Nekad mi je petak bio najdrazi a danas sasvim obican dan

Moj pokusaj promene

Radeci u drzavnoj ustanovi nisam mogao da se kompletno izrazim kao lekar dijagnosticar. Osecao sam da mogu bolje i vise ali za to nije bilo uslova koje sam smatrao potrebnim. Imao sam malo vremena da se posvetim pacijentima jer sam bio prinudjen da ih primam po 50 dnevno. Sve svetske statistike govore o tome da lekar specijalista, da bi korektno obavio pregled, mora da posvetiti pacijentu minimum petnaest do dvadeset minuta

Pise: dr Branislav Bracanovic

SUBOTA, 21. februar

Osvanulo je bistro, gotovo prolecno jutro. Dan kao stvoren za ribolov. Razmisljam o mojim prijateljima pecarosima koji su vec uveliko na reci. A riba trza li trza! Sve vise je ljudi koji odlaze na pecanje. To je jeftina i korisna zabava u koju kad se pobegne, tih nekoliko sati nikakvih briga nema. Voleo bih da sam i ja tamo. Ali obavezan sam da idem na posao.

U jednom trenutku u ordinaciji je zazvonio telefon i uzbudjen zenski glas zatrazio pomoc: "Doktore, ja se vencavam", pomislio sam sa srecom, ali nisam ja maticar! Ne, nisam pogresila, pomozite mi, imam visoku temperaturu vec nekoliko dana i ne znam kako cu danas izdrzati na vencanju.

Posle primljene infuzije osecala se doista mnogo bolje i uvece kada smo ponovo otisli da je obidjemo rekla je da smo je "spasili". Poziv na svadbu bio je cast, a o nasem poklonu ce mlada verovatno pricati kao o anegdoti.

NEDELJA, 22. februar

Slobodno nedeljno vreme provodim uobicajeno, zavisno od godisnjeg doba, ili bolje reci od vremenske prognoze, biram da li cu na pecanje ili u setnju ili u neku od otvorenih beogradskih basti. Ove nedelje odlucujem se za ovo poslednje. Nista nije kao nekada, pa ni zima nije zima.

Volim Beograd, njegovu sirinu i ljude. Moje odrastanje u njemu vezalo me je za prijatelje koje sam stekao ovde, za ulice, parkove, reke...

Sedim u rastoranu u starom delu grada sa prijateljima, profesorom doktorom Vukmanom Gligorovicem, primarijusom Dragovicem i rendgenologom Lakicem. Zivo razmenjujemo svakodnevne utiske iz profesije, sporta ali, nazalost, namece nam se i politika kao nezaobilazna tema, jer hteli to ili ne, utice na nase zivote.

Zajednicki primecujemo da je prijatelja sve manje, jer su neki napustili zemlju i sada zive sa porodicama po Kanadi, Americi, Novom Zelandu... A i sa onima koji su ostali ovde sve se manje vidjamo, ne samo zbog nedostatka vremena vec, verovatno, i zbog nedostatka novca. Nedavno mi se javio Zoran koji sa porodicom zivi u Kanadi. On i supruga, oboje lekari, rodjeni Beogradjani, nisu mogli da se snadju ili, iskrenije, nisu mogli da zive sa dvoje dece u rodnom gradu, bez stana i bez izgleda da sve to skoro rese. Ne znam da li su i tamo srecni. Ne rade u struci kao lekari specijalisti vec kao tehnicko osoblje. Prava je steta sto se posle toliko ucenja i odricanja ne bave svojim pozivom. Kad su odlazili ja sam im se divio na hrabrosti sto sve ostavljaju i idu u nepoznato. Takve hrabosti nisam imao a mozda sam imao malo vise srece od njih, jer mi se u to vreme ukazala prilika da resim stan za porodicu. Osecao sam obavezu da ostanem ovde medju svojima i njima pomazem. Volim ovaj grad, ovu zemlju i moju Crnu Goru. Volim slast kafe ovih restorana u nadi da ce Beograd ponovo postati grad dobrih ljudi iz mog detinjstva.

PONEDELJAK, 23. februar

Moji saradnici, profesorka doktorka Djuric, primarijus doktor Dragovic, rendgenolog Lakic i ja ponovo smo na okupu u "Pulmonalu". Dan zapocinjemo uobicajenim strucnim konsultacijama. Razgovaramo o protekloj nedelji i slucajevima koje smo resavali. Postavljam pitanje o kontroverznim podacima o porastu tuberkuloze. Naime, iako statisticki podaci pokazuju blagi porast, sto znaci da se placa danak bedi i siromastvu, neki medicinski zvanicnici uporno to opovrgavaju. Cinjenice su, medjutim, tvrdoglave: Amerikanci su prvi 1986. otkrili da je doslo do porasta oboljevanja od tuberkuloze. Kada su detaljno analizirali obolele pokazalo se da su to emigranti iz zemalja gde je tuberkuloza ucestala bolest, a zatim je zabelezen paradoks da su bolesnici od SIDE umirali u najvecem broju slucajeva od aktivne tuberkuloze, kao posledice pada otpornosti organizma. Amerikanci su vec davno odustali od "be-se-ze" vakcinacija. Ocigledno nisu bili svesni opasnosti koje sa sobom nose najnovije migracije. Nedavno su se ipak dosetili da od useljenika traze obavezni snimak pluca na uvid. Ovaj primer je ilustrativan i za neke slicne stvari koje su se kod nas primenjivale pa se od njih odustalo. Ne znam da li se zbog Cernobila, ili zbog hronicne nestasice novca u zdravstvu, odustalo od prakse koja je po mom misljenju bila dobra - redovnog fluorografisanja stanovnistva. Doze zracenja u fluorografisanju su minimalne i neskodljive u odnosu na znacaj i efekat dobijenih raznovrsnih podataka koje nam pruzaju. Fluorografisanjem je bilo omoguceno rano otkrivanje obolelih od aktivne tuberkuloze, pocetnih faza karcinoma pluca i bolesti kardiovaskularnog sistema. Posto se radi o podmuklim bolestima koje u pocetnoj fazi pacijent i ne raspoznaje, pa se ponasa kao zdrava osoba, izostankom ranog otkrivanja ovih bolesti ljudi nam se cesto obracaju kada je vec kasno. Stigla je i redovna posta - strucna literatura i zahvalnice od pacijenata van Beograda.

Danas smo se kao deca radovali novom najsavremenijem EKG aparatu. U pomoc smo morali da pozovemo inzenjere da nas upute u rukovanje s njim. Zgodan je to bio spoj saradnje tehnicke i humane inteligencije.

UTORAK, 24. februar

Rada, moja supruga, Milica, cerka i sin Milos jutros su me obradovali rodjendanskim poklonima. Ranijih godina smo imali vise vremena da se medjusobno i sa prijateljima druzimo, a sada nam se to sve vise svodi na kontaktiranje telefonom.

Pomalo sam setan od prolaznosti vremena! Godine traju sve krace pa mi se cini da i rodjendan brze dolazi.

Nemili dogadjaji u mom okruzenju navode me na brizna razmisljanja. To u meni stvara nemir. Svaki razgovor s prijateljima zavrsava se pricom o nekoj brizi. Briga o deci, o materijalnom polozaju, briga o sigurnosti... Iako nisam vest u razgovorima o politici brinu me i dogadjanja u nasoj zemlji. Taman pomislim da stvari idu nabolje, kad iskrsne nesto novo i opasno. Po profesiji sam humanista tako da do moje svesti slabo dosezu opravdanja za razna politicka nadigravanja od kojih stradaju obicni ljudi.

Najvise me brinu odnosi s Crnom Gorom. Poticem odatle, iz Pipera i nosim veliku ljubav prema njoj, njenom krsu, mirisu pelina, raspuklim sipcima i najplavljem nebu na svetu.

SREDA, 25. februar

Preza me pozvao na veceru simpaticnim recima. "Dodji, bice to skup Crnogoraca kod mene Sumadinca". Bilo je lepo i na trenutak sasvim bezbrizno. Kad bi tako bilo cesce!

CETVRTAK, 26. februar

Kraj nedelje sam najvise voleo dok sam radio u drzavnoj sluzbi verujuci da cu se za vikend dobro odmoriti i sebi priustiti ona mala, sitna, obicna i za dusu velika zadovoljstva. Najvise sam voleo da "dokono vreme" provodim aktivno, u lovu, banjickoj sauni zbog izuzetnog drustva ili da se osamim slikajuci. Pomisljam kako danas za to vise nemam vremena. Ovom petku se ne radujem jer je i sutra za mene radni dan. Svesno sam na to pristao i sada nemam izbora. Posao kojim se bavim zahteva celokupnu licnost, njeno prisustvo, vreme, koncentraciju, a to znaci da se moram odreci nekih licnih stvari.

Zasto sam stvorio dijagnosticki centar "Pulmonal"? O tome vise i ne razmisljam. Ovde sam pronasao sebe. Radeci u drzavnoj ustanovi nisam mogao da se kompletno izrazim kao lekar dijagnosticar. Osecao sam da mogu bolje i vise ali za to nije bilo uslova koje sam smatrao potrebnim. Imao sam malo vremena da se posvetim pacijentima jer sam bio prinudjen da ih primam po 50 dnevno. Sve svetske statistike govore o tome da lekar specijalista, da bi korektno obavio pregled, minimum mora da posveti pacijentu petnaest do dvadeset minuta. Dugo sam bio u zabludi da su svi moji problemi reseni zavrsetkom specijalizacije, medjutim, i to je stvar licnog izbora - ili stvari prihvatas onakve kakve su ili pokusavas da ih promenis.

"Pulmonal" je moj pokusaj promene! Mada se i sada, bez drzavne zastite, na neki nacin osecam nesigurnijim, najvaznije je, ipak, sto se moji pacijenti osecaju sigurno, kako vole da kazu, kao u svojoj kuci. A ja ih upravo u tome podsticem. Oslobadjam ih straha od lekara, veruju mi, a to je prva stepenica ka uspehu.

(Autor je specijalista za bolesti pluca)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /