglasava se srpska Vlada pozivom “odgovornim predstavnicima albanske nacionalne manjine" na razgovor. Razlog nije tesko naslutiti, buduci da je republicka vlada eksponent jedne politike koja resavanje pitanja Kosova vidi samo u okviru Srbije, a nikako federacije.

Tom prilikom zaobidjen je, medjutim, sef republicke drzave, Milan Milutinovic, sto ostavlja prostora za mnoge pretpostavke i spekulacije, pa se tako cini da je Vladin poziv vise brzopotezna reakcija na ultimatum Kontakt grupe, nego nekakva platforma za pocetak istinskih pregovora albanske i srpske strane. Zato i ne iznenadjuje sto i Albanci, odnosno Rugova, odbijaju dijalog, smatrajuci da je njihova jedina opcija nezavisno Kosovo i sto isto to cini ministar informacija Radmila Milentijevic kada kaze da Srbija nema sta da razgovara o “izlasku" Kosova iz ove zemlje.

Mada se moze steci utisak da ce se tesko uspostaviti ocekivani kontakt izmedju predstavnika drzave i kosovskih Albanaca nakon osam godina medjusobnog “ratovanja", vlada uverenje da je pre rec o uzajamnom testiranju i uvodu za neko kasnije tvrdjenje pazara, jer i jednima i drugima je jasno da je kriza na Kosovu predaleko otisla i da, osim pregovora, tesko da mogu racunati na neka druga resenja. Kada bi se, nekim slucajem, ipak dve strane nasle negde na sredini, iako je tesko, iz danasnje perspektive gledano, u to poverovati, onda bi ponesto od kosovske autonomije najbrze i najbezbolnije moglo da se povrati istim redom kojim je i oduzeta. Malo kome je ostalo u secanju da je i sama suspenzija kosovske autonomije tekla nekim cudnim tokovima. Prakticno je ukinuta zakonom, a tek je onda nasla pokrice i u novom republickom Ustavu, iako je uobicajeno da se zakonima sprovodi Ustav.

Pravni aspekt

Prema saznanjima nekih pravnih strucnjaka, posle serije nemira na Kosovu krajem osamdesetih godina, a nadasve guzve u Trepci i strajka rudara u Starom Trgu, sva tri veca Skupstine Srbije su 26. juna 1990. godine donela Zakon o postupanju republickih organa u posebnim okolnostima. On je donet na osnovu amandmana 39 na tadasnji republicki Ustav, iako, prema tumacenju pravnika, u sustini i nije bio potreban, jer je drzava i do tada imala pravo da uvede vanredne mere na delu svoje teritorije koju smatra ugrozenom.

To je, prakticno, opsti zakon koji moze da se primeni na bilo koji deo Srbije, pa je valjda i to bio razlog sto je Skupstina na osnovu njega, istog dana, donela Odluku o utvrdjivanju da su nastupile posebne okolnosti na teritoriji SAP Kosovo. Time je, tvrde pravnici, stvoren cist pravni osnov za preduzimanje konkretnih mera u slucaju da je ugrozen ustavni poredak.

Vec 5. jula iste godine, republicki parlament donosi Zakon o prestanku rada Skupstine i Izvrsnog veca SAP Kosovo, koji je tadasnja vlada, prema nekim evidencijama, ubrzo i sprovela svojom Uredbom, a cija je sustina da prestaje rad pomenutih organa iz naziva dokumenta. Nihova ovlascenja prenose se na republicku skupstinu i njeno Izvrsno vece, ali ne trajno, vec do konstituisanja nove skupstine i izvrsnog veca SAP Kosovo, sto se, prilikom danasnjeg analiziranja stanja na Kosovu, zaboravlja, ili namerno previdja.

Naime, cinjenica je da je veci deo birackog tela u juznoj pokrajini, koji cine Albanci, prestao da izlazi na biralista, pa je tako, kako ocenjuju pojedini pravnici, “amputirao sopstvenu autonomiju". Kao dokaz navode podatak da je u tom trenutku na Kosovu bilo oko 1,607 miliona stanovnika, sto predstavlja petinu populacije Srbije, kojoj bi, dakle, pripala petina poslanickih mesta u republickoj skupstini, a srazmerno broju zitelja i u saveznom parlamentu

Tek nakon svih preduzetih mera za “suspenziju" kosovske autonomije, 28. septembra 1990. godine, donet je nov republicki Ustav, u kome stoji da Srbija nije nacionalna, vec drzava svih njenih gradjana.

Nepunih sest meseci kasnije, 18. marta 1991. godine, donet je Zakon o prestanku rada Predsednistva SAP Kosova, a u prvoj polovini 1992. - Uredba o nacinu rada i nacelima za organizaciju pokrajinskih organa.

Nakon godinu dana prestaju da vaze svi pomenuti akti. Naime, Skupstina Srbije donela je, 8. marta 1993, Zakon o prestanku vazenja Zakona o postupanju republickih organa u posebnim okolnostima, a osam dana kasnije, 16.marta, prestaje da se primenjuje pomenuti akt o postupanju u vanrednim okolnostima koji je donet 1990. godine. Njegovim clanom 2 - o prestanku vazenja odredjenih zakona i drugih propisa - prestaje i primena Zakona o prestanku rada Skupstine i Izvrsnog veca SAP Kosova.

Prema tumacenju nekih pravnika u Srbiji, da su primenjivali postojece propise i izlazili na izbore, Albanci bi, navodno, imali apsolutnu vlast skoro u svim organima u Pokrajini. Sudeci prema izjavama njihovih lidera, oni se time ne bi zadovoljili, jer ocekuju samostalnot, a neretko moze se cuti i zahtev za utvrdjivanjem njihovog politickog statusa. Specijalni status podrazumeva, objasnjavaju pravnici, status naroda, a po medjunarodnim propisima, narodi imaju pravo na samoopredeljenje.

Da kojim slucajem 1989. nisu usvojeni amandmani na Ustav Srbije i da Srbija nije proglasena jedinstvenom drzavom, moguce je da bi 26. juna 1991, kada su Hrvatska i Slovenija proglasile samostalnost, to isto bi ucinili i Kosovo i Metohija. Prakticno, i ustavni amandmani su, na neki nacin, preduhitrili Albance da ne proglase samostalnost.

Novim republickim Ustavom, pomenutim zakonima, ali, tvrde upuceni, i mnogim drugim propisima, pa cak i internim aktima za koje sira javnost obicno ne zna, obe pokrajine se, prakticno, svode na teoretski pojam autonomije, a njihove skupstine se, fakticki, pretvaraju u govornicu, jer sve odluke donosi Beograd. To delimicno objasnjava i zasto drzava ostaje gluva na vojvodjanska “razglabanja o setvi i zetvi". Pod izgovorom da se tripliraju, ukinute su, jedna po jedna i sve vaznije institucije u pokrajinama.

Potezom pera zbrisana je razudjena mreza drustvenih delatnosti, SIZ-ova, fondova... Budzet je centralizovan tako da su prosvetni, zdravstveni, kulturni i drugi radnici (na primer iz Beceja, Kraljeva, ili Pristine), finansirani iz iste kase. U najvecoj meri, naravno, centralizovana je i policija, tako da se iz republickog budzeta izdvaja procenat za funkcionisanje preostalog pokrajinskog aparata, ali ni priblizno onoliko koliko, kako tvrde u Vojvodini, doprinose. Time je pokrajinama oduzeta osnova, ono sto i cini njihovu sustinu, buduci da nema autonomije bez finansijske samostalnosti.

Sve se to minulih godina dogadjalo postupno, specijalizovanim republickim zakonima, tako da ih se mnogi ni u samoj republickoj skupstini ne secaju. Tada se i videlo koliko su obe pokrajine ranije imale autonomije. To su, prakticno, bile prikrivene republike sa svim, a u ponecemu i vecim, svojstvima drzave nego sto ih je tada imala tzv. uza Srbija.

Po Ustavu iz 1994. godine, obe pokrajine imale su sve organe, ukljucujuci i Sekretarijat za odnose sa inostranstvom (na kome bi im danas pozavidela i Republika koja je poslove spoljnih poslava prepustila federaciji). Imale su i svoju policiju, Ustavni i Vrhovni sud... Iako je Kosovo, na primer, u Saveznoj skupstini bilo predstavljeno sa manjim brojem delegata od ostalih federalnih jedinica, imali su pravo veta, odnosno mogucnost da blokiraju parlament. Juzna pokrajina je dala i predsednika Predsednistva SFRJ u liku Sinana Hasanija.

Da paradoks bude veci, pokrajine su, za razliku od Skupstine Srbije, bile nadlezne da daju cak i saglasnost na promenu republickog Ustava, a samim tim i na ukidanje sopstvene autonomije. To je izvedeno izborom nove Skupstine Kosova 1989. godine, u cijem sastavu su se nasli sve sami istomisljenici koji su glasali za promene. Upravo to je i zaostrilo vec napeto stanje u Pokrajini, izazvalo nove nerede, strajkove...

Predlozi resenja

Osnovna ideja je da se sve odluke donose konsenzusom. Ovakva resenja u startu su docekale ostre kritike u pojedinim opozicionim i strucnim krugovima koji u njima prepoznaju Vladinu nameru da “ozakonjuje svoju samovolju", samim tim sto sebi daje odresene ruke i da suspenduje odluke donete u opstinama. Naime, nadlezno republicko Ministarstvo za poslove lokalne samouprave moze da ponisti opstinski propis koji nije u saglasnosti sa zakonom, a koliko je poznato, Vlada ne odustaje ni od odredbi koje joj omogucavaju i da raspusti skupstine opstina ako, i pored upozorenja, ne obavljaju svoje poslove duze od tri meseca, ili ih obavljaju na stetu gradjana, odnosno protivno opstem interesu.

Stoga se, kao protivteza, pojavila ideja o regionalizaciji Srbije po modelu akademika Miodraga Jovicica, koja se moze naci u raznim varijantama u najnovijim programima mnogih stranaka u Srbiji, jer veruju da se time postize visi stepen demokratizacije drustva. U okviru Srbije kao regionalne drzave, Kosovo i Metohija bili bi, po tom modelu, organizovani kao posebni regioni koji bi, kao i svi ostali u Republici, imali istovetan status i nadleznosti, ali bi bili liseni svih elemenata drzavnosti, svojstvenih federalnim jedinicama. Zamisljeno je da budu predstavljeni u jednom od dva doma parlamenta Srbije (Vecu regiona).

Na Kosmetu bi, prema tom modelu, regionalne skupstine imale po dva veca. Jedno bi bilo izabrano putem opstih izbora po izbornim jedinicama iste velicine (tako da bi u njemu Albanci imali vecinu), a drugo bi bilo obrazovano na paritetnom principu - polovinu bi predstavljali Albanci, a drugu polovinu Srbi i ostali. Oba veca bila bi ravnopravna u odlucivanju, tako da regionalna skupstina ne bi mogla, kako se veruje, da donosi odluke na stetu bilo koje etnicke zajednice.

Uz ocenu da je predlog socijalista koncepcijski neprihvatljiv, i Nova demokratija zagovara uvodjenje regiona u Srbiji kao drugi stepen lokalne samouprave sa dvodomnim skupstinama (Vece gradjana i Vece nacionalnosti) u onim krajevima u kojima vise od trecine populacije cine nacionalne manjine i etnicke grupe.

Varijantu tog modela, koja predvidja podelu juzne pokrajine na dva regiona (na Kosovo i Metohiju), zastupaju, nejvecim delom, i Demokratska stranka Srbije i Srpski pokret otpora sa Kosova, i neki crkveni krugovi. Lider Srpskog pokreta obnove, Vuk Draskovic, ide korak dalje - “Staru Srbiju" vidi kao visespratnu zgradu u kojoj bi dvodomne skupstine postojale u svih pet nivoa, od opstine do federacije, ukljucujuci i region i pokrajinu.

Opcija koja se sve vise namece i koja ce, bez sumnje, biti najteza za srpsku stranu, zagovara Kosovo sa sirokom autonomijom u okviru Savezne Republike Jugoslavije, a ne Srbije. Nju, uglavnom, zagovara Medjunarodna zajednica, iako jos nije javno izasla sa utvrdjenim predlogom. Smatra se, istovremeno, da bi ova opcija, ukoliko Albanci u pregovorima odustanu od nezavisnosti, za njih bila najprihvatljivija.

Ona bi, u sustini, znacila povratak na status koje je Kosovo imalo po Ustavu iz 1974. godine, kada je bilo konstitutivni element federacije. Pokrajina je tada svoje nadleznosti ostvarivala direktno preko federacije, a ne preko Srbije. Iako nije imalo sve atribute Republike, Kosovo se, prakticno, pojavljivalo kao ravnopravna clanica federacije, osim sto nije imalo pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Taj model je vazio sve do 1989. godine kada je raspustena Skupstina Kosova, uvedeno vanredno stanje i proglasene promene Ustava Srbije, kojima je kosovska autonomija svedena na formalnost.

M. Torov