PROMOCIJA ROMANA “ASTRAGAN" DRAGANA VELIKICA U PRAGU

“Osnovni preduslov svake tolerancije je zaborav. Zaborav koji dolazi posle otvaranja istine

Prag. - Te prolecne tople veceri, na samom pocetku marta, u nedavno otvorenoj i vec popularnoj praskoj Kafe-knjizari “Ge-Ge" za polovinu gostiju nije vise bilo slobodnih stolica, morali su da odstoje tokom dvocasovnog susreta sa povelikom beogradsko-praskom ekipom, koja je predstavljala roman Dragana Velikica “Astragan". Knjiga je na ceskom jeziku, sa zakasnjenjem od oko sedam godina, izasla u Pragu pocetkom ove godine, posto je vec prevedena i stampana u nekoliko evropskih zemanja. “Vernisazu" - kako Cesi nazivaju promociju - prisustvovali su autor Dragan Velikic i glavni urednik beogradske izdavacke kuce “Stubovi kulture", Predrag Markovic. Sa ceske strane - prevodilac “Astragana" Ana Adamovic, dvoje predstavnika ovdasnjeg izdavaca “Triada" i voditelj veceri - ugledni ceski publicista, nekadasnji disident i novinar koji je tokom prethodnog rata godinu dana proveo u Sarajevu - Jan Urban.

O literaturi Velikica i o “Astraganu" govorili su, prvo, gotovo svi clanovi ekipe. Najanaliticnije i detaljno - Predrag Markovic, koji je, izmedju ostalog, objasnjavajuci neke specificnosti Velikiceve literature, izneo zanimljivo zapazanje kako ovaj autor prati zivote svojih junaka tokom citavog jednog stoleca na jednom tako trusnom podrucju kakvo je Balkan, odnosno bivsa Jugoslavija, a da pritom nikada ne pominje ratove. Velikiceva literatura je, kaze Markovic, poput filmskog scenarija: rata nikada nema direktno u kadru, ali se uvek naslucuje negde u pozadini. “Nikada nisam procitao knjigu" (stampana je prvi put u Zagrebu 1991. uoci samog napada na Vukovar) “koja je tako tacno predvidela ono sto ce se neposredno potom dogoditi", rekao je Markovic. Sam autor poredeci pisanje romana sa pozorisnom predstavom, rekao je kako ce on pricati o onome sto se desavalo iza scene. Govorio je o svojoj nakonosti prema dokumentima i objasnjavao kako ih koristi u romanima, o sklonosti da od autenticnih i istorijskih licnosti pravi likove svojih kginja, o tome kako - dok je radio na “Astraganu" nije ni naslucivao da postoje ikakva podrhtavanja u zemlji o kojoj je pisao.

Nije mi bila namera da aktiviram crne mrlje svoje bivse domovine. Mislio sam, kao cela moja generacija, da su sve “jame" zauvek zabetonirane. A onda je beton poceo da prska, jame su se otvarala i mrtvi prebrojavali. “Ali", rekao je pri kraju autor, “mora se dalje ziveti. Osnovni preduslov svake tolerancije je zaborav. Sadasnja ujedinjena Evropa pociva na zaboravu". “Zar ne mislite", upitao ga je moderator veceri Jan Urban, “da se pre zaborava moraju otvoriti istine? Pre stvaranja ujedinjene Evrope prvo su bile iznesene istine". “Mislim na zaborav koji dolazi posle otvaranja istine", odgovorio je Velikic. Usledilo je i nekoliko pitanja iz publike o znacenjima i upotrebi simbola u “Astraganu". Bio je to, do kraja susreta, nekonvencionalan i opusten razgovor.

Tokom veceri nekoliko puta je pomenuta recenzija koja je izasla u “Lidovim novinama" dva dana pre knjizevnog susreta. Tekst je naslovljen recenicom: Velikiceva knjiga “Astragan" je istovremeno putopis, fikcija, mit i detektivski roman. Za “Astragan" se - pise u analizi Lubomir Heger - moze reci sve sem da je delo jednostavne i pregledne kompozicije. Autor od pocetka uvodi vise motiva, pa postepeno dodaje sve nove i nove. I uprkos tome sto takva metoda pripovedanja nije suvise zahvalna za citaoca - “Astragan" se cita sa uzbudjenjem. U romanu se brzim ritmom smenjuju licnosti, mesta i vreme, realni i nestvarni dogadjaji se neprestano prozimaju, pa i stil pripovedanja podleze stalnim promenama. Zato se ne treba cuditi ako jedno poglavlje pocinje kao reportaza, a zavrsi se kao pesma u prozi - napisao je, izmedju ostalog, kriticar uglednog praskog dnevnog lista.

Tokom sledece nedelje, u “Lidovim novinama" bice objavljen i razgovor istog novinara sa autorom “Astragana". Emitovano je ili ce biti emitovano jos desetak razgovora (snimljenih i “zivih") na nekoliko programa radija i u nekoliko ovdasnjih televizijskih kuca. Sem knjizevne veceri, autor se, tokom jednonedeljnog boravka u Pragu, susretao sa citaocima i potpisivao knjige u jos nekoliko praskih knjizara.

Jedan od zanimljivijih susreta bio je i na Filozofskom fakultetu, sa studentima Katedre za slavistiku. Velikic je na pocetku rekao kako ce za uvod u razgovor procitati svoj esej o jeziku “Stvarnost literature", ali je prethodno objasnio kako je pitanje jezika u zemlji u kojoj zivi i jos nekim zemljama bivse Jugoslavije veoma osetljivo i kako zacas sklizne u rasprave sa politickim konotacijama. “Iako mi nije namera da se upustam u politicke teme", rekao je, “svestan sam kako je gotovo nemoguce da i tekst koji cete ovde cuti ne izazove i takve asocijacije". I mada ovdasnja mlada generacija nema suvise velikih interesovanja za nase ratove, genocide i mrznje - za ono sto nam se dogadjalo u neposrednoj proslosti - (od tema iz blize proslosti njih najvise interesuje odnos prema komunizmu) deo Velikicevog teksta o nestanku jezika kojim je govorio do rata (srpsko-hrvatskog ili hrvatsko-srpskog), o “smrti jezika koja je bila prva smrt u Jugoslaviji, i mozda najvaznija, utoliko sto je najavila i sve druge smrti" - provocirao je i pitanja. Jedan slusalac ga je zamolio da objasni kojim, onda, jezikom sada pise, ako je njegov dotadasnji jezik umro. “Kada kazem da je jezik na kome sam govorio unisten, onda svakako necu da tvrdim kako smo ja i mnogi drugi prestali da govorimo svojim jezikom. Pokusavam da kazem kako je ovaj jezik, sada, prekriven jednom vrstom ’birokratskog’ jezika, koji je nametnuo cvrsta pravila nemesanja, koji pokusava da nametne svoju vlastitu cistocu, da postane cist jezik, cist nacionalni jezik. Taj govor, nastao brisanjem svih razlika, pazljivim zaobilazenjem svega sto bi moglo biti ’njihovo’, sto bi moglo ’uprljati’ nas jezik, zato i jeste - perverzan govor. Jer, samo perverzan govor tezi cistoci zaborava svih nepravilnosti i svih razlika koje je ponistio, zaborava zlocina iz kojeg je nastao", napisao je Velikic u svom eseju i delimicno ponovio u razgovoru sa studentima.

Dvojica beogradskih intelektualaca, pisac i knjizevni kriticar i izdavac, svojim mnogobrojnim kontaktima i istupanjima u razlicitim praskim sredinama, ostavili su, cini nam se, utisak u ovdasnjoj kulturnoj javnosti.

Danka Nikolic