KONKURS ZA NOVE DIREKTORE I UREDNIKE VOJVODjANSKIH LISTOVA U DRZAVNOM VLASNISTVU

Ili, zasto je Milosevic blagosiljao “Dnevnik" i zasto je republicki ministar za informisanje Radmila Milentijevic kudila “Madjar so"

Odbor za informisanje Skupstine Vojvodine raspisao je ovih dana konkurs za nove generalne direktore novinskih kuca i nove glavne i odgovorne urednike listova “od pokrajinskog znacaja" na srpskom, madjarskom, rumunskom, slovackom i rusinskom jeziku. U pitanju su “Dnevnik", “Poljoprivrednik", “Madjar so", “Libertatea", “Hlas ljudu" i “Ruske slovo". Svima je osnivac Skupstina Vojvodine i svi su u javnom vlasnistvu.

Zanimljivo je da je mandat sadasnjim direktorima i urednicima dosad bio prakticno neogranicen jer u osnivackom aktu pomenutih novinskih kuca reizbor nije bio vremenski definisan. Sada je omedjen na cetiri godine.

Raspisani konkurs je, naravno, samo obicna formalnost. Celne ljude u vojvodjanskim drzavnim listovima postavlja Skupstina Vojvodine, ili, preciznije receno, socijalisti koji u njoj imaju dovoljnu vecinu da izglasaju sto god hoce.

Sadasnji glavni i odgovorni urednik “Madjar soa" Sandor Balint sigurno to nece biti u narednom mandatu. Nacin na koji on vodi list nije po volji rezima. NJemu i njegovim novinarima prekore je uputila cak i republicka ministarka za informisanje Radmila Milentijevic. Ona je prilikom posete ovom listu 3. septembra prosle godine primetila “da se 'Madjar so' sa dosta kriticnosti odnosi prema Vladi i vlastima u Srbiji".

Ministarka Milentijevic je, buduci da ne zna madjarski jezik, kudila “Madjar so" na osnovu rdjavih ocena koje je tom listu dao Pokrajinski sekretarijat za informisanje. Novinari “Madjar soa", medjutim, te iste ocene dozivljavaju kao veliki kompliment i pouzdanu potvrdu da svoj posao obavljaju posteno. Na cast njihovom profesionalnom odnosu prema novinarstvu ide i cinjenica da su, svojevremeno, uspeli da se odupru i pokusajima Demokratske zajednice vojvodjanskih Madjara da list nacini svojim stranackim glasilom.

Prvi razred

Bivsi novinar i urednik u “Dnevniku" Rodoljub Malencic, koji je u nedeljniku “Vreme" u napisu pod naslovom “Covek koji je lagao Predsednika" predstavio pomenutog Radevica kao ovdasnjeg Ostapa Bendera, zasigurno nece pokolebati socijaliste u Skupstini Vojvodine. NJih ne interesuju besprekorno dokumentovani Malencicevi dokazi da je glavni urednik “Dnevika" grubo obmanuo sefa rezima u pogledu tiraza i finansijskog stanja lista. Oni znaju, kao sto je i Milosevic morao da zna, ko je Radevic. On ga je bas zato i primio, a Skupstina Vojvodine ce ga bas zato ponovo imenovati za glavnog i odgovornog urednika lista “Dnevnik". Naravno, ako u medjuvremenu nije vidjen za neku visu funkciju. Jer, ovdasnjem rezimu su takvi sada najpotrebniji.

Generalni direktor firme sa zvucnim imenom Holding korporacija “Dnevnik" Milan Antic formalno je nadredjen glavnom i odgovornom uredniku istoimenog lista. U praksi, medjutim, on je samo orudje u rukama uzornog Milosevicevog agitpropovca Radevica. Antic za njega obavlja prljave poslove. U prvom redu, oko otpustanja politicki nepodobnih novinara. I dok to radi, ni on ne mora da brine o reizboru.

Glavni i odgovorni urednik nedeljnika “Poljoprivrednik" Obrad Lucic, koji je na celu drugog lista po znacaju u novinskoj kuci “Dnevnik", takodje ne strepi za svoju karijeru. Tim pre sto je on odanost rezimu dokazao jos na samom pocetku “antibirokratske revolucije", koju u Vojvodini posprdno zovu “jogurt revolucijom". Lucicev “podvig" je bio u tome sto je tada, ponesen revolucionarnim zanosom, javno pocepao svoju novinarsku knjizicu. To je kasnije na nadleznom mestu procenjeno kao neprocenjivi doprinos uspehu pomenute “jogurt revolucije".

Drugi razred

Direktorka “Ruskeg slova" Natalija Dudas je lokalni funkcioner JUL-a koji u Skupstini Vojvodine ima samo jednog od ukupno 120 poslanika, a u Skupstini Novog Sada ni jednog jedinog odbornika. Dudaseva se, sa svoje strane, silno trudi da jos nekog od ukupno 18.000 vojvodjanskih Rusina privede JUL-u. U tom cilju ona je isposlovala da se na rusinskom jeziku objave dela njene sefovice Mirjane Markovic.

Izdavacki poduhvat ambiciozne direktorke “Ruskeg slova" morao je, naravno, neko da plati. To je jasno. Nejasno je, medjutim, ko je bio taj srecnik. Sem ako to nisu vojvodjanski poreski obveznici jer delatnost “Ruskeg slova" finansira Skupstina Vojvodine u iznosu vecem od 90 odsto.

Jan Briza