“ZA I PROTIV BASARE" U MEDIJA CENTRU

Uz uobicajene izlete u dnevnu politiku, polemika je vodjena sa dosta zara i emocija ucesnika, cesto na ivici kulturnog dijaloga, ako ona nije i predjena, propracena cesto burnim smehom brojnih slusalaca u sali, ali odgovore na sva pitanja koja je pokrenuo Basarin feljton nismo culi

Rade Stanic

Polemika oko Ninove nagrade, feljtona Svetislava Basare u “Dnevnom telegrafu", odnosa tradicionalista i postmodernista, uloge intelektualaca u drustvenim gibanjima, nastavljena je, kako je vec “Nasa Borba" pisala, preksinocnom burnom tribinom u Medija centru, ciji su glavni protagonisti bili Aleksandar Ilic, sa jedne strane, i Svetislav Basara i Nikola Milosevic, sa druge strane.

Uz uobicajene izlete u dnevnu politiku, polemika je vodjena sa dosta zara i emocija ucesnika, cesto na ivici kulturnog dijaloga, ako ona nije i predjena, propracena cesto burnim smehom brojnih slusalaca u sali, ali odgovore na sva pitanja koja je pokrenuo Basarin feljton nismo culi.

U uvodnim recima Basara je rekao da je sve sto se desavalo oko Ninove nagrade “odlican primer funkcionisanja jednog klana, klana laznih tradicionalista", te da ove godine nije bilo izbora za Ninovu nagradu vec da je sve bilo simulacija. “Posluzili smo uskom krugu nacionalno podobnih kao simulacija koja ce dati legitimitet Ninovoj nagradi", rekao je Basara, tvrdeci da je Danojlic, ovogodisnji laureat Ninove nagrade, “tri dana pre zvanicnog proglasenja dobio faks sa pitanjima za intervju". Aeksandar Ilic, clan zirija koji je glasao za Danojlicev roman, tvrdio je da su ga pri glasanju za ovu “tradicionalisticku prozu" rukovodili iskljucivo knjizevni razlozi (“knjiga je koherentna, pismena, bez ijednog praznog mesta"), dodajuci da se opredeljivao izmedju Danojlica i drugih pisaca, a ne Basare, i tvrdeci da u “Loonedz Tunes" “postoji humor i odnos prema realnosti koji je pamfletski", ali da pamfletskog ima i u Danojlicevom romanu. Kljucni argument Nikole Milosevica je bio da nagradjena “knjiga nije roman u pravom smislu te reci, odnosno da je to “vrsta romansijerskog pokusaja sa elementima hronike" koja ne treba da dobije ne samo Ninovu, vec nijednu nagradu knjizevnog karaktera. Milosevic je kasnije napomenuo da su se na zasedanjima zirija culi i glasovi u prilog Danojlicu koji su bili zasnovani na neknjizevnim razlozima. Nije ih eksplicirao, a iako pozvan Ilic nije opovrgao tu tvrdnju.

Ponavljajuci svoje ocene o vrednosti dvaju knjizevnih dela, Ilic je rekao da je “ziri radio demokratski, da niko nije uticao (na ziri), da su svi cenili po svojoj savesti, a da on ni za kakave faksove ne zna".

- Cela ta prica posle nagrade uopste nije dobra. To nije trebalo da se desi. To je nesto sto spada u neku vrstu paraliterature. Kada imamo paravojne formacije, parabanke, parastranke, onda imamo i parapolemike i onda smo u Paragvaju. To, reci cu grubo, omalovazavanje, pljuvanje, vredjanje, lazne procene, osude, ne mogu sa svojih 50 i nesto da se naviknem. Ako pocnemo tako da razgovaramo zavrsicemo ne na ulici, vec u kloaki i slivniku - rekao je Ilic, dodajuci da je svaka recenica izrecena o njemu u Basarinom feljtonu cista laz, te da se on od toga nece braniti jer bi to bilo nedostojno. (Zbog “kloake i slivnika" kasnije se naljutio Milosevic, tvrdeci da njemu tamo nije mesto, vec da je tamo mesto takvima kao sto su “Politika" i “Srpska rec".)

Basara je pak tvrdio da je on samo prozvao Ilica da knjizevnoteoretskim putem dokaze da je Danojlicev roman najbolji.

- Ali verujem da istomisljenicima Ace Ilica nimalo ne odgovara pokretanje pitanja o odnosima u nasoj literaturi, da njima odgovara jedna zabokrecina u kojoj se najogavnija opsta mesta nacionalne ikonografije mogu - uz malu logisticku pomoc drzave, malo zirija, malo autoriteta akademije - predstavljati kao vrhunske duhovne vrednosti ovoga naroda. I verovatno ce biti jos ovakvih i gorih u optici g. Ilica i njegovih istomisljenika feljtona. Ovaj i sve buduce feljtone pisem za neke prasnjave arhive kao glas sa druge strane, ne samo moj, ima tu jos glasova, koji ce moci da se uporede pa da nasi potomci steknu realnu sliku o nasim licnostima i istoriji ovog naseg odvratnog doba. Ni u kom drugom kontekstu nisam spominjao Acu Ilica, osim ako se ljuti sto sam ga svrstao u partizansk-cetnicku trojku i ostala zbirna mesta... “I u Udbase", ubacio se Ilic. Nastavio je pricom da ne postoji klan, da im se (ziriju) “moze zameriti konzervatizam" ali da vanliterarni razlozi nisu bitni prilikom odlucivanja. Ilica su, kako je rekao, ogorcili falsifikati u Basarinom feljtonu (“Basara napise recenicu da se ja nisam bavio prozom... Ja se bavim njom 30 godina") kojih “ima previse", te da nema dobro sastavljene argumentacije, “zato sto dobro sastavljena argumentacija ne pogadja samo Cosica, vec i rezim u celini". U prilicno ostrom dijalogu, Ilic je optuzio Basaru da za glavnog krivca u jugoslovenskoj tragediji u feljtonu proglasava Cosica a ne Milosevica (“Kazite nesto izricito i jasno protiv Milosevica kao glavnog krivca"), te da “nista ne zna o onome o cemu pise" sto je “porazno i kobno za ovu kulturu".

- Ceo moj zivot deli se na dva dela. Ja sam 50 godina bio covek na svom mestu a onda u trenutku ja sam lazov i prevarant. Nemojte me vuci za jezik, g. Basara, to je cisti staljinizam - rekao je vec prilicno isprovociran Ilic, koji se sve vreme trudio da se skloni iz rasprave o feljtonu.

- Ja nisam komesar... - odvratio je Basara.

- Vecina postmodernista, g. Jerkov i ostali... Znate li kako ih zovu u nasem zargonu? Leteci gradski komitet. Nemojte, molim vas.

- A u cijem to zargonu? - pitao je Basara.

Dijalog se nastavio u povisenom tonu, a zavrsio tvrdnjom Basare da Ilic nije kompetentan da sudi o tekucoj knjizevnoj produkciji i da “preferira odredjenu poetiku"

- Ja dobro cujem na oba uha: i modernu literaturu i tradicionalnu volim. Pa sta je bolje.

- Ali volite i “Srpsku rec" - ubacio se Milosevic. Tu je cela rasprava dobila drugi tok. Tu se rasprava definitivno prebacila na teren politike, pa se nagadjalo ciji je urednik (u glasilima u kojima ucesnici tribine inace saradjuju, Ilic u “Srpskoj reci", Basara i Milosevic u DT) vise ili manje saradjuje sa Udbom.

Na temu tribine vratio se Basara, koji je dao sazetak polemike.

- Nasa situacija je takva kakva je zato sto imamo jedan nakaradan kulturni model, kulturni model koji je simbolizovan licnoscu i figurom Dobrice Cosica, dakle laznog disidenta, knjizevn-politickog prevaranta visokog ranga. Nasa opoziciona scena je sigurno takva, zato sto su vodeci lideri velikih opozicionih partija Cosicevi ucenici. Ovde nikada nije doslo do katarze do koje je dolazilo u ostalim zemljama koje su bile pod komunizmom. Moje je uverenje i osnovna teza feljtona da dok ne promenimo kulturni model vladace neka lazna nacionalna mitologija. Knjiga g. Danojlica izrazit je primer poetike zasnovane na tom populistickom kulturnom modelu i ja sam zato ukazao na odluku da se ona nagradi kao na proteziranje takve jedne poetike i takvog jednog kulturnog modela.

Na pitanje voditelja da li su kod nas moguci iskljucivo knjizevni kriterijumi ili sve sklizne u politicke vode, odgovorila su sva trojica ucesnika. Po Ilicu, “knjizevni kriterijumi jesu moguci, u mome slucaju jedino presudni, a ovo sto smo culi i sto cemo slusati pokazuje da jos zivimo u jednoj vrsti socrealizma - knjizevnost se odmah pretace u politiku". Basara je pak rekao da ce mnogo vremena proci dok se knjizevnost razdvoji od politike, te da se “staljinizam koji spominje g. Ilic ne moze pripisati meni ili tim maglovitim postmodernistima" zato sto su “ljudi premladi da bi to bili" i sto nisu na takvim mestima “gde bi mogli da zavedu nekakvu vlast", obecavajuci da ce biti “borba neprestana" dok se ne rascisti sa stvarima. “Iskreno receno, izbeci neke vanliterarne razloge u raspravama pa i pri dodeli nagrada nije lako. Kad s jedne strane imate pisca kome licno ministarka cestita nagradu, koga licno Oskar Davico zove da se njemu ispovedi a na drugoj strani pisca koji je negde na samoj margini i koji saradjuje, gle uzasa, u jednom policijskom listu kao i ja", rekao je ironicno Milosevic.