Kosovo na prekretnici

Posle potpisa na kosovsko resenje, koji ne treba brzo ocekivati, ni SPS ni Milosevic nece biti sto su bili. Dok to ne iznudi, pred velikim svetom je problem - treba spreciti rat, eliminisati terorizam, slomiti velikoalbansku ideju i Srbe i Albance usmeriti prema demokratiji

Milanka Saponja-Hadzic

Kosovo “najskuplja srpska rec" uvrstila je tokom proteklih srpsko-albanskih sukoba u svoj bilans novu stavku - 78 ubijenih (medju njima i 12 dece) i oko 8.000 raseljenih lica.

Javni tuzilac novinarima, a narocito urednicima, drzi casove iz patriotske lingvistike, uceci ih da prave razliku izmedju terorista, ljudi i Albanaca, jer se pokazalo da ne znaju sta je sta, i ko je ko. U isto vreme javnost, ukljucujuci i politicke stranke, aplaudira organima reda sto s teroristima postupaju onako kako to radi “svaka normalna drzava", pokazujuci tako da, eto, i Srbi mogu da se sloze. Kad su Albanci u pitanju. Sve je isto kao pre deset godina, kada nije bilo ni Vukovara, ni Srebrenice. Opet su rezim i narod vezani nekom narocitom, skoro erotskom vezom.

Ipak, ozbiljniji posmatraci politickih prilika, posle najnovijih zbivanja na Kosovu ponovo postavljaju pitanje - moze li rezim koji je ustolicen na kosovskom mitu preziveti njegov krah koji se nazire? Brojni analiticari smatraju da je malo izgleda za to. Mnogo je vise onih koji procenjuju da posle rasplitanja kosovskog cvora ni vladajuca partija Srbije, ni njen lider i jugoslovenski predsednik vise nece biti ono sto su bili. Bilo koje resenje da se usvoji, kosovski Albanci ce dobiti vise nego sto imaju sada, cak i da se zadovolje najmanjim - autonomijom prema Ustavu iz 1974. godine. Time bi se zatvorio krug, ciji pocetak je obelezen u Kosovu Polju, aprila 1988. dakle pre jedanaest godina. Od potpunog udesa socijaliste ne bi mogao da spasi cak ni bracni par Draskovic. Pa, cak ni lider Srpskog pokreta obnove, licno, u slucaju da mu bude ispunjena zelja da postane predsednik Vlade Srbije i da njegova stranka dobije sva ministarska mesta oko kojih se vec dugo cenjka sa socijalistima. A sve da bi se konacno potpisalo kosovsko resenje, makar i ono koje je opet aktuelno u beogradskim nacionalistickim salonima - o podeli Kosova. U tom slucaju Vlada ne bi pisala pismo bez adrese, znala bi kome je namenjeno, jer bi posle toga ziveli sami i srecni. Za to bi valjalo cak i sadasnji Ustav Srbije, pisan za vecnost, menjati makar i na nacin na koji je i ovaj donet. U trazenju odgovora na pitanje zasto se bas sada otvara kosovski problem, kada je sasvim izvesno da to ne odgovara Beogradu, mnogi kompletnu krivicu prebacuju na Srbiju i tvrde da dogadjaji izmicu kontroli posle dugotrajne represije. Podsecaju da se u zatvorima nalazi oko 200 politickih zatvorenika, i ukazuju na njihovo sudjenje, odrzano pre godinu dana, kada je intenzivnije u javnosti i pocelo da se spominje ime Oslobodilacke vojske Kosova cije je postojanje nedavno demantovao Radmilo Bogdanovic.

Zagovornici teze da nista nije slucajno, medjutim, upiru prstom na Podgoricu i navode da su stranci koji su, eto, toliko podrzavali Slobodana Milosevica, nasli nov oslonac i faktor stabilnosti vide u Milu Djukanovicu, kod promotera nuznih reformi koje SR Jugoslaviji tek predstoje. Podsecaju na brojne kontakte koje je bivsi predsednik crnogorske Vlade imao u SAD i Evropi tokom proteklih godina, a trazeci tamo prijatelje, posto se za kapital vec sam pobrinuo.

Na slican nacin tumaci se i izbor Milorada Dodika za premijera Republike Srpske, a Milosevic nije ni okusio nagradu za svoje posredovanje i pomoc. Ali duh (kazu dobri) pusten je iz boce i ugrozava onog drugog.

Brzina i preciznost, kojom je medjunarodna zajednica reagovala, praveci po prvi put razliku izmedju naroda i establismenta, doista pokazuje resenost da se nadje trajnije resenje i spreci sasvim izvesno sirenje sukoba.

Precizniji posmatraci politickih prilika, ipak, ukazuju na brojne domace okolnosti zbog kojih vlastima u Beogradu ne odgovara otvaranje kosovskog pitanja. Formiranje centralizovane sluzbe drzavne bezbednosti jos je daleko od konacnog zaokruzivanja, bez obzira na neformalno inaugurisanje Jovice Stanisica za njenog celnika. Time je ogranicen i uticaj na crnogorskog predsednika i dalji tok dogadjanja. Postavlja se, cak, i pitanje da li se ona formira za nekog novog sefa drzave?

Nedavna hapsenja privrednika u Srbiji mnogi dovode u vezu sa sve vecom popularnoscu crnogorskog predsednika, prema kome se nepogresivom logikom krece kapital dojucerasnjih odanih Milosevicevih pristalica, danas bogatasa.

Kao dodatna teskoca navodi se jos neizvestan odnos snaga u saveznom parlamentu i formiranje dvotrecinske vecine za promenu saveznog Ustava. Tu spada i ishod parlamentarnih izbora u Crnoj Gori. Mnogi kao dodatnu teskocu navode i odnos federalnih vlasti sa Vojskom Jugoslavije, koja svake godine dobija tek oko dve trecine sredstava usvojenih Budzetom. To pitanje sve cesce istice i novi crnogorski predsednik, mozda, nameran da vojsku zbrine poput crnogorskih penzionera i tako pridobije njenu naklonost. Sta je, uostalom, sa sednicom Saveta odbrane?

Urusena privreda i nedostatak novca, ipak, kruna je svih teskoca. Prema nekim procenama Beogradu je neophodno tri milijarde dolara da bi podmirio najnuznije potrebe. Planirana dalja prodaja Telekoma, cementara i pivara sada ce biti obustavljena, a i penzioneri su progledali setajuci i trazeci svoj novac. Hoce li to naterati vladajucu garnituru da imenuje Rugovinog sagovornika?

Nisu retka upozorenja da ni medjunarodnoj zajednici, pa ni “samozvanoj" Kontakt grupi nije lako. Iako brzo uci, pa je, za razliku od 1991. sada brzo prepoznala opasnost, odmah i zestoko reagovala, ipak, ima slozen zadatak. Albanski pokret, star skoro vek, tvrd je orah koji nije uspeo da omeksa ni jedan od stanara Belog dvora, nego ga je svaki ostavljao - za sledeceg. I to je njihova jedina slicnost. Za konacnu artikulaciju i usmeravanje ovog pokreta trebace velika vestina, mnogo truda i jos vise vremena. U njemu su skoncentrisani oslobodilacki pokret i terorizam, velikoalbanski projekat i potreba za evropskim integracijama, norme plemenskog drustva i zelja za demokratskim profilisanjem i afirmacijom pojedinca.

Prema nekim misljenjima to je moguce resiti istovremeno samo ukoliko se pristupi uspostavljanju nove regionalne arhitektonike na juznom Balkanu, cije otvaranje, prema tom shvatanju, upravo pocinje. Isti analiticari upozoravaju da je to proces koji nece ici brzo, izmedju ostalog i zbog toga sto establismentu i albanske i srpske strane odgovara odugovlacenje, jer ih svako otvaranje ugrozava. Otuda i ozbiljna upozorenja koja predstavnici medjunarodne zajednice upucuju obema stranama, ne biraju reci, ne pazeci na ton, preteci sankcijama. Oni bi, uostalom, na pregovarackim mestima rado videli neke druge licnosti.

Oni koji na ovim stranicama dugo cekaju dobre vesti, mozda su blizu prilike, bez obzira na snagu koje predstojeci krescendo bude imao.