UNIVERZITET U DRZAVI

Marija Bogdanovic

Jedna od znacajnijih odrednica univerziteta je i njegova autonomija. Autonomija univerziteta pociva na pretpostavci da ova visokoskolska ustanova ne sme da sluzi nijednoj vlasti, posebnoj partiji i njenoj tekucoj politici, ali da zadrzava pravo da svojom kompetentnoscu stvori sebi prostor za slobodno, javno kriticko rezonovanje o dugorocnim ciljevima drustva i pitanjima od drustvenog znacaja. Autonomija univerziteta i jeste zapravo u toj njegovoj sposobnosti i u tom i takvom pravcu. Univerzitet se mora uzdici iznad svih partijskih i politickih interesa, time sto ce u svoju osnovnu delatnost, obrazovnu i naucnu, ugradjivati univerzalne eticke principe i u tim temeljima uvek nalaziti uporiste za svoje delovanje. Univerzitet se ne bori za preuzimanje vlasti vec za njeno funkcionisanje na nacelima morala i demokratije koji znace ne samo kontrolu vec i smenjivost vlasti, na nacin i u postupku propisanim zakonom.

Pokazuje se, medjutim, da visedecenijsko trajanje pogresno shvacene depolitizacije univerziteta, ovoj visokoskolskoj ustanovi, kao zajednici nastavnika i studenata, uskracuje pravo da politicki misli i govori. To shvatanje dovelo je do toga da univerzitet ne samo da nema uslova da ucestvuje u javnim poslovima drustva, vec se sve vise suzava prostor da neometano obavlja svoje zadatke zbog kojih postoji, da svojim obrazovnim i naucnim radom obezbedjuje njegov ukupan napredak.

Uz sve prepoznavanje situacije u kojoj se nasao vladajuci rezim (i u koju je dovedeno celo drustvo), batrgajuci se i spoticuci oko resavanja egzistencijalnih problema drustva i bilo kakvog opstanka u medjunarodnoj zajednici, nerazumljivo je sa koliko energije i koncentracije taj isti rezim nastoji da zadrzi kontrolu upravljanja nad univerzitetom i to pod parolom njegove "depolitizacije". "Depolitizacija" na univerzitetu se sprovodi na taj nacin sto se Univerzitetski odbor SPS i Univerzitetski komitet JUL brinu o tome. Jedan od zadataka UK JUL glasi da ce se on "programski zalagati da sistem obrazovanja bude zasticen od svakog politickog i pogotovo stranackog uticaja" ("Nasa Borba" 12. 8. 97), osim, naravno, svog. Ovo "programsko zalaganje" se u potpunosti i sprovodi preko Saveta univerziteta kao najviseg upravnog organa univerziteta. Clanovi Saveta, to nije nikakva tajna, a i zasto bi bila, delegirani od vlade, clanovi su SPS i JUL i cine 50 odsto ukupnog broja clanova Saveta. To je slucaj i sa fakultetskim savetima. Vlada je, dakle, direktno uvela politicku kontrolu upraljanja i odlucivanja na univerzitet, optuzujuci, pri tom, drugu stranu da se bavi politikom. Stoga je pogresno nadalje govoriti o nasem univerzitetu kao o drzavnom. Daleko je adekvatniji naziv partijski univerzitet.

Ovo grubo krsenje autonomije univerziteta u smislu u kome je ona ovde odredjena, govori o tome da se ovaj politicki rezim ne koristi ni tudjim, ni sopstvenim iskustvom, ni proslogodisnjim, dakle, sasvim svezim dogadjajima u zemlji. Jos uvek se, u tim krugovima, sa velikom upornoscu, odbacuje ne samo pominjanje nego i sama pomisao na "one setace" (univerzitetske). Oni jos uvek ne shvataju da je Lex specijalisom prihvacen prvi zahtev tih "setaca" (univerzitetske i sire javnosti), a na predlog nikog drugog do tadasnjeg predsednika Srbije, koji se, na taj nacin, mozemo i tako protumaciti, stavio na stranu "setaca". Dokle ce prethodno pomenuti da razmisljaju i da se prestroje na pravu stranu?! No posto im samostlano razmisljanje i izvlacenje logicnih zakljucaka nije bas jaca strana, a izricita naredba nikako da stigne, neka ih neka uzivaju u svojoj "doslednosti". Drugi zahtev, za smenu nepodobnog rektora, takodje je usvojen na Savetu univerziteta i to na neverovatan nacin - jednoglasno od strane vladinih delegata. Kako su samo oni disciplinovani! Ali nisu se samo u tom slucaju pokazali takvim. I kod izbora prorektora, od pet kandidata koji su imali potrebnu podrsku univerziteta, izabrali su samo dva. Nijedan od ostale trojice nije bio dovoljno podoban za treceg prorektora, uprkos izrazenoj volji univerziteta, pa sada treba ponoviti celu proceduru, ali ovog puta strogo vodeci racuna da univerzitet predlozi kandidate koji su po volji vladinim delegatima, ako uopste hoce da dobije i treceg prorektora. Ukratko, niti ovakav Savet, niti podoban rektor ili dekan, mogu spreciti ili kontrolisati spontanu reakciju univerziteta na ono sto se zbiva u drustvu.

Protiv osnivanja studentske levice, kao vida politizacije univerziteta, "koja rusi autonomiju univerziteta" protestovalo je i 14 fakulteta Univerziteta u Pristini ("Nasa Borba", 28. 1. 98) Univerzitetu u Pristini je, medjutim, odgovoreno da "ovo nije prvi put da se od strane retrogradnih i birokratskih snaga napadne sve sto je novo i progresivno, pa i osnivanje podmlatka JUL ("Nasa Borba", 19. 1. 98). Da ostavimo sve drugo po strani, ali svakako ostaje divljenje za svezinu leksike!

Ali politicka partija ne bi bila to sto jeste da ostaje samo na pomenutom. Ona ide i dalje optuzujuci univerzitet da se bavi "raznim mahinacijama i korupcijom" ("Nasa Borba", 14. 1. 98) bez odgovornosti za date izjave i namere da ih dokaze jer "nije na njima da dokazuju" ("Blic", 5. 3. 98). Dokle ce trajati ovakvi nasrtaji na univerzitet ne zavisi samo do druge strane (zasto razlicito mislimo?), vec i od nas. Ne smemo dozvoliti da stranacki ili licni interesi dovedu u pitanje rad i autonomiju univerziteta. Drzava kao osnivac, u interesu celine drustva i samog univerziteta, mora stvoriti ne samo materijalne vec i moralne uslove za neometano funkcionisanje ove znacajne institucije. Na pocetku pomenuti principi, na kojima treba da pociva funkcionisanje univerziteta, ocigledno se ne ostvaruju u ovom drustvu. Drzava, kao osnivac, duzna je da: 1) obezbedi materijalna sredstva za obavljanje univerzitetske nastave i nauke priblizavajuci se sto vise standardima koji su prisutni u zemljama sa slicnim stepenom razvijenosti (ako jos uvek pripadamo nekom uporednom okviru); 2) da obezbedi da najbolji nastavni kadar dodje na univerzitet i da omoguci njegovo naucno usavrsavanje; 3) da diplomiranim strucnjacima za razlicite oblasti drustvene prakse stvori uslove za njihovo ukljucivanje u rad.

Cinjenica je, medjutim, da drzava u krajnje skucenom obimu ispunjava ove svoje obaveze prema univerzitetu i visokoobrazovanim strucnjacima koji odatle izlaze. Motivacija nastavnika za rad opada, efikasno studiranje sve vise slabi, a zaposljavanje mladih strucnjaka sislo je ispod kriticne tacke. Besperspektivnost, prisutna u celom drustvu sve vise zahvata i univerzitet. Pisanje preporuka za odlazak mladih na rad u inostranstvo svakodnevna je pojava na univerzitetu. I tako dolazimo u situaciju da besplatno izvozimo skupo obucene, najcesce i najbolje visokoobrazovane strucnjake. Uloga drzave mora da se svede na kontinuirano obezbedjivanje materijalnih sredstava za efikaslno podmirivanje nastavnih i naucnih potreba univerziteta prema precizno utvrdjenim kriterijima, kao i na kontrolu trosenja tih sredstava. U svim ostalim aspektima delovanja univerziteta mora biti prepusteno ljudima koji imaju razvijenu viziju o ulozi i polozaju univerziteta u drustvu, o njegovoj odgovornosti, koji do u tancine poznaju sve njegove probleme i koji nemaju nikakva stranacka opterecenja i dugovanja. Univerzitet kao institucija mora da nadzivi sve politicke rezime (evo beogradski univerzitet traje vec 160 godina) i ne sme da trpi licne i grupne ambicije, podredjene dnevnoj politici. Znacaj univerziteta za razvoj drustva i njegova snaga su upravo u tome sto on svojom racionalnom delatnoscu nadilazi dnevno-politicke interese. Univerzitet je tekovina jednog drustva, mnogih njegovih generacija, i nijedan politicki rezim ne sme da ga dovodi do ponizavajuceg polozaja, dovodeci ga do egzistencijalnog minimuma i uskracujuci mu pravo da politicki misli i govori. Pravo na javnu kritiku ne znaci politizaciju univerziteta, vec njegovu drustvenu obavezu da se oglasi kada je to od drustvenog interesa i znacaja.

Medjutim, svedoci smo da se samovolja rezima i politizacija univerziteta sprovodi kroz tzv. institucije sistema koje se nazivaju demokratskim. Nacin odlucivanja u Savetu univerziteta i savetima fakulteta primer je takvih institucija. Naravno, ovde ne treba zaboraviti ni na cinjenicu da i na samom univerzitetu postoji ne sasvim zanemarljiv broj njegovih pripadnika koji nisu spremni za neku radikalniju promenu odnosa prema drzavi, organizaciji rada i upravljanja na samom univerzitetu. Jednom reci, oni su unutrasnja brana za stvaranje jednog novog univerziteta ciji su se obrisi i snaga mogli nazreti u Protestu 96/97. i ciji duboko demokratski karakter treba nastojati da se ocuva i pusti dublje korene.

(Autor je dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu)