Proza

Milovan Danojlic: "Oslobodioci i izdajnici", "Filip Visnjic", Beograd, 1998.

Nenad Dakovic

Oko Danojlicevog romana, kako ga imenuju sam autor i pojedini kriticari, podigla se velika prasina u nasoj knjizevnoj carsiji. To su dobro iskoristili spretni ceremonijal majstori, kojih kod nas nikada nije nedostajalo. Na promotivnim vecerima po Srbiji objasnjava se radoznalim posetiocima da je pomenutno stivo knjizevne vrste i razvejavaju se njihove sumnje u to da su se prepoznali u ovim ili onim opisanim situacijama ili likovima. Tako pisac pojedine svoje citaoce uverava da varosica Krivici iz "romana" nije Ljig, a nije ni selo Ivanovci u kome je pisac rodjen, da baba Stevanka nije "stvarna" baba Stevanka, iako je dobro, kako veli ovaj nas pisac, "da se zna kako je tacno bilo".

Ovaj "roman" je sastavljen iz dva dela. Prvi predstavlja, po Danojlicevom objasnjenju, "povesno lirsku hroniku", u kojoj pripovedac nastoji da preko svog "dvojnika" sto vernije opise (ni policijski dousnik nije savrsen, napominje autor) zbivanja od pocetka Drugog svetskog rata ("dvojnik" tada ima pet godina) do casa dovrsenja Zadruznog doma, kada pomocni pripovedac navrsava petnaest godina. Poput iskusnog, neprimetnog dousnika, decak prisustvuje dogadjanju istorije, koja je "surova vladarka kojoj se ne vredi opirati". "Ona se utroje ili ucetvoro, medju dobrim znancima, jedino dade ogovarati", razotkriva pisac svoj prosede. On bi trebalo da bude realisticki a zapravo je redukcionisticki zurnalizam u kome je literarno umnogome izjednaceno s povremeno suzdrzanim ogovaranjem samog istorijskog toka i njegovih domacih i stranih aktera. Drugi deo ovog anahronog "realistickog" stiva napisan je "posle pedeset godina" kao dodatak osnovnom tekstu: "u zelji da dopuni neka pitanja koja su u prici samo naceta, ili u prolazu dotaknuta, pripovedac prepusta rec svom ostarelom dvojniku, koji ce kazati ponesto od onoga sto ni vremenski, ni po recniku, ni po tacki gledanja, ne spada u glavni tok pripovedanja, mada je s njim u zivoj vezi". Evo kako se razotkriva da realizam kao knjizevni postupak najvece problema ima sa samom realnoscu - posto nikakva dopuna ili dodatak ne mogu nadomestiti zeljeno jedinstvo realnosti i njene pripovedne (mimeticke) artikulacije. Po samom autorovom priznanju (nevoljnom?), realizam kao knjizevna konvencija suocava se sa gubitkom interpretativne sposobnosti, to jest sposobnosti da svet i istoriju podvrgne smisaonom tumacenju. Samo, to mozda nije nedostatak ovog ili onog knjizevnog pravca, vec ovog ili onog autora koji se muci jer i "njegova" stvarnost (ma kako definisana) ne pristaje da do kraja bude upregnuta u monotono ogovoranje sebe same. Ovo opiranje ogovaranju ipak ukazuje na to da Danojlicev dar nije sasvim zatrt.

Danojlic istice da "ne obraca paznju na cinjenicu da su dela pomenutih pisaca (srpski realisti: Glisic, Veselinovic, Sremac, Domanovic, Lazarevic, Rankovic, Kocic...) nastala krajem XIX veka, i da je odonda proslo sezdeset-sedamdeset godina...". Nije autorov problem u njegovoj naklonosti prema realizmu kao knjizevnom pravcu i postupku ili u njegovom razumevanju (pomalo zakasnelom, doduse) Draze Mihailovica kao "srpskog De Gola", nego u njegovom instrumentalizovanju knjizevnog govora, u njegovom pretvaranju ovog govora u dnevnopoliticku propoved o nacionalnom izmirenju, sto ovu tanku literaturu prevodi u obican politicki feljton, a u srecnijim trenucima u ravnogorski socrealizam. Tako je antiliterarnost postala osnovno obelezje ove sentimentalne pridike istoriji. Autor bi, po mom misljenju, mnogo bolje ucinio da se drzao onog tipa pripovedanja koji je, na primer, ostvaren u prikazu doceka Vinstona Cercila u Splitu.

U celom ovom feljtonu najkomicnije izgleda autorovo nastojanje da Cercila optuzi za izdaju "srpskih rodoljuba", jer se to nastojanje ispostavlja kao jeftina racionalizacija nesumnjivo tragicne nacionalne podele na "oslobodioce" i "izdajnike". U svojoj ponesenosti, Danojlic ide toliko daleko da ce jednog od svojih junaka navesti da izjavi kako je Hitler bio mozda veci gospodin od Engleza. A pri tom ni za samog Danojlica nije sporno da ravnogorski pokret, u osnovi, nije bio antifasisticki. Govorom o Cercilovom izdaji, autor se samo pridruzuje mracnom zboru nasih nacionalista. Umesto knjizevnosti, Danojlic nam je ponudio jos jednu feljtonisticku obradu aktuelnog mita o "izdaji", ovog puta "srpskih rodoljuba" od onog ko je digao Veliku Britaniju u rat protiv hitlerovske Nemacke. U prinudi ovoj i ovakvoj sluzbi treba traziti glavne uzroke pada iz knjizevnog pripovedanja u ogovoranje istorije.