Rat ili mir na Kosovu

Moze se zakljuciti da se politicki prostor resavanja kosovskog pitanja alarmantno suzava, dok ce kulminaciju verovatno dostici sledecih meseci. Najnovija zbivanja u Drenici i okolini samo potvrdjuju svu ozbiljnost i dramaticnost situacije, nasledjenu od ranije

Za svakog, iole razumnog coveka, ne bi trebalo da bude nikakve dileme da li kosovsko pitanje treba razresiti mirom ili ratom. Razumni ljudi bi se opredelili za mir. Medjutim, cinjenica da bezmalo jedanaest godina vladavine Milosevicevog rezima i priblizno toliko mirnog otpora Albanaca, okupljenih oko g. Rugovine politike, nije dalo nikakvog vidnog rezultata, obezvredjuje svaki razumni sud. Naprotiv, intenzivna i sistematska represija Milosevicevog rezima i apsolutni izostanak konkretnih rezultata mirne politike Albanaca, nagnali su pretezan broj zagovornika mirnog nacina razresenja kosovskog pitanja na povlacenje pred naletom narastajucih simpatija i snaga oslobodilackog otpora olicenih u Oslobodilackoj armiji Kosova.

Albanci su, do pojave OVK-a, ziveli u zabludi da ce samo snagom argumenata ostvariti politicko samoopredeljenje. Medjutim, uprkos sistematskoj i najraznovrsnijoj sili, rezim nije uspeo da pacifikuje Kosovo dok Albanci, uprkos neospornim politickim, pravnim, historijskim, etnickim, ekonomiskim i demografskim argumentima, nisu ostvarili nezavisnost Republike Kosovo. Na zalost, uniformno delovanje srpskog rezima i, za aktuelne unutrasnje i medjunarodne prilike, nerealna i neproduktivna politika politickih cinilaca Albanaca, dovode Kosovo u situaciju bez alternative.

Drugo, politika mira je ugrozena i zbog cinjenice sto rezim, i pogotovu opozicija, a s vremena na vreme i odredjeni medjunarodni faktori, nisu uspeli da ubede ugrozenu albansku stranu da putem ucestovanja na visestranackim izborima potpomogne toboznjoj demokratizaciji Srbije, kako bi opozicija dosla na vlast, iako je ona sve vreme bila saucesnik u antialbanskoj politici. Albanci nisu prihvatili takav scenario, jer znaju da se oni ne pozivaju na izbore kao ravnopravni politicki partneri koji ce da kroje svoju sudbinu, nego kao sredstvo koje ce uticati na promenu rezima.

Po brojnim neospornim indikatorima koji se ticu stanja ljudskih prava i sloboda i bezbednosnog stanja na Kosovu, moze se zakljuciti da se politicki prostor resavanja kosovskog pitanja alarmantno suzava, dok ce kulminaciju verovatno dostici sledecih meseci. Najnovija zbivanja u Drenici i okolini samo potvrdjuju svu ozbiljnost i dramaticnost situacije, nasledjenu od ranije. Danas je Kosovo jedinstveno evropsko podrucje gde se sistematski ugrozavaju ljudska prava i sloboda. U ovom kontekstu, u jednom izvestaju iz 1993, godine koji je publikovan u SAD, tvrdi se da ni u jednoj zemlji Evrope nije bio toliki broj politickih krivicnih procesa i politickih osudjenika u odnosu na broj stanovnika, koliko ih je bilo na Kosovu. Dok, prema jednoj ovdasnjoj studiji, u periodu od 1981. do 1990. godine, krivicno je gonjeno i osudjeno 3.340 Albanca zbog politickih krivicnih dela. Prosecna kazna za ta dela bila je sedam godina i dva meseca. Kada bi se to pomnozilo sa brojem osudjenih izaslo bi da je izreceno oko 23.400 godina zatvora.

Osim toga, oko 10.000 Albanaca je osudjeno za tzv, prekrsajna politicka krivicna dela. Izreceno je blizu 1.000 godina zatvora, tako da je zajedno sa politickim i ovim prekrsajnim politickim krivicnim delima, izreceno oko 25.000 godina zatvora uglavnom mladim Albancima, ili oko 250 vekova zatvora! Koliko je prekoracena crvena linija vidi se i iz zvanicnih podataka Odbora za zastitu ljudskih prava i sloboda na Kosovu. Naime, od 1981. do danas ubijena su 223 Albanca, dok su 22.070 pretucena samo zadnje tri godine. Sve to je uzrokovalo promenu metoda otpora Albanaca za koju Savet Evrope u svojoj rezoluciji, usvojenoj krajem januara, tvrdi da je Parlament protiv drzavne srpske represije nad etnickom zajednicom Albanaca na Kosovu, koje je podstaklo pojavu oruzanog otpora na Kosovu!

Ipak, najznacajniji preokret u svesti Albanaca napravila je pojava Oslobodilacke vojske Kosova. OVK nije znacajna samo po tome sto je preuzela odgovornost gotovo za sve izvrsene akcije u zadnje dve godine, nego i zbog toga sto je pridobila simpatije sirih slojeva, sto se videlo na sahrani ubijenog nastavnika Halita Gecaja u selu Lausha kod Srbice - masa od blizu 20.000 Albanaca na prvu javnu prezentaciju trojice clanova OVK freneticno je skandirala ovaj trojici clanova OVK. I u nedavnoj anketi medju studentima Pristinskog univerziteta doslo se do rezultata po kojima studenti tvrde da imaju najvise poverenje za realizaciju politickih ciljeva Albanaca upravo u OVK, sto politickoj konfiguraciji Kosova daje drugacciji smisao i dinamiku.

Albanci shvataju da je kod medjunarodnih faktora sve jasnije opredeljenje da resenje polozaja Kosova treba traziti van vladavine Srbije Kosovom, ali u okviru geografskog i politickog prostora preostale Jugoslavije. Formiranjem odgovarajuce demokratske i politicke infrastrukture obezbedio bi se buduci ravnopravni tretman Kosova u nekoj novoj zejednici drugacijoj od ove, iako dosada nijedna strana nije pokazala nikakvu spremnost za kompromis. Zato ce, svakako, primedbi biti i povodom nemacko-francuske inicijative, ali se nadamo, da kompromis obe strane nece doziveti kao poraz. Albanci, zbog toga sto jos uvek ne shvataju da njihovo pravo ima samo relativnu prednost dok je vojna snaga jos uvek na strani Srbije, dok aktuelni rezim Srbije zbog toga sto ne moze vecito da zivi u zabludi da ce represijom pacifikovati Kosovo. Upravo najnovija dramaticna zbivanja u Drenici dokazuju kako je pogresno definisao srpski interes i na Kosovu.

Kao posledica drenicke klime ne iskljucuje se i mogucnost da aktuelna politika mira Albanaca odstupi pred sve aktuelnijom i znacajnijom oslobodilackom strujom, nezavisno od toga sto predsednik Rugova jos uvek nema adekvatnu alternativu, ali je njegov do juce neosporni liderski autoritet, posle svega sto se dogodilo, najozbiljnije uzdrman. Zato, svi drugi dinamicni albanski lideri koji znaju kako da konkretno pokrenu stvari, mogu preuzeti vodecu ulogu, jer je razlika izmedu g. Rugove i drugih, danas vrlo mala. Utoliko pre, ako bi radikalna struja albanskog pokreta dobila povoda da nemacko-francusku inicijativu, odnosno specijalni status, shvati kao angazovanje medjunarodne zajednice s ciljem mirne integracije Kosova u okvirima srpske drzave. To bi odlagalo resenje i dalo povoda zagovornicima radikalnog resenja kosovskog pitanja da Kosovo pretvore u novi epicentar ratnih sukoba na Balkanu.

(Autor je politikolog iz Pristine)

Trebalo bi zakljuciti da i Srbe i Albance "put u Evropu" izgleda vodi upravo preko Kosova

Predrag Simic

"Kosovski problem" deo je tzv. albanskog pitanja na Balkanu koje, pored Kosova, obuhvata zapadnu Makedoniju, istok Crne Gore, severozapadnu Grcku, samu Albaniju i sve snazniju albansku dijasporu u zapadnoj Evropi i SAD. Slicno drugim balkanskim narodima cilj albanskih nacionalnih pokreta tokom poslednjih stotinak godina je manje-vise isti - stvaranje albanske nacionalne drzave na Balkanu - u granicama koje je jos 1878. utvrdila Prva prizrenska liga.

Ujedinjenje Nemacke i raspad istocnoevropskih multinacionalnih drzava ucinili su da se u albanskim krugovima jave teze da su "Albanci poslednji podeljeni narod u Evropi", da "samo polovina Albanaca zivi u Albaniji dok druga polovina zivi u susednim drzavama" i da "neuspeh jugoslovenskog eksperimenta" upucuje na zakljucak da ce "trajni mir na Balkanu biti moguc tek kada se zaokruze nacionalne drzave na ovom prostoru" (u kome Albanci svakako nisu usamljeni).

Uverenje da "vreme radi za Albance" ohrabrila je pobeda Demokratske stranke na izborima u Albaniji 1992. godine: dolazak na vlast prve postkomunisticke vlade u Tirani naisao je na simpatije na zapadu, a Albanija se, prijemom u OEBS, vratila na evropsku politicku scenu. Albanske partije na Kosovu i albanska dijaspora stale su uz Salia Berisu dok je on, zauzvrat, podrzao njihove zahteve: Albanija je jedina drzava koja je priznala "Republiku Kosovo", u Tirani je otvorena njena "misija", albanski mediji dali su veliki prostor sunarodnicima u susednim drzavama, kosovski Albanci su poceli da igraju vaznu ulogu u albanskoj privredi i politici, a albanska diplomatija bila je dragocen kanal kojim su njihovi zahtevi mogli stici na dnevni red medjunarodnih organizacija.

Medjutim, nezadovoljstvo medju kosovskim Albancima izazvao je Dejtonski mirovni sporazum koji je zaobisao Kosovo. Naime, tada je postalo ocigledno da se problemi balkanskog juga nece resavati po analogiji sa zapadnim Balkanom i da su izgledi za internacionalizaciju kosovskog pitanja sve manji, odnosno, da politika DSK ne daje ocekivane rezultate. Etnicki sukobi u Evropi posle 1989. godine ucinili su i da medjunarodna zajednica pitanju prava naroda na samoopredeljenje pridje mnogo opreznije.

Za razliku od ranijeg shvatanja prema kome ono znaci, pre svega, pravo na otcepljenje, nacionalno ujedinjenje i stvaranje nacionalnih drzava ("eksterno samoopredeljenje"), danas preovladjuju tumacenja da samoopredeljenje moze i, najcesce, mora biti "interno" (razliciti vidovi autonomija i sl.) jer, u suprotnom, preti eksplozija etnickih sukoba koja bi citav post-bipolarni medjunarodni poredak odvela u haos. Kada se, pocetkom 1997. godine urusio rezim Demokratske stranke, povlaceci za sobom citavu strukturu drzavne vlasti u Albaniji, albanski nacionalni pokret izgubio je svoje vazno uporiste, a albanska nacionalna ideja je ozbiljno uzdrmana.

Na primer, prilikom srpskoalbanskih razgovora u Njujorku, u prolece 1997, medju americkim ucesnicima mogla se cuti i opaska da raspad jedne albanske drzave na Balkanu svakako ne ide u prilog zahtevima za stvaranjem druge. U to vreme, poruke vodecih zemalja (pre svega, clanica Kontaktne grupe) glasile su da se kosovski problem mora resavati unutar Jugoslavije i da se, posle Bosne, "svetu ne zuri u novu balkansku krizu". Promena vlasti u Albaniji prosle jeseni donela je i zaokret u odnosima Tirane sa Beogradom i Skopljem, koji takodje nije isao u prilog albanskom nacionalnom pokretu na Kosovu i u Makedoniji.

Posle 1995. godine albanske partije na Kosovu nasle su se na prekretnici: neuspeh da se ostvare proklamovani ciljevi oslabio je njihov uticaj, glasovi nezadovoljstva culi su se i od uticajnih licnosti poput Adema Demacija, Bujara Bukosija i drugih, na scenu je izasla i nova generacija mladih Albanaca, albanska dijaspora je cak pocela da razmislja o alternativama Ibrahimu Rugovi, ali je sustinsku novinu na uzavreloj kosovskoj sceni donela pojava tzv. Oslobodilacke vojske Kosova. Ne ulazeci u spekulacije o poreklu i karakteru ove organizacije, moglo bi se reci da su njene dosadasnje aktivnosti bile neposredno vezane sa novom politickom situacijom u pokrajini.

Pre svega, atentati na Albance koji saradjuju sa srpskim vlastima ocigledan su pokusaj da se spreci raslojavanje albanskog nacionalnog pokreta. Drugo, stvaranje psihoze straha i nesigurnosti povecava pritisak na iseljavanje nealbanskog stanovnistva s Kosova. Trece, koriscenje naziva "vojska", upotreba uniformi, naoruzanje i organizacija OVK mogu se protumaciti kao demonstracija sile, upucena kako srpskim vlastima, tako i medjunarodnoj zajednici i upozorenje da se zahtevi kosovskih Albanaca ne mogu skinuti s dnevnog reda.

Sudeci prema nekim novijim evropskim iskustvima u resavanju etnickih sporova (juzni Tirol, madjarsko-rumunski sporazum o Transilvaniji i sl.), takav dijalog bi morao imati najmanje dve dimenzije - medjunacionalnu i medjudrzavnu. U prvoj, verovatno je da bi se sustinska pitanja morala ostaviti za neko drugo vreme, a da bi naglasak bio na merama za jacanje poverenja i, narocito, povratku kosovskih Albanaca u institucije sistema, sto bi bilo u interesu obe etnicke zajednice. U drugoj, on bi morao nastaviti zapoceti proces priblizavanja izmedju Jugoslavije i Albanije, doprineti smirivanju napetosti u obe zemlje i otvoriti prostor za njihovu aktivniju ulogu ne samo u regionu nego i aktivniji odnos prema evropskim integracijama. U bitno promenjenim okolnostima stvorili bi se i uslovi za aktivniju ulogu Evropske unije u regionu, a time i primenu njenih pozitivnih iskustava i instrumenata namenjenih etnicki mesovitim sredinama (poput programa "Inter-reg", "Ev- roregiona", itd.). Ukratko, trebalo bi zakljuciti da i Srbe i Albance "put u Evropu" izgleda vodi upravo preko Kosova.

(Autor je naucni saradnik u Institutu za medjunarodnu politiku i privredu)