STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Ne razumem zasto se svi cude sto je Savezna skupstina onomad smanjila carinu na uvoz kosmickih letilica. Ovo je nebeski narod. A sta je takvom narodu potrebnije nego da, pod najpovoljnijim uslovima, svraca u nacionalni zavicaj, takoreci do svojih ognjista, kako bi se mogla nazvati vasionska bestragija. Ulice su pune svakojakog automobilskog krsa, ali ce zato nebesima hujati poslednji modeli nebeskih letilica. Drzava ce za svaku letilicu uzimati sest puta manju carinu nego za svaki uvezeni automobil. Moze li se nesto vise uciniti za narod? Ovaj poslanicki saziv Savezne skupstine dao je sve od sebe.

U pitanju je, naravno, rutinski skupstinski posao i cak ni zlobne novine, koje su ovu vest objavile, ne bi takvom poslu poklonile paznju da su u Saveznoj skupstini toga dana obavljeni i preci poslovi. Ali, ti poslovi nisu obavljeni i sad se ljudi pitaju: cemu, uopste, savezni parlament postoji ?

Tokom pomenutog zasedanja Savezne skupstine novinari su, na primer, upitali saveznog premijera da li bi imao nesto da kaze o situciji na Kosovu. On je spremno odgovorio: “Ni za zivu glavu". Rukovodilica vladajuce partije u Srbiji, koja se tu nasla, odusevljeno je prokomentarisala premijerovu okretnost u ophodjenju s javnoscu: “To je odgovor".

U svakoj drugoj zemlji, u kojoj prva politicka licnost po svojim ustavnim ovlascenjima ne bi, “ni za zivu glavu", nesto javno rekla o dramaticnoj situaciji u zemlji, smatralo bi se da ta licnost hoce da kaze kako podnosi ostavku. Ovde se premijerova resenost da se ne mesa u sopstvene poslove smatra, naprotiv, izuzetnom politickom vrlinom i to se smatranje nagradjuje pohvalama njegovoj nemoj mudrosti. Ostaje nam da zakljucimo kako ovoj zemlji Savezna vlada i njen prvi ministar, takodje, nisu potrebni. Hoce li to narod sve da uzme u svoje ruke i da vlada samim sobom i drzavom putem neke vrste kozacke skupstine u stalnom zasedanju ?

Decenija populisticke vladavine ucinila je da svi pomalo oguglamo na manifestacije bahatog autoritarizma, koji se odenuo u jagnjecu kozu oportunizma ili blazene nekompetencije. Ovde je postalo veoma lako naci nekog ko nesto nece uciniti, ali ce za svoju neodgovornost prihvatiti da bude nagradjen funkcijom koja podrazumeva, pre svega, odgovornost. Vlada koja ne vrsi svoje funkcije, skupstina koja se bavi unapredjivanjem kosmickog saobracaja, ali ne i situacijom na Kosovu, politicke stranke koje, izglasavanjem budzeta odrzavaju status quo, iako su svesne da sadasnje stanje moze samo produbiti drustvenu krizu - sve su to simptomi jedne proracunate ravnodusnosti koja se, u ime sitnog cara, prihvata ucesca u uvecanju opste stete. Osvrcuci se na lose tridesete, u kojima se raspadao socijalizam, a opasno jacao fasizam, Dzordz Orvel, prorok postmodernog totalitarizma, pisao je: “Covek ne moze imati cisto esteticki interes za bolest od koje umire. U svetu u kojem su fasizam i socijalizam nasrnuli jedan na drugog, morao je svaki misleci covek zauzeti poziciju".

Ovde se nedostatak moralne i politicke pozicije nadoknadjuje fingiranjem opozicije, koja se, u krajnjem rezultatu, iscrpljuje u retorickom nadmetanju oko preceg prava u zastupanju istovetnih ciljeva. Kad covek pogleda spisak zahteva za trivijalnim promenama, koji pri sebi ima svaki pretendent na zvanje spasitelja nacije, u njima se tesko moze razaznati nesto izglednije, osim teznje za novim personalnim rasporedom medju zasticenim izvrsiocima tih promena. Status quo postaje dramaticna unutrasnja granica drustva u kojem zivimo, a neuspeh i poraz jedina verodostojna legitimacija autenticnog reformatora.

Nije, otuda, sasvim slucajno sto neko u ovoj drzavi brine o uvozu kosmickih letilica. One su nam, zaista, potrebne da, namah, zaboravimo na losu stvarnost koju smo sebi priredili, ali i da se u nju, takvu, kakva je, uvek mozemo vratiti. Lakse je i lepse praviti ekskurzije po kosmosu, nego menjati sebe i svet oko sebe.