Postoji li u Srbiji opoziciono misljenje o Kosovu

Gazimestan - treci put

Kosovo je tabuizirana tema koja nije definisana kao problem koji postoji. Nijedna stranka nije zasla u sustinu pitanja vec provodi ono sto odredjuje rezim. Potegnuto najjace oruzje kao poslednja Miloseviceva moneta za potkusurivanje

Pise: Vesna Vujic

Svaki put kada je policija pendrecila demonstrante u Srbiji, najgrlja kletva koja im je upucivana bila je: "Idite na Kosovo!" Tako je od '90. od prvog ozbiljnog klinca vlasti i opozicije. Protestujuci protiv autoritarnog Milosevicevog rezima u Beogradu, demokratska javnost mu je u revoltu davala pokrice za cvrstu ruku na jednom delu teritorije. Nacionalisticka euforija kao da je i najdobronamernijima pomutila razum i skrenula od elementarne potrebe gradjanske odgovornosti i prema onima koji nisu pripadnici plemena.

"Nista to nije cudno", kaze Milan St. Protic, direktor Centra za srpske studije. "Indoktrinacija traje deset, pa i pedeset godina unazad. Kad ste vi, na primer, mogli da cujete na televiziji drugacije misljenje o Kosovu? Kad ste mogli da cujete da neko o tome govori na odmeren nacin?"

Masinerija drzavnih medija ponovo je u punom pogonu i rezim danas opet poziva Srbe na zajednistvo. Oni koji drugacije misle, ili su obazriviji s recima, privode se na informativni razgovor. Gradjani i politicki akteri opet zbijaju redove .

Ovdasnjim analiticarima i ova prica lici na vec vidjeno, pocev od raspada bivse Jugoslavije. Jednodusno je uverenje da Milosevic trosi svoj poslednji adut. Strucnjaci procenjuju da u ovom slucaju svet s predsednikom SRJ igra brzopoteznu partiju saha, ili bar brzopotezno otvaranje partije koja ce potrajati. Od njega se ocekuje da u narednih desetak dana povuce ozbiljne poteze.

Protekle decenije Milosevic je i pored brojnih upozorenja na delikatnost situacije u juznoj pokrajini ignorisao startnu prednost - da nacini prvi korak u resavanju kosovskog cvora. Medjunarodna zajednica je na kraju otvorila partiju belim figurama i time odredila moguce poteze i tempo igre. Mec je postao internacionalan pre nego sto je Milosevic preko najvisih drzavnih organa zavapio da on mora da se odigra na domacem terenu.

Dve vrste Srba
Sve vreme je ovde rec o Milosevicevom nakaradnom shvatanju nacionalnog pitanja. Da li je nacionalni interes da se poubijaju zene i deca u nekoj zabiti na Kosovu? Da li je nacionalni interes da ljudi jedu iz kontejnera? Sve je pozoriste, svesno ili nesvesno. Milosevic ponovo namece laznu dilemu: rat ili mir, da bi se popustanjem ponovo nametnuo kao mirotvorac. To je scenario koji se ponavlja po treci put. On prvo potpali, pa se narod poplasi, a onda on napravi mirotvorne ustupke. Do Dejtonskog sporazuma on je za svet bio balkanski kasapin, da bi posle postao faktor mira.
Ovde postoje dve vrste Srba: oni koji su za zrtvovanje i odabrani da vode takvu politiku. Dok oni sede u svojim udobnim stanovima i voze se skupim automobilima, drugi za njih treba da stradaju. Busaju se u grudi za velike ciljeve, ali niko nece prvi da krene u stradanje za te ciljeve. U Republici Srpskoj je poginulo osamnaest hiljada ljudi. Niko im spomenik nije podigao. "Padajte braco, plin'te u krvi, pustite mene da bezim prvi"... to je politika nasih politicara, smatra Milan St. Protic.

Prvi Milosevicevi potezi trebalo bi da pokazu da je izazov ozbiljno shvatio. U funkciju su stavljene Republicka i Savezna vlada, ali u reakcijama Zapada izricito se naglasava nezadovoljstvo nacinom resavanja problema. Vlada Srbije pozvala je "odgovorne predstavnike albanske nacionalne manjine na otvoren dijalog za resavanje svih konkretnih pitanja". Ustav Srbije postavljen je kao najsiri okvir za mogucu raspravu. Naglasavajuci da otvorena pitanja treba da se resavaju politickim sredstvima i po medjunarodnim standardima o zastiti nacionalnih manjina, Vlada Srbije kao argument navodi da za svoj stav ima podrsku u "konsenzusu svih uticajnih politickih snaga i partija u Republici".

Navedeni argument nacelno je nesporan. Sve relevantne politicke stranke pozivaju obe strane na dijalog. Vodece parlamentarne partije, SRS i SPO, podvlace da je udovoljavanje politickim zahtevima kosovskih Albanaca moguce jedino u granicama Srbije i njenog najviseg pravnog akta. Za radikale najvisi stepen samostalnosti Kosova je kulturna autonomija. Dok Vuk Draskovic smatra da sef delegacije za pregovore s Albancima treba da bude republicki premijer, radikali traze da se o Kosovu prethodno izjasni Skupstina Srbije. Takav zahtev saopstila je i Nova demokratija. Milosevic, naravno, ne zeli da se opterecuje zakljuccima najviseg organa vlasti, kao sto to svojevremeno nije hteo ni u slucaju Krajine. Milan St. Protic to tumaci stalnom Milosevicevom zeljom da ima odresene ruke u svim pregovorima. Potencijalno tvrd stav radikala u parlamentu i omedjavanje pregovora samo bi mu zatvorili vrata za individualne poteze.

Iako je Kontakt grupa od obe pregovaracke strane zahtevala da u dijalog udju pez preduslova o pitanjima politickog statusa, oni su jasno postavljeni. Na jednoj strani su ustavne norme Srbije, na drugoj nezavisno Kosovo. Medjunarodna zajednica, medjutim, govori o "pojacanom statusu Kosova u okviru SRJ, ciji ce znatno veci stepen autonomije znaciti da to mora da ukljuci znacajnu samoupravu". Najznacajniji politicari Srbije ove stavove za sada ne uzimaju u razmatranje, bar ne javno. Pri tome, Milosevicu radi sekundara koja ce se zaustaviti 25. marta, kada Kontakt grupa na novom sastanku treba da oceni efekte njegove politicke akcije. Lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova, pak, kupuje vreme i tesko je poverovati da ce do 22. marta, kada treba da se odrze izbori na Kosovu, izrazavati vecu spremnost na dijalog bez startnih ustupaka. Pritisak sveta u ovom slucaju vise boli Milosevica nego Rugovu.

Pokusavajuci da navodno efikasno izadje u susret zahtevima sveta, Milosevic istovremeno zeli da maksimalno obezbedi ledja. Homogenizovanje naroda na ocuvanju "Srbije iz tri dela" koja je netom postala cela svakodnevna je epizoda udarnog Dnevnika drzavne televizije. Opozicija opet zbija redove na vrhunskom nacionalnom pitanju, bez autenticnog alternativnog stava i strategije o resavanju problema statusa Kosova.

Po misljenju Vojina Dimitrijevica, direktora Centra za ljudska prava, homogenizacija je utemeljena jos pre deset godina kada je srpski narod poceo da sledi politicku i intelektualnu elitu protiv istorije i protiv sveta.

Pokret besa
Sve vreme je ocit nedostatak strategije, prvo u slucaju Slovenije, drugo u slucaju Hrvatske, treci put u Bosni i sada cetvrti put na Kosovu. U Bosni navodno nismo mogli da zivimo zajedno s ljudima koji su nam najslicniji, a sada na silu hocemo s Albancima koji se totalno razlikuju od nas. Porazi koje smo do sada pretrpeli su doveli do totalnog drustvenog poraza, sto je izazvalo histeriju. Ne postoji spremnost da se saslusaju argumenti. U slucaju Albanaca nacionalizam poprima rasisticke elemente. U celoj histeriji izgubljena je sposobnost ucenja. Odluka da se sledi Slobodan Milosevic znaci da se moraju snositi i konsekvence. Ukoliko mladji budu ponovo krenuli za dobrovoljnim davaocima tudje krvi, pokazace da nisu nista naucili. Postoji bojazan da pod novim medjunarodnim pritiskom ogreznemo u ksenofobiji. Kosovska epizoda ce da prodje, a ostace "pokret besa", istice dr Vojin Dimitrijevic .
Nase politicke partije su kukavicke, smatra dr Dimitrijevic, nisu spremne da idu protiv predrasuda i da vode narod. One prvo izmere narodu temperaturu, pa uplasene instiktima onda idu za njim. Niko se ne usudjuje da pretrpi posledice normalnih odluka. To je posledica vladavine koja je pocela na Kosovu. Niko ne sme ni da definise situaciju, kosovsko pitanje nije ni definisano kao pitanje koje postoji. To je tabuizirana tema, tako da uzasno ofucana propaganda ima efekta, oslonjena je na najnize predrasude i, na zalost, to jos pali kod naroda. Milosevic je ovoga puta potegao najjace oruzje vecine Srba, ali sigurno poslednje oruzje. Njegov peh je sto u ovom trenutku svet nije zauzet nijednim drugim problemom i sto ce na njega biti skoncentrisana velika paznja, naglasava nas sagovornik.
Dr Dimitrijevic podseca da je vladina Uredba o finansijskoj disciplini jedini zakon koji je povucen pod pritiskom, ali zato sto je udarila u sloj ljudi blizak vlasti. Moguce je da pretnje novim sankcijama opet pogadjaju takav sloj koji nije spreman da se odrekne privilegija. Tako celo zastrasivanje moze da se zavrsi popustanjem pod medjunarodnim pritiskom
Novi talas homogenizacije Srba Milan St. Protic shvata kao proizvod organizovane akcije rezima. Opozicija pliva na tom talasu opterecena predrasudama kako postoje visi nacionalni ciljevi, zbog kojih mogu da budu saglasni s aktuelnom vlascu. Takvo ponasanje najveceg dela opozicije karakteristicno je od pocetka raspada bivse Jugoslavije. To je "gazimestanski sindrom", kaze Protic. Prvo da resimo nacionalno pitanje, pa cemo posle medjusobne odnose. Prica se ponavlja po treci put: Krajina, Bosna, pa sada Kosovo, koje je ostalo kao poslednja moneta za potkusurivanje. Principijelno, opozicija se ponasa uvek isto, ili slicno kao Milosevic, tvrdi ovaj istorica. Po njegovomn uverenju, problem je sto mi nemamo idejnu politicku alternativu. Nijedna stranka nije zasla u sustinu pitanja, vec provodi ono sto odredjuje rezim. Opet se opredeljuje oko lazne dileme: rat ili mir. Nasa opozicija nikako da se oslobodi kolektivnog teritorijalnog integriteta. Opozicija treba da radi sve suprotno od vlasti. Na pitanju Irske konzervativci saplicu svude gde mogu laburiste, kao sto su i ovi njih dok su bili u opoziciji.
Kad se danas malo razgrne prica o kosovskom mitu, daleko od ociju javnosti, malo koji politicar je spreman da se dosledno busa u prsa. Vecina je svesna da je kraj napisan, samo je pitanje kada ce biti odigran. Iako nema onih koji su spremni da saspu istinu u lice javnosti, gotovo svi su svesni da Albancima sledi autonomija koja je uvod u buduce otcepljenje.Vreme radi za vecinu na Kosovu.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /