OTVORENO PISMO KNJIZEVNIKA BERISLAVA KOSIERA ALIJI IZETBEGOVICU

Posao knjizevnika sastoji se u posmatranju ljudskih zivota, posao drzavnika, kako je Kosier napisao, valjda, da brine o njima

“Sedamdesetdvogodisnje Mileve Jovanovic nema". Berislav Kosier pisao je iz Beograda Aliji Izetbegovicu u Sarajevo trazeci odgovor o sudbini sugradjanke bosanskog predsednika. Nestala je, kaze se u pismu, pre dve godine iz stana na Alipasinom polju.

Kosier namerava da statistiku pretvori u zivot. Jer, kako se cinicno kaze, jedna smrt je nesreca, mnoge su statistika. Njemu je u ovom procesu, nedavno objasnjava, pomogao sarajevski “Svijet" objavljujuci pomenuto pismo.

Ranija obracanja “Dobrocinstvu", “Merhametu", “Karitasu", UNHCR, sve do predsednika medjunarodnog Crvenog krsta Kornelija Samaruge i jugoslovenskog predstavnika zaduzenog za traganje za nestalima Pavla Todorovica - nisu odgonetnula “potpuno isceznuce jednog kompletnog ljudskog bica". Nestala starica je zivela, kao penzionisana kuvarica skole na Buca-potoku, sama u broju 16 kroz 8 u ulici Klare Cetkin (preimenovanoj sada u Bosansku). Tako je bilo do aprila ili pocetka maja 1996. od kada je, navodi se u pismu, u njenom stanu “uljez sa lazibajkama da je navodno otisla na Lukavicu autobusom koji nikuda nije stigao". Istrazna komisija je jedino “takvu bedastocu" zabelezila kao odgovor.

Kosier se Izetbegovicu obratio kao knjizevnik (poznat javnosti, izmedju ostalog, i po romanu “Dobro jutro plava ptico"), ne i kao politicar mada je predsednik Savezne stranke Jugoslovena (i jedine koja se osmelila da istupi iz Jugoslovenske levice). Kako je naveo, posao knjizevnika sastoji se u posmatranju ljudskih zivota, posao drzavnika, kako je Kosier napisao, valjda, da brine o njima.

“Nikada je nisam video, ni upoznao", pise Kosier o Milevi, navodeci da nije bila ni sa kim u zavadi, da nije htela da napusti Sarajevo u kome je zivela cetrdeset godina, uspevajuci da se za vreme rata povremeno javi rodjacima. To njeno pripadanje obicnim ljudima, “vaznim za covecju savest, mimo svih vremena" prisiljavaju ga, kako je naveo, da za njom traga.

Sledi jos jedno objasnjenje Izetbegovicu: “Nisam ubedjen da li razumete o cemu zapravo govorim, jer problem je manje literaran, a vise sudbinski: ako je zaista mogucno izbrisati kao crtez gumicom celo jedno ljudsko bice, sa njegovim imenom i prezimenom, adresom i proslim zivotom - onda to moze postati svacija sudbina, pa i Vasa. I onda svaki covek, pa i Vi, moze postati bezvredni statisticki broj medju nekakvim anonimnim zrtvama ili izgubljenicima, cak i u ljudskom secanju.

Bice dovoljno da otvoreno, jasno kazete: Mileva Jovanovic prestala je da zivi tada i tada, na takav i takav nacin, sahranjena je tu i tu".

Kosier zeli, kako nam objasnjava, da i drugi upute stotine slicnih pisama ne samo Izetbegovicu, vec i Franji Tudjmanu, Slobodanu Milosevicu ili svakom od “sest ili sezdeset osam novonastalih vodja u razbijenim delovima prethodne Jugoslavije". To je receno i u pismu.

R. D.