STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Prekjuce je bio Dan zena, a juce je bila osma godisnjica 9. martovskih demonstracija, odrzanih 1991. Jedva da se neko setio ovih dogadjaja. Jedan nemacki kolega pise da su razni zenski pokreti podelili muskarce u tri grupe: u jednoj su pederi, u drugoj impotentni, a u trecoj oni kojima vise i nije do zena. Sto se tice 9. marta, podela bi, verovatno, izgledala drukcije: u jednoj bi se grupi nasli oni koji su dobili ono sto su trazili, u drugoj su oni koji ne znaju sta bi vise trazili, a u trecoj oni sto su izgubili volju da bilo sta traze.

Formalno govoreci, demonstracije od 9. marta su uspele: direktor i neki urednici drzavne Televizije su smenjeni, bas kao sto su organizatori i ucesnici to trazili. U to ime su, na pravdi Boga, poginuli jedan milicioner, koji je branio vlast po sluzbenoj duznosti i jedan mladic, koji je branio svoje mladalacko pravo da zivi u boljem svetu od onoga koji ga je zadesio. Njih se secaju jos samo njihovi najblizi: milicionerove kolege sahranjuju, danas, svoje drugove, poginule na Kosovu, ko zna sta se, juce, u ratu, koji je presao preko njihove generacije, dogodilo s drugovima onog nesrecnog mladica.

Bilo bi, svakojako, preterano reci da se 9. marta 1991. godine nesto moglo, zaista, promeniti. Vlast koja se 9. marta zaljuljala, povela je nekoliko meseci kasnije zemlju u rat. A to preduzece nikad ne uspeva bez podrske gradjana.

Nista se nije promenilo ni pet godina kasnije, u novembarskim demonstracijama 1996. godine. Posle kradje na lokalnim izborima, vlast je dobila republicke. Ono glasova sto joj je zafalilo, nadoknadile su, svojom svadjom, opozicione partije. Danas je vlast u sukobu sa citavim svetom, ali nikome ne pada na pamet da izidje na ulice. Svet ce nas, neko vreme, drzati u mengelama, a onda ce, opet, popustiti. Ako nam silom mogu uzeti, ne mogu nam silom dati.

Izgleda da je u tome "kvaka": ovde je jos samo sila na ceni. "Ako ne umemo da radimo, umemo bar da se bijemo", glasi maksima nacionalne politike koju niko, godinama vec, delima i pamecu, ne osporava. Na Kosovu, na primer, nismo nista umeli preduzeti, dok se nisu pojavili teroristi. Sad nam se cini da je resenje na domaku ruke jer smo policiji dali odresene ruke.

Vodja Albanaca na Kosovu kaze, juce, u razgovoru za Der Spiegel, da se Srbi nalaze pred psiholoskim pragom na kojem treba da odluce da li ce se uplesti u novu ratnu avanturu ili ce se okrenuti buducnosti. Da Rugova ne govori bas napamet, potvrdjuju sve ucestalije i sve ratobornije poruke podrske, koje stizu sefu drzave ili su, jednostavno, upucene javnosti. Borci s juga Srbije, na primer, porucuju predsedniku SRJ da ce nepokolebljivo braniti Jugoslaviju koju je njen sadasnji predsednik stvorio, da nece da budu "poslusnici i marionete Nemacke i Amerike" i jos nece, kazu, da dozvole da ih niko deli i cepa, da im uredjuje unutrasnje odnose i odredjuje buducnost. "Jer smo to poverili Vama".

Ako se drzava brani od terorista, kome se to prividja rat? I protiv koga bismo mi to ratovali? Razumeo sam da cemo Gelbarda i Kinkela samo smeniti?

Figure nasilja postaju lozinke rodoljublja. To nije najbolja poruka svetu, od kojeg ocekujemo razumevanje, niti su ovi penzioneri iz raznih brigada i patriotskih saveza najbolji govornici u prilog opstoj stvari. Umesto da stanu u redove svojih sapatnika i vide kad ce dobiti te zaostale penzije ili, jos bolje, zasto ih nisu dobili i ko ih je, i na sta, potrosio, oni se dzilitaju po aranziranim proslavama i konferencijama za stampu, dolivajuci patriotske frazetine na vatru koju je njihov politicki podmladak zapalio.

Ko se svemu ovome, i ratu, i bedi i nesreci na Kosovu, mogao nadati 9. marta, pre osam godina? Ono je bilo cedno nezadovoljstvo vlascu, danas smo suoceni s mrznjom na sebe i sve oko sebe. Zato mi se cini da je u pravu Vuk Draskovic kad kaze da ne treba posebno obelezavati godisnjice koje nisu okrugle. Do 2001. ce se nakupiti mnogo vise razloga za jedne dobre demonstracije.