Odjeci kosovskih sukoba u Republici Srpskoj

Oni koji su za srpstvo ginuli spoznali su da za zalozene zivote nisu dobili skoro nista, a najmanju paznju onih za ciji su racun ratovali. Stoga danas, isti oni koji su cetiri godine nosili pusku, na pomen o mogucnosti ulaska u novi rat kratko kazu - nikad vise

Ljiljana Kovacevic

Ponovo izbijanje kosovskog problema u centar paznje ne samo domace, nego i inostrane javnosti, otvorilo je pitanje refleksije sukoba na Kosmetu na najblize okruzenje, posebice na BiH u kojoj su secanja na strahote rata sveze.

Ne treba podsecati da je Kosovo, odnosno brizno isplanirani govor Slobodana Milosevica na Gazimestanu, bio inicijalna kapisla za rasplamsavanje nacionalnih osecanja kod prekodrinskih Srba, koje slabe prema mitovima i guslama nije bilo tesko ubediti da ratom brane svoj nacionalni identitet. Kosovska bitka tumacena je kao presudni momenat iz kojeg je nikla srpska samosvest o sebi kao narodu u modernom smislu te reci. Nakon cetiri godine ratovanja, u kojem nije bilo pobednika, Srbi iz RS (jedina utesna overa njihovih vojevanja) ne samo da nisu u porodici modernih evropskih naroda, nego su po kvalitetu zivljenja vraceni u vremena kada je ne biti bedan bila jedina vazna stvar. Akumulirani nacionalni zanos, podstican propagandnom masinerijom koja podize adrenalin, istopila se tokom godina u kojima su ljudi na ovim prostorima iskusili koliko je jeftin zivot, a smrt bliska i neumoljiva.

Danas, dve godine i kusur nakon rata, tesko da bi bilo ko od obicnog sveta iz RS ponovo uzeo pusku i krenuo u rat. Praznjenje nacionalnog naboja kroz ratovanje pokazalo se kao slaba trgovina, a oni koji su u njemu ucestvovali (milom ili silom) danas se ne mogu oteti osecanju da su porazeni i prevareni. Bozo K. borac od prvog dana u VRS, nosilac medalje Milana Tepica, kao “zasluzan gradjanin RS koju je stvarao", danas je bez zaposlenja, a hleb zaradjuje kao nosac na gradskoj pijaci u Banjaluci. Sva vrata na koja je pokucao, trazeci da mu se vrati ono sto je imao pre rata, ostala su zatvorena, bas kao za Zlatka Dj., koji je da bi prehranio svoju cetvoroclanu porodicu objavio oglas za prodaju bubrega. Vecina nekadasnjih ratnika, obicnih ljudi, oseca se danas potrosenim za bilo kakav kvalitetniji zivot. Zaboravljeni i prepusteni sebi i svojim problemima, od kojih su mnogi ostali bez svojih kuca i najblizih, strpani su u zaborav iz kojeg cesto pokusavaju pobeci uz povelike doze alkohola. Alkoholizam, kao i narkomanija (o kojoj se na ovim prostorima malo govori) svakodnevne su pojave u srpskom entitetu o cijem ublazavanju strucnjaci govore sa skepsom.

Socijalna beda i nezainteresovanost dosadasnjih vladajucih struktura za sudbinu onih koji su u proteklom ratu zalagali glavu za nacionalnu stvar, ucinili su da osecanje srpstva izbledi i da se ugasi bilo kakva ponovna zelja za ratovanjem. Naravno, postoje i oni, ekstremni slucajevi, kojima je “rat usao u krv" i koji se jedino u stanju haosa osecaju kao svoj na svome. Na svu srecu, tkavih je na ovim prostorima malo. Mada su veliki problem drzavi, koja pokusava da stvori socijalni okvir u kojem ce se postovati ono sto je zakonom predvidjeno. Novi sukob isao bi naruku i onima koji su pod plastom rata stekli zavidno bogatstvo i nacionalni zanos drugih iskoristili za licnu dobrobit. Nije tajna da su ratni profiteri bili bliski vladajucoj ratnoj garnituri, za ciji su racun i uz zastitu, stekli sume novca nedostizne obicnom coveku.

Najnoviji dogadjaji u RS ucinili su da ratni politicki establisment ode sa vlasti, a sa njim i tirade o tome kako za srpstvo vredi umreti. Osim toga, oni koji su za srpstvo ginuli i za srpstvo se borili,spoznali su da za zalozene zivote nisu dobili skoro nista, a najmanju paznju onih za ciji su racun ratovali. Stoga danas, isti oni koji su cetiri godine nosili pusku, na pomen o mogucnosti ulaska u novi rat kratko kazu - nikad vise.