INTERVJU: RADOSLAV ZLATAN DORIC, PISAC I REDITELJ

Zagorka Radovic

Radoslav Zlatan Doric je 35 godina u pozoristu. Od diplomske predstave “Rezervisti" student profesora Huga Klajna je potpisao dve stotine rezija, napisao trideset a objavio dvanaest drama. U izdanju “Prosvete" nedavno je izasla “Vojvodjanska dramska trilogija". Po sopstvenom priznanju sve ove godine je vise ziveo pozoriste nego radio u njemu.

“Nasa Borba": “Vojvodjanska dramska trilogija" je komad o tri utopije. Ernesta Bosnjaka (“Kad bi Sombor bio Holivud") o pokretnim slikama, Koste Trifkovica (“Srpska Atina") koji je goreo za nacionalnu ideju i Sterijin san (“Gorko putovanje u Nista iliti moram napisati ’Rodoljupce’") o prosvecenosti. Sva trojica vide “dalje od nosa" i svi su gubitnici. Da li je njihova dramska sudbina mogla da zaobidje istorijsku?

Radoslav Zlatan Doric: Nije. Nijedan od njih nije pristao da mu politika bude sudbina. Ernest Bosnjak mi je najblizi od njih, Trifkovicev milje najbolje poznajem a Sterijina sudbina me najvise boli. Bosnjak je pokusao da od Sombora napravi “fabriku snova" kada je ta varos imala 20 hiljada stanovnika i zeljeznicu a Holivud bio provincija sa cetiri hiljade ljudi koji jos nisu videli voz. Zatekla im se ista sprava, “Etel Verke" kamera i “Kodakova" pantljika, i zna se gde je “upalio" najludji pronalazak sveta. Bosnjak nije pristao na niske politikantske ponude. O njega se ogresilo i nase vreme. Svojevremeno je Velja Stojanovic napisao u “Sineastu" sjajan tekst o njemu, ali kao da ga vise nema a on je i dalje ziveo u Somboru. Posle je isti Velja pokrenuo akciju da Bosnjak na jednom Pulskom festivalu dobije nagradu za zivotno delo kao pionir kamere. Zatim, mladi i ugledni Trifkovic nece da mu velikosrpstvo postane sudbina pa strada u sopstvenim halucinacijama. Sterija je zavestanjem trazio da se “Rodoljupci" objave tek posle njegove smrti sumnjajuci u zrelost svog doba. Komad o Steriji je jedini neizveden iz moje trilogije.

NB: Da li su, uprkos mnogim sjajnim inscenacijama, “Rodoljupci" jos u onim Sterijinim sanducima? Ne sricemo li jos uvek kad ih citamo?

R. Z. D.: Rec je o nasoj sustinskoj nepismenosti. Ko je od onih koji su nas predvodili ili danas to cine procitao Garasanina ili Platonovu “Drzavu". Ja sam u pozoristu na Terazijama rezirao “Rodoljupce" ali ih je ubrzo stigla nesreca. Ubio se glumac koji je igrao Gavrilovica a ja nisam imao moralnih motiva da ga zamenim...

NB: Ima tu jedan paradoks. Kazete u predgovoru “Vojvodjanske trilogije" da prezirete istorijsku distancu, a zaronili ste u istoriju, ne trazite u njoj tacno nego istinito, koristite obimnu dokumentarnu gradju i tvrdite da je sve izmisljeno. Zar Vas ne uznemirava neki danasnji Sterija?

R. Z. D.: Ja samo premestam proslost ne dirajuci u nju. Ima licnosti Sterijinih velicina i danas, ali su se sklonile, sva nasa duhovna i intelektualna premoc nas je napustila, a to sto smo prema tome ravnodusni je nasa kolektivna zabluda. Pisem sad o Lazi Kosticu ali jos nemam naslov iako sam veoma drcan na njih. Pisem o Lazinom cetinjskom periodu i kralju Nikoli. Zna se da se Laza upustao u flert sa politikom. Probao je u Djurdjevu da bude poslanik pa je propao, slali su ga u spijunazu pa je provaljen. Iako je kao pesnik isao ispred vremena nadrljao je u svemu sto je politika.

NB: Ne govori li o ravnodusnosti pred temama domace drame i polemika koja se povodom “Srpske Atine" povela oko toga da li je tacno da je, kako tamo stoji, Laza Kostic “izmislio" spricer?

R. Z. D.: Na to su se navukli i ozbiljni kriticari. Ako je to najveca dilema drame o nacionalnom zanosu, onda ja uzalud pisem.

NB: Jedan od junaka “Trilogije" kaze: “Okadis smrad, ocitas molitvu, speres ruke od krvi, do nove prilike..." sto nije ostalo bez reakcija pozorisnih i drugih cenzora kao ni tirada o “nebeskom narodu". Sterija se zamerao savremenicima sto pise o “nevaljalstvu nasih a ne drugih", a Vi?

R. Z. D.: Meni su pet puta zabranjivali predstave. U Sarajevu je 1972. skinuta odmah posle premijere predstava “Osipate se polako Vasa milosti" zbog hajke na pisca Mirka Kovaca a upravnik je naredio da se dekor isecka u komade. Posle je u Beogradu zabranjena moja rezija Crncevicevog teksta “Batler druga Zorza", a u Novom Sadu su se jako mrstili zbog “Srpske Atine". No, svi ti “cuvari teatra" prolaze kao lanjski snegovi.

NB: Sva tri Vasa dramska junaka slute da kraj sveta nije na “cetvrtoj liniji iza cardaka" i svi su vezani za pozoriste. Posle dve stotine predstava od kojih je polovina izvedena bar stotinu puta Vi ste jedna od adresa za pitanje: sta moze pozoriste?

R. Z. D.: Pozoriste moze u par sati mraka da nas sacuva od jos gusceg mraka. Od francuske revolucije pozoriste je plemenito ali nije mocno. Ne verujem u pozoriste kakvo je danas, pogledajte samo ko su ljudi koji u ime nas odlucuju da li cemo se sresti. Necu kao Sekspir otici kad napisem 42 komada, otici cu pre. Jedina mi je jos zelja da na novosadskoj Akademiji ucim mlade specificnom pozoristu ovog podneblja kao neko, konacno, odavde, jer su svi dolazili sa strane. Uprave beogradskih pozorista nemaju nikakve programe, u pozoristu na madjarskom jeziku sam radio veoma mnogo i stojim iza toga da je sramota sta se tamo kasnije dogadjalo. Necu da sudim o krizi uprave u Srpskom narodnom pozoristu ali ne mogu da ne vidim i ne kazem da godinama ljudi sa dna listi, piksingerski mentaliteti, napadaju sve upravnike na isti nacin. Pa nije, valjda, da svi imaju iste mane? Ali, i kad zauvek odem iz pozorista, sklanjacu se u njega jer je pozoriste mera moje samoce, mog straha da ne sretnem nekog i nesto od cega bezim i moj stid zbog toga.

NB: Da li je, ipak, pored reci “pletisanka" Laza Kostic izmislio i “spricer"?

R. Z. D.: Ne, on ga je samo pio.