Reporter NNB na pogrebu ubijenih Albanaca u Drenici

U kosovskom politicko-propagandnom procepu topi se svaki pokusaj da se objektivno rekonstruise tok dogadjaja. Mrtva tela ponovo sluze da se medjunarodna zajednica pritera da se jednom carstvu privoli, a ono drugo - kazni

Gordana Igric

Dolazili su automobilima, kamionima, na traktorima od ranog jutra, pesacili kilometrima, preskakali jaruge, zaobilazili policijske punktove. Po blago zatalasnom, i kao na dlanu otvorenom drenickom kraju, gde nema suma ni zaklona, vec samo prirodnih useka i potoka koji se moraju savladati da bi se od jedne komsijske kuce stiglo do druge, razmileli se ljudi. Iako je policija tog 3. marta vec u jutarnjim casovima blokirala prilazne puteve regionu Drenica, novinare vracala s punktova, a hiljade Albanaca iz Kline i Glogovca ili Kosovske Mitrovice sprecila milom ili silom da stignu u Likosane, na desetine hiljada je uspelo da se probije i polegne na goloj zaravni izmedju dva sela, Cirez i Likosani. Do podne je iskopana 21 raka, i u apsolutnoj tisini, po islamskom obicaju oblozena drevnim daskama. U njih je trebalo poloziti tela ubijenih stanovnika ovog kraja u obracunu policijskih snaga Srbije i pripadnika OVK koji se dogodio prosle subote i nedelje.

I dok su nove policijske akcije sada u toku, sela Prekazi i Lausi u plamenu, a stanovnistvo drenickog okruga pokusava da se izvuce iz policijskog okruzenja i spase goli zivot, sahrana obavljena proslog utorka stavila je tacku na period visegodisnjeg tihog iznurivanja Kosova. Od proslog utorka, otvoreno se govori jezikom oruzja. Dolazi vreme novih sahrana.

Ubijeno je 16 siptarskih terorista, pripadnika OVK, ubijena su cetiri a ranjena dva srpska policajca, a tada smo "zestoko uzvratili" - saopstila je rezimska propagandna masinerija. Ubijeno je 26 potpuno neduznih, nenaoruzanih mestana na svome pragu, u svojim kucama - jednoglasno se slozio albanski politicki blok. U kosovskom politicko-propagandnom procepu topi se svaki pokusaj da se objektivno rekonstruise tok dogadjaja. Mrtva tela ponovo sluze da se medjunarodna zajednica pritera da se jednom carstvu privoli, a ono drugo - kazni.

Osim retkih novinara koji su se za faktografiju zanimali, masa pristiglih u Likosane na sahranu, vec je od dogadjaja sacinila mitologiju, sveto zrtvovanje, ojacala solidarnost, zbila redove. Nista tako dobro ne lepi duse, ne ujedinjuje i hrani kao spoljni neprijatelj. A ovde, u srcu Drenice, neprijateljem se smatra srpska policija "koja je dva dana iz svih raspolozivih sredstava, s kopna i iz vazduha, bez kontrole i osvetnicki pucala, rusila, pretresala i ubijala". Dva prsta uzdignuta u vis i retki ali slozni uzvici za "Republiku Kosovo" pretvorili su ovaj dan u politicki manifest.

Na raskrsnici dva seoska izlokana puta u selu Baks, na putu od Srbice za Likosane, stoji covek s puskom na ramenu. Drugi, u maskirnoj uniformi lezerno caska s grupom ljudi. To su ocigledno pripadnici OVK.

- Oni su nasa odbrana, tu vise nema sta da se krije, rekao nam je Zumer A. iz Srbice. - Prestali su pre dve nedelje da nose maske, sada je sve jasno. Vise je od mesec dana kako se sva sela nalaze u obrucu, niti ima struje, niti se moze doci do hrane. U fabrici municije u Srbici smestene su neke specijalne policijske snage, izlaze u dzipovima sa zatamnjenim staklima, neki imaju maske, drugi imaju brade. U sela upadaju da, kao, traze oruzje. Ocu pred decom stavljaju glavu na panj, kao da ce je odseci. Celo selo izvedu na streljanje, pa ih posle vrate ponizene. Cas neko nestane, cas bude ubijen. Da nema nasih iz OVK da povremeno zapucaju i zastite - zivi ne bi bili.

Zumer izlaze jednu od verzija dogadjaja. Kaze, kako se noc pred planiranu akciju policije pucalo u Srbici, i kako se "nasi" nisu nadali da ce srpska policija udariti na drugoj strani. Kada su se srpske snage pojavile s dva helikoptera i vise od cetrdeset blindiranih kola i opkolile sela, vec je bilo kasno. Cetvorica vojnika OVK pozurili su u pomoc iz pravca Prekaza, pripucali iz zasede ubivsi policajce. On tvrdi da je policija u poteri pogodila njihova kola, trojicu ranila, ali nijednog nije uhvatila. Onda je krenula po kucama... i pobila neduzno stanovnistvo.

U selu Cirez dva lesa se obredno pripremaju za iznosenje iz kuce Nebihi. Rec je o Rukiji Nebihi i njenom suprugu Hemsir Nebihi. Rukija je bila u osmom mesecu trudnoce. Glava joj razneta u prisustvu dvoje dece, cetvorogodisnjeg Valona i jednogodisnje Valentine. Njihov komsija Rama H. se sada kune da joj je srpski policajac pucao u glavu iz automatske puske dok ju je svekar Sefer pokusao da zastiti i sada lezi u kuci tesko ranjen. Da li je nesretna zena zbilja tako stradala ili je zalutali metak vinovnik tragedije, vise i nije vazno. Ona svakako nije mogla biti "siptarski terorista" i spretni pripadnik OVK, a slika srpskog policajca - ubice ostaje da lebdi nad Drenicom.

Tridesetpetogodisnji Ziki Redzepi, iz sela Cirez, stoji ispred kuce i sacekuje goste koji bi da odaju pocast njegovom bratu i stricu. Dva tela umotana u bele carsave i prekrivena crvenim zastavama s dvoglavim crnim orlom leze na podu.

- Dosli su s bornim kolima i helikopterima u subotu nesto pred podne i poceli da pucaju. Kucu su pogodili. Moj stric Ajat i brat Becir bas su se vracali poljem prema kuci. Poceli su da beze, iznenadjeni. Telo strica nasao sam u nedelju uvece, a brata Becira mrtvog tek u ponedeljak. Zene i deca pobegli su u susedne kuce, svi se sakrili, a mog petogodisnjeg sina zaboravili samog. Nasli smo ga posle osam sati na podu u kuhinji skoro paralisanog - prica potreseno.

Nesto dalje, kuca je porodice Sejdiu. Krvavi tragovi u dvoristu, srusena pomocna zgrada, tragovi gusenica, pregrst caura na zemlji. Cetiri brata, Becir, Bekim, Bedri i Nazmi umotani su takodje u bele carsave i polozeni na pod. Jedno po jedno telo se iznosi preko praga, na minut ritualno spusta ispred kuce "da se odmori" pa na rukama odnosi prema okupljenoj masi. A kroz masu, od usta do usta, prenosi se prica... Njihova mati Abida je morala da gleda kako joj jednog po jednog sina streljaju, kako je za zivot poslednjeg uzalud molila... Iako je tesko zamisliti da pri opstoj pucnjavi i bezanju bilo ko osim nje zbilja zna sta se desilo, i ova storija ulazi u legendu koja hrani nezavisno Kosovo.

Na susednom brdu trosna kuca familije Djeli. Rodbina pokazuje krvavu lokvu u jednoj sobi. Tu je ubijen sedamdesetogodisnji Muhamet Islam Djeli. Na podu ostala samo kapa i sekira. U susednoj prostoriji ponovo krv na podu, pogodjen hicem kroz prozor tu je umro njegov sin Naser (37), dok su mu zena i dvoje dece preziveli skrivajuci se iza vrata. Tragove krvavih tela koja su vucena preko kucnog praga u dvoriste, a potom stavljena u policijska kola i odvezena u mrtvacnicu u Pristinu, sada u koloni, ritualno i u tisini obilaze brojni gosti.

Velike kuce porodice Ahmeti opasane visokim zidom, naprosto su opsednute ljudima. Bila je to najuticajnija familija u selu Likosani, a verovatno i u celoj Drenici. Uoci policijske akcije porodica je brojala 43 clana, prezivelo je trideset troje zena i dece. Svih deset odraslih muskaraca likvidirano je i njihova tela porodica je teskom mukom uspela da dobije iz mrtvacnice u Pristini. Najstariji Ahmet Ahmeti imao je 50 godina, najmladji Elhamet Ahmeti - sesnaest.

U njihovom dvoristu poredjane su klupe, brojne zene i deca sede u tisini. Rodjak Agem V. s gorcinom pokazuje tragove metaka u zidovima, kapiju koju su izbila borna kola, a ispred visokog zida, izvan dvorista, kanapom je obelezeno stratiste. On veli da je upravo tu izvrseno streljanje. Na zemlji krvave mrlje, ostaci kose, zubi, deo sata, carape i cipele... Zajedno s Ahmetijevima stradala su i dva muskarca iz sela Gradice, koja su se zatekla u kuci.

Zivot je u Srbici izgubio i Bekim Becir Deliu star sesnaest godina. Pripadnik OVK? Ili hladno likvidiran civil? To necemo saznati ni na jednom sudskom procesu, mrtvima se ne moze suditi, niti se mogu braniti, niti mogu svedociti. A na detaljnu istragu nad pripadnicima policije - ovo podneblje nije naviklo.

Ali na "zestoko uzvracanje" i licitiranje brojem ubijenih i proteranih jeste. Od rata u Hrvatskoj, pa preko Bosne, do sveze injekcije mrznje na Kosovu.