Drugim ocima

Ukoliko Srbija ostane cela i dopre do medjunarodnih finansijskih izvora, Srbi i Albanci morace zajedno da trose kredite

Pise: Endre Acel

Deo vremena ovih dana provodim u pokusaju da razumem sta se desava na Kosovu. Da se, ako hocete, izdignem iznad stereotipa “srpski teror - albanska patnja". Plivajuci u moru reci jednog lepog dana zapela mi je za oko jedna recenica koja mi je i svojom prividnom nevinoscu rekla vise o ljudskoj dusi - i tako i o konfliktu - nego toliko izjava, ocena, analiza. Recenica je potekla od albanskog lekara iz Pristine, zapisao ju je jedan engleski novinar. Otprilike je glasila da “kada se oslobodimo, onda cu moci da kupim igracku i sladoled svom detetu".

Razumeo sam. Doticni veruje da kada kosovska albanska zajednica bude zaista zivela u “sopstvenoj" republici, nezavisno od Srba i Srbije, da ce se onda, same po sebi, otvoriti prevodnice na branama koje je Beograd podigao na tokovima, ali ne vodonika i kiseonika, vec meda i mleka. Kao sto znamo, covecanstvo, od kad postoji, oraspolozuju opojne iluzije. Takva je i ova. Zaboravimo sada da kosovski Albanci nemaju nikakvu sansu za nezavisnu drzavu, buduci da ako je i drugde bilo tako da teritorijalnu celovitost (i granice) republika koje su cinile bivsu Jugoslaviju valja ostaviti netaknutim, onda to i ovde, u slucaju Srbije treba da je tako. Kazem, zaboravimo to sada. Radije pogledajmo kakva je praksa razvijenog Zapada u kreditiranju i ispomaganju. Drugim recima “od cega ce biti lega i sladoleda"? Ono sto mi odmah pada na um je koliko se odusevila americka vlada tamosnjim predstavljanjem Milorada Dodika, predsednika Vlade Republike Srpske. Toliko, da je namah i izglasala Dodiku sest miliona dolara kao pomoc - koja je, sto bi se reklo, vise nego nista, ali “nije dovoljna ni za duvan". Toliko o izdasnosti, mada, postenja radi valja napomenuti da novac u Americi nije u dzepu vlade, vec Kongresa, a on je jedna od najskrtijih institucija sveta, posebno ukoliko jedan senator treba da objasnjava svom izbornom okrugu zbog cega valja poreske “filere" od mukotrpno stecenog novca rasuti po Balkanu, za koji ni ne znaju gde je...?

Ono sto mi medjutim, ne pada namah na um, vec je stalno prisutno, jeste da se ono sto velike medjunarodne finansijske organizacije i pojedine vlade vec davno ne kreditiraju zove: potrosnja. Moglo bi se reci: zivotni standard. A mozemo i ovako reci: lego i sladoled.

Za ovo, ako bas hocete, ima istorijskih razloga, koje Madjarska i te kako dobro poznaje. U naprednom periodu komunistickog sistema, naime, sve je vise bio obicaj (o tome bi uz Madjare Poljaci mogli da svedoce najbolje) da smo kredite uzimali za - u potaji - odrzavanje standarda “na nivou", s obzirom da privredni ucinak tada vise ne samo da nije bio dovoljan za “neprestani rast" standarda, vec vise ni za njegovo ocuvanje. A prestiz jednog komunistickog rezima, medjutim, uopste nije mogao da podnese da gradjane treba da izvesti o pogorsanju uslova zivota.

Tako je onda vise zemalja “do guse" zaduzeno stiglo na prag sistemskih promena, zatrpavajuci rupe prazninon, dizuci kredit za kreditom, navodno za prestrukturiranje privrede, a zapravo za sasvim neproduktivne ciljeve. Kakva je potrosnja. Poverioci su posle toga postali toliko nepoverljivi da ih vise nije ganuo ni demokratski preobrazaj. Primer za to je opet Madjarska, gde se predjasnja vlada - oko godinu i po pre izbora 1994 - ponovo prihvatila vestackog poboljsanja zivotnog standarda, da bi time postigla da Medjunarodni monetarni fond uskrati vec odobrene kreditne transe. (Sumnju je izazvala i cinjenica da se, pored stalnog suzavanja privrednog ucinka “dogodio" porast realnih plata za osam odsto, ocigledno zbog blizine izbora. Uzgred, vladi ni to nije pomoglo).

Otprilike je to ono sto bi trebalo da zna lekar iz Pristine. Recju, da se u novije vreme zajme samo “oznaceni" krediti, odnosno samo za unapred odredjene ciljeve. To moze sluziti mnogo cemu: prestrukturiranju, smanjenju zaduzenosti, infrastrukturnom razvoju, hiljadama vrsta investicija, samo jedino - direktno - potrosnji ne. Koriscenje novca se kontrolise - a ono cije ne zove se finansijski kredit, ali takvi se mogu podici samo kod privatnih banaka, uz “ubistvene" kamate. Siromasne zemlje takve mogucnosti ne koriste, jednostavno ne mogu. A ukoliko bi htele, onda kreditor uglavnom ne prihvata rizik.

“Mali" je jos problem, ukoliko Srbija ostane cela (sto je vrlo verovatno) i dopre do medjunarodnih finansijskih izvora, da ce Srbi i Albanci morati ZAJEDNO da trose kredite, kao sto i tri etnicke zajednice u Bosni poverioci PRIMORAVAJU na to da investiraju u “zajednicke ciljeve". Ova se formula nikako ne slaze sa tim da “oslobodjeni" - uzmimo autonomni - Albanci mogu da po sopstvenom nahodjenju gazduju prizeljkivanim poklonima. Znam, naravno, da ovako opsirna obrazlozenja mogu da ubede samo one koji se daju ubediti. Ali to nije moje iskustvo sa onima koji su opijeni nezavisnoscu i koji veruju da onog dana kada im osvane sloboda sa njom zajedno stize i bogatstvo. Ali moguce je da o privredi uopste i ne razmisljaju.

Imam pricu o jednoj siromasnoj, staroj slovackoj penzionerki. Na pitanje zbog cega odlazi na mitinge Vladimira Mecijara i zasto su joj dlanovi crveni od aplaudiranja kada se pojavi “Vlado, otac nezavisnosti" samo je rekla: “jer sam srecna sto moji unuci vise ne moraju da uce madjarski". Ako rec madjarski zamenimo za drugu, recimo za srpski, onda nesto slicno mozda zivi i u dusi kosovskih Albanaca, bez obzira sto su trenutno njihove sanse za razvoj mnogo, mnogo manje nego u Slovaka.