ISTORIJA MANASTIRA HILANDARA

U godini proslave 800 godisnjice Hilandara, objavljena je jedna izuzetna monografija o znacaju ovog manastira u istoriji i kulturi srpskog naroda. Tekst je pre vise od sto godina napisao monah Sava Hilandarac, Ceh poreklom

Knjiga “Istorija manastira Hilandara", napisana na nemackom u Hilandarskim zidinama pre jednog stoleca, ima neobicnu sudbinu. Narucena je na sedamstogodisnjicu Manastira od Save Hilandarca, Ceha koji je veci deo zivota proveo zamonasen u manastiru Hilandaru. Iz neznanih razloga monografija, koju je preveo profesor Prve beogradske gimnazije Spira Kalik pre devet decenija stajala je u arhivama SANU sve do kraja prosle godine, kada ju je objavila Narodna biblioteka Srbije. Monografiju je priredio prof. dr Tomislav Jovanovic, predavac na Filoloskom fakultetu u Beogradu.

Istorija manastira Hilandara sacinjena je u sest celina u kojima se opisuje zivot velikog srpskog zupana Stefana Nemanje i njegovog sina Save, prvoga srpskog arhiepiskopa, Tipik (ustav) manastira Hilandara. Potom su opisani okolina i imanje manastira Hilandara, manastirske crkve, Biblioteka i drustvene prilike.

“Pri uredjivanju manastirske biblioteke naisao sam na rukopis u kojem se, pored opisa zivota oca Simeona, nalazi i prepis Tipika. Po njemu se moze dopuniti i sadrzina izgubljenih originalnih listova", kaze u monografiji Sava Hilandarac, odnosno po svetovnom imenu Slavibor Brajer. Sudeci po kakvoci hartije, rukopis je napisan u 15. veku. Ova kopija razlikuje se od originala samo po nekim ortografskim izmenama, koje su morale neizostavno nastupiti tokom dva veka. Hilandarski tipik koji se navodi u monografiji kaze da manastir ne podleze ni crkvenim ni carskim zakonima, nego jedino svojoj zastitnici “presvetoj Bogorodici i Bogu ocu". Manastirsku slobodu potvrdjuju zlatne povelje vladareve, a “neka je svaki onaj proklet koji se usudi krnjiti tu slobodu".

U jednoj glavi Tipika objasnjava se izbor igumana koji se u manastiru Hilandaru vrsi na narocit nacin, jer je vizantijski car Aleksije, darovao svoju palicu kao znak da se iguman moze birati, a ne “traziti potvrdjenje" za uvodjenje u duznost.

Prema misljenju profesora Tomislava Jovanovica, najdragoceniji deo knjige je onaj u kome Sava Hilandarac govori o uslovima manastirskog zivota njegovog doba. Tako Hilandarac prica o jednolicnoj ishrani u manastiru. Ponekad se zakolje vo, ali uglavnom se jede pasulj, tu i tamo riba, kojom more nije bogato. Takodje on pominje i nacin odevanja, koji je pretopao za mediteransku klimu i zbog cega, zajedno sa losom ishranom kaludjeri oboljevaju i umiru prerano.Opisuje se tu i veca zaposlenost kaludjera, narocito u “panganije" dane kada se “preduzima veci posao". “To biva u danima setve, berbe, kupljenja maslina i istovarivanja sena i zita sa kakve ladje".

Ova monografija ima izuzetno vrednost sa vise aspekata smatra profesor Jovanovic. Pre svega radi se o prvoj kompletnoj istoriji Hilandara. Sava Hilandarac imao je 1894. jednu knjizicu, koja se kao brosura pojavila pod istim nazivom, ali u vrlo kratkom obimu. Ova knjiga je mnogo obuhvatnija i tice se mnogih aspekata hilandarske istorije. Tamo se cuvaju rukopisi, koje je Slavibor Brajer popisao, iz kojih se moze pratiti istorija srpskog naroda. Znacajna je i za jezik srpskog naroda, istoriju, istoriju umetnosti. Sava je nacinio obiman popis ikona hilandarskih, a ima ih veliki broj izmedju 13. i 18. veka. Sava Hilandarac je dao veliki doprinos sredjivanju hilandarske biblioteke i prvi katalogizirao staro rukopisno nasledje koje se nalazi u Hilandaru.

Mirjana Kantar-Milicevic