Za postovanje, primer, pouku

Istvan Secenji je tvrdio da potomstvu uvek pada u deo da bude mudrije od predaka, buduci da mu je data mogucnost da uci na njihovim greskama

Mihalj Agoston

Secanje na madjarsku martovsku revoluciju, iz stopedesetogodisnje perspektive, blista poput sjajne zvezde na nebu madjarske nacionalne svesti, onako kako je tu zvezdu vec tada opevao pesnik koji je nadahnjivao 1848 - i sam nadahnut njome.

Zar je moguce slaviti jubilej revolucije a da u secanje ne prizovemo, s pijetetom, sve one koji su pali u krvavim bitkama borbe za slobodu koja je posle revolucije usledila?

Sto pedeset godina je golemo vreme. Priblizno na njegovoj sredokraci, 1922. godine, pevao je pesnik Mihalj Babic

Bejahu nekad Madjari zvezda slobode,

al danas ni sami ne znaju sta hoce:

u huku i muku zagonetke

tumaraju bespucem vremena poput roba,

vodjenog u zatvorskom dvoristu

iz jedne celije u drugu


(Petefijevi venci)

Kada danas ili sutra budemo culi znani stih: Ustajte, Madjari (kako madjarski narod odvajkada naziva Nacionalnu pesmu), neki ce se od nas upitati: gde su, gde praznuju hiljade i hiljade izbeglica, odnosno, gde su mogli da ostanu uspravni; i kada ce moci da se vrate, hoce li uopste moci da se vrate u svoje domove?

Stogodisnjica revolucije poklopila se s pocecima boljsevicke diktature - saobrazno zabrani, skoro bez i jedne reci: cista uspomena na revoluciju i oslobodilacku borbu bila je na ponizavajuci nacin precutana, odnosno poreknuta.

Ali pre i posle toga, dok su se smenjivali rezimi i kostimi, bilo je praznicnih godisnjica. Martovska kokarda, Nacionalna pesma i Poklic "kralja pesnika" ostali su neokaljani u secanju. S razlogom se, medjutim, postavlja pitanje: da li odgovorno praznuju, recituju, pevaju, polazu vence danas oni koji, na taj nacin je evocirajuci, preplicu proslost sa sadasnjoscu, buducnoscu? Da li ce ovoga marta i vlast, ali i mi sami, pokazati neophodan stepen zrelosti kako bi 150. godisnjicu revolucije mogao na dostojan nacin da proslavi onaj sloj jugoslovenskih Madjara koji, shodno svojoj nacionalnoj svesti i pripadnosti, oseca potrebu za tim? Hoce li 1848. pruziti pouku danasnjici, ako vec tu pouku stogodisnjici nije mogla pruziti?

Pre sto pedeset godina oko vecine bitnih pitanja slozilo se i seljastvo, i plemstvo, citav madjarski, ali i ne- madjarski narodi. Usled ruske premoci, madjarska slobodarska stremljenja su bila skrsena, ali cinjenica i sansa nacionalne sloge ostale su uzorom kasnijim pokolenjima, pa i drugim narodima.

Iz previse bliske sadasnjosti misli mi se roje u buducnost: hoce li primer cetrdeset osme i cetrdeset devete znaciti bilo kakvu poruku za XXI vek? Meni se cini da ce znaciti, bez obzira na to da je jos rano o tome nagadjati s ove strane skore smene dva veka, dva milenijuma. Iz primera cetrdeset osme, i sudbine cetrdeset devete, ova nacija treba da izvlaci pouke dokle god ona bude postojala. Istvan Secenji je tvrdio da potomstvu uvek pada u deo da bude mudrije od predaka, buduci da mu je data mogucnost da uci na njihovim greskama.

Treba ici u korak, uporedo, po mogucnosti bez nacionalne iskljucivosti, nacionalne inferiornosti, bez hegemonistickih zelja, zlomislenosti, sujete i samozavaravanja, malovernosti... kako ni vec raskomadana madjarska nacija, ali ni Evropa u hodu ka ujedinjenju, ne bi morale doziveti vise nijedan Vilagos, Arad, ali ni Mohac, Trijanon. To bi u najkracem mogla da bude poruka, i pouka.

A sto se danasnjice tice: morali bismo, i mogli bismo da uspostavimo iskrenu slogu, cak i ako ne gledamo uvek svi istovetno na sve stvari.

I usred tolikih nesreca,

Nakon krvavih razdora,

Oslabljen premda, al ne i slomljen, 

Zivece jos ovaj narod ovde.

Mozemo li i mi da ponovimo ove Veresmartijeve stihove? Da li zivi jos u nama, u juznom delu naroda, makar toliko nacionalne svesti da se nasi napori nece iscrpeti u servilnosti, ili pak u medjusobnom kompromitovanju?

Morali bismo se sloziti zbog nas samih, a ne protiv nekog. Onaj ko pomislja na to da se problemi mogu resiti silom, naudice vlastitom narodu. Samo ko ne zeli da ne zna, i te kako dobro zna da "unutrasnje stvari" nisu unutrasnje stvari ni u Jugoslaviji, ni u Bosni, ni u Alziru, Kini, Iraku, ni u Jerusalimu. Ali svaka zajednica (velika ili mala, svejedno) mora unutar sebe da se sporazume, da bi je potom i drugi mogli cuti. A u samom uspostavljanju dijaloga nema mesta izvrdavanjima - ko bi pod kakvim uslovima mogao da sedne za sto, ko je na redu da popusti, ko je prvi poceo... Samo je naizgled jereticka misao: mir uistinu zeli onaj ko - makar i bez sporazuma - prvi nece da uzvrati udarac.

U vreme nazovi parlamentarizma i nazovi stranackih lidera, te sve revnosnijeg vodjenja politike iza kulisa, skoro sve nase nespretnosti, ali i nedostatak javnog mnjenja i politicke kulture svakako, jesu izravna posledica mracnog boljsevickog razdoblja. Ova cinjenica, medjutim, ne oslobadja nas odgovornosti danasnjeg nauka.

Mozda bismo lakse prepoznali vlastitu sitnicavost, odnosno, uprkos nase malobrojnosti, poboljsane sanse u slucaju uspostavljanja opste sloge, kako bismo prigodom ove nacionalne godisnjice pored minstiara i generala izrekom slavili i one o kojima peva pesnik:

Ako ikad jos jednom poruci,

Moracemo skupa poci.

Jer ni bitku nadomak Pakozda nisu generali bez njih vodili, a i bojiste kod Kapolne pokrivala su mrtva tela domobrana i porucnika "regimente" - kako bi "madjarska sloboda" mogla da zivi nakon njihove smrti.

Nacionalno jedinstvo je bez sumnje oslabljeno ne samo trijanonskim komadanjem i talasima masovnijih emigriranja, bezanijama, nego vecim delom decenijama svesne denacionalizacije pod diktaturama. S druge strane, nacionalno jedinstvo ipak nije beznadezno rastrojeno, naime, brojni "intelektualci-politicari" nastoje da ubede svoje slusaoce-citaoce da se treba odreci "prevazidjene" nacionalne svesti, te da kolektivno (nacionalno) osecanje zapravo i ne postoji, vec samo slepi i zastareli nacionalizam (naravno, malih naroda).

Samo sto, smatram, propovedanje poluistina iz usta apostola veci je greh nego iz usta vernika. Ali stav da je "1848. bila i prosla; danas pak u Evropi necemo puno pomoci sebi insistiranjem na nacionalnom opstajavanju", nije cak ni poluistina. Naime, jos ni oni koji su vec unutra, ne znaju kakva ce biti ocekivanja i, shodno tome, ponasanje receptivne zajednice. Oni se za sada ne osecaju ugrozenima u pogledu vlastitog nacionalnog jedinstva i opstanka.

Sva je prilika da ce svaka sadasnja i buduca nacija-clanica zeleti pre svega da bude ili da ostane evropska zajednica. Kako ce to biti uskladjeno sa nacionalnim, moci ce da vide verovatno tek u narednom veku - oni koji ce to doziveti. Iako mali narodi gledaju da se prilagode novim okolnostima, to ne moze da bude veci greh nego kada to cine veliki. Za sada ostaje cinjenica da ovoga marta zele da praznuju, da se secaju i da pouke izvuku svi Madjari, ma gde bili, od Novog Zelanda preko Juzne Afrike i Evrope do Vankuvera i Ognjene Zemlje. I pri tome se nadaju dobronamernom razumevanju onih koji ne praznuju.

("Madjar so", 14. mart 1998)