Tuzne osmomartovske price

Ako bi se povodom 8. marta, Dana zena, trazila knjiga koja je u proteklih godinu dana najuverljivije progovorila o "zenskoj sudbini" na Balkanu i najzesce demonstrirala snagu "zenskog pisma" onda je to verovatno "Pucanje duse" Janje Bec. Knjiga u kojoj je sakupljeno deset nesrecnih ispovesti Muslimanki iz Bosne, mada tesko zaobilazi precutkivanje u srpskoj javnosti, ipak postaje knjiga o kojoj se i kod nas sve vise govori. Objavljujemo uvodne reci Latinke Perovic i Slobodana Beljanskog na promocijama "Pucanja duse" u Beogradu i Novom Sadu, jer se po njima, naravno, vidi da nije rec samo o zenama, niti samo o Muslimankama

Kad se procitaju ispovesti ovih deset zena, Muslimanki, covek ima potrebu da se zgrci i zacuti, da potrazi zaklon u necem sigurnom, koje je jedino u onom najprisnijem

Latinka Perovic

Janja Bec nam je upravo procitala jedan od deset svojih zapisa, koje je slozila u knjigu "Pucanje duse". Snimila je jos cetrdeset slicnih. Tacnije, istovetnih. Razgovarala je sa oko sto zena iz Bosne, koje je pronasla u tri izbeglicka logora u Sloveniji. Jednoj od svojih sagovornica priznala je da ni sama nije vise ista. A i kako bi bila? Tri meseca je slusala ispovesti zena koje su iz ratne klanice u Bosni izasle sa osecanjem "kao da si umro, kao da si sad neko drugi".

Sve dok se o ratu govori u opstim kategorijama, cak i kad one nose oznake genocid i zlocin, pobunjeni razum tezi racionalizaciji: svi su ratovi isti. Tek kad se stigne do pojedinacnih sudbina, postaje jasno da je rat u Bosni razlicit od ostalih ratova. U njemu nema okupatora. Ljudi koji su, kako kazu sagovornice Janje Bec, ziveli kao braca, namah postaju - jedni zaslepljeni krvnici, a drugi bezpomocne zrtve. Rat je bio planiran, mrznja stvarana, zlo podsticano. Oduvek se zna da je istorija nemocnija od literature, kao i da zivot nadmasuje literaturu. Zapisi koje je sabrala Janja Bec potvrdjuju i jedno i drugo.

Deset zena, bez ikakve naknadne pameti, na duboko lican i, u isto vreme, univerzalan nacin, kazuju, samo zato sto su upitane, svoju sudbinu u ratu. Istorija ce to sutra sazeti u suvu konstataciju da su zrtve u ratu bili neduzni civili: deca, zene, starci. Knjizevnost je dobila materijal dostojan Sekspira i antickih tragicara. Ona ce pokazati da je ljudska patnja vecna i univerzalna, ali na apstraktan nacin. Ni istorija, ni knjizevnost nece biti u stanju da izraze onu strasnu nepatvorenost, koju ima "Pucanje duse".

Svaka od sagovornica svoj zivot do rata opisuje samo jednom recju: normalno. Njihovi muzevi su radili, one gradile kuce, radjale, podizale i skolovale decu. I odjednom je progovorilo oruzje. Pre no sto su osetile mrznju, one su zacule pucnje. Kuce su im poharane, a zatim nestale u plamenu. A zatim su njihovi ocevi, muzevi, braca, njihova deca, deca pre svega, nestala u krvi. Svi oni, i one zajedno sa njima, bile su presni materijal, koji je stajao na putu, vec kako kome - nacionalnoj drzavi, licnom bogacenju, oslobadjanju poriva. Kakva lakoca ubijanja: "otvorili su ona vrata, psovali su kao da se izlazi otalen, a drugi su rekli ubijaj to". "Dje ces s time, samo to ubijaj, naruci Arkanovce, nek sve to ubije, dje ces s time". "Onda u mene sutradan covjek iso kupit one mrtve, sedam slepera... to je sve bilo pobijeno, sve na hrpama lezalo". I pritom - "ti ne smijes dihnuti a kamoli sta drugo", "places a ne smijes glasa pustiti".

Kad se procitaju ispovesti ovih deset zena, Muslimanki, covek ima potrebu da se zgrci i zacuti, da potrazi zaklon u necem sigurnom, koje je jedino u onom najprisnijem. Tako su ucinili svi koji su prvi dosli u dodir sa ovim ispovestima. Sasvim neupadljivo, Janja Bec je napisala: "Za moju mamu Persidu". I isto tako, Emir Dragulj: "Crteze posvecujem svojoj majci Meri". Aleksandar Tisma je zaklon nasao u nedeljivo rodnom jeziku da bi na njemu izrazio nadu da ce se upravo u srpskoj sredini, iz koje su ponikle patnje Muslimana i Muslimanki, javiti "onaj jedan ispovestima pogodjeni koji ce odluciti da patnja ne nanosi".

Ali, neposredna potreba za zaklonom od spoznatog zla ne znaci i dugorocno izbegavanje neizbeznosti da se istini pogleda u oci. Istorija ce to sutra racionalizovati, a literatura transponovati. Mi smo, medjutim, savremenici. Ako necemo da vrednosno odumremo, ne smemo ostati ravnodusni ni kao ljudi, ni kao Srbi.

"A sta mislis, da li je njima zao, da li je njima zao nas" , upitala je Janju Bec jedna od njenih sagovornica, po imenu Nefa. Cak ni ona, kojoj su zaklali dete i svekra, spalili majku i sestru, ne prihvata da u bilo kom coveku zauvek i bez ostatka, moze da nestane sapatnistvo. I cija tu, onda, dusa puca.

Da bismo dokazali da zalimo, neophodno je da se razgranicimo sa zlocinom. Zapisi Janje Bec dolaze kao opomena. Hvala joj za hrabrost da saslusa one koje nikad nece prestati da pate, i svojim zapisima sacuva njihov bol od zaborava. I hvala njima za snagu da prastaju.

Pitanje "istorijske istine" jednostavno pada pred iskustvom pojedinacnih zlocina i stradanja

Slobodan Beljanski

O knjizi zapisa Janje Bec "Pucanje duse" kod nas se uglavnom cuti. Razlog je naizgled jednostavan: u potresnim ispovestima deset zena, zrtava ratnih zlocina, u etnickom ratu u kome su ucestvovala tri naroda, predocena su nam svedocanstva samo o jednom, muslimanskom, kao zrtvi i samo o jednom, srpskom, kao agresoru. Precutkivanje knjige, dakle, i prikriva i potvrdjuje kolektivnu sujetu, pa je zato u dubokoj vezi sa moralizmom etnicko-mitskih determinizama nase kulture.

Da je Janja Bec imala pretenziju da pruzi potpunu sliku rata u Bosni, mogli bismo njen prilaz oceniti kao jednostran, a njen trud gotovo kao uzaludan. Ovakvu sliku rata, uostalom, demantovala bi cak i jedna od licnosti iz knjige, koja u prvom licu mnozine, sa prekorno-prastajucom frazom okrivljenja i samookrivljenja kaze: da cemo se ubijati, i oni nase i mi njihove... to nisam mogla vjerovati... sto nam je to trebalo?

Janja Bec, medjutim, nudi drugaciji pristup. Knjiga njenih zapisa naprosto nam porucuje da se u opisivanju patnje ne moze teziti ravnotezi, da se zlo ne moze nivelisati i da nesto sto je u biti ekstremno nije moguce "pravicno" raspodeliti, a da se pri tom ne ucini novi ustupak onima koji su zlo cinili ili nova nepravda onima koji su patnju podnosili. Jer, jednom li se upustite u merenje, uzeli ste ulogu sudije i postali podanik neutazive objektivnosti. Ova, pak, trazeci preseke, trazeci i istinu i odluke, cesto iznudjuje da prihvatamo vrednosti kao cinjenice, a iluzije kao postulate. Premda je Janja Bec izabrala put koji ce mnogi, sa srpske strane, teze moci da podnesu, izabrala je put za koji bar ne mozemo reci da se na njemu lose meri, jer se ne meri uopste, kao sto ne mozemo prigovoriti da nas na tom putu, iz prikrajka licnih udesa, bilo ko opsenjuje iluzijom objektivnosti. Pitanje "istorijske istine" jednostavno pada pred iskustvom pojedinacnih zlocina i stradanja. Problem objektivnosti ne postavlja se cak ni kada izbegle zene uvelicavaju svoju predratnu srecu, ili kada na strani svojih otklanjaju svaki trag moguce skrivljene ratne nesrece.

I kazivaci i zapisivac, dakle, ne indukuju odnos zrtve i agresora iz njihove etnicke pripadnosti, vec iz esencijalne patnje i esencijalnog zla, koji generisu svojstva zrtava i agresora, kao takvih. Kao i svaka "Cista teorija" i ova vrsta esencijalnosti, buduci da proizlazi iz dokumentarnog i da nosi i imena i druga etnicka obelezja licnosti, izaziva brojna suprotstavljanja. Zbog toga zapisi Janje Bec, osim zivota njenih junakinja, na poseban nacin cine slozenim i zivot same knjige.

Ali, ni svest o takvom pristupu ne oslobadja nas merilacke znatizelje. U zapisanim sudbinama odmeravamo i uzroke rata i postupke njegovih ucesnika i njihovu etnicku pripadnost i etnicku pripadnost zapisivaca i pisca redgovora i nas samih, citalaca ili prikazivaca ove knjige. U tom odmeravanju, tesko je izbeci brojne zamke.

U prvom redu, knjiga ce nas navesti da tragamo za uzrocima rata i prevodimo ih na siri socioloski plan. Namece se zakljucak da se ne radi samo o etnickom i grabeznom ratu, nego i o ratu u kome su se sukobila dva plemenska soja. Vidimo da je palanacko-plemenski soj, u koji su aktivno bili ukljuceni i poluinteligenti poput cinovnika, nastavnika i finansa iz zatvorenog srpskog vilajeta, krenuo protiv jednoobraznosti zatvorenog muslimanskog vilajeta, da su se sukobila dva sveta koja su imala jednako tvrdokornu potrebu za atavistickim jedinstvom, ponavljanjem i odanoscu, potrebu koju ima, kako kaze Radomir Konstantinovic, tamni vilajet plemena ispunjen vizijama straha i rdjave savesti otpadnika. Bezmernom stradanju prethodi gotovo sematski monoton size zivota: udaja, muzevljev rad u Sloveniji, u rudniku ili fabrici, zenino zidanje kuce i staranje o deci i zemlji, sa istovrsnim uverenjem da su ziveli dobro i imali sve sto im treba. Beda koju je donosio nagon ka biloskim svrhama egzistencije u ciklusima radjanja, gradjenja i dotrajavanja, sukobila se sa bedom koju donose strah od kazne zbog istupanja iz pokreta toboznjeg nacionalnog preporoda, ili jednostavno ushicenje nenadano stecenom mogucnoscu, da se svet silom preuredi po meri zamisljenih nacionalnih preferencija.

Zamerke "etnickom debalansu"

Problem nastaje i sa pojavom zaziranja od uplitanja treceg, stranog, "necistog" etnickog medijatora u krvavi racun dvaju naroda. Cak i Tisma, pisac predgovora ovoj knjizi, nije izbegao da kao nepovoljniju okolnost svoju i Janje Bec istakne to sto nijedno od njih nisu cisti Srbi, a treba eto da svojim imenom overe optuzbe protiv Srba. I ovakvo pravdanje, ne manje od prethodne kritike, implicira beleg nacionalne pripadnosti kao moguceg osnova odgovornosti, za cije presudjenje je pozeljan istorodni arbitar, kao da se tom etnosu preko tog arbitra domesticus-a zeli da pomogne da u nekom narocitom obredu epitijime iskaje grehe svog naroda i prokrci mu put ka iskupljenju. Ne krijem da me je i samog ova vrsta predostroznosti navela da, bas zato sto sam Srbin, pisem o knjizi o kojoj se medju Srbima cuti.

Teret stida, gneva ili krivice

Knjiga nece ni jednog citaoca ostaviti ravnodusnim. Ali, sa teretom stida, gneva ili krivice, koji ce citalac poneti ona ga nece ostaviti ni neduznim.

Potreban je znacajan napor da se oslobodimo svih naslaga kojima nas je prekrio splet savremenih predrasuda i mitologema i da knjigu shvatimo onako kako je jedino i treba shvatiti: ni kao optuzbu ni kao svrstavanje, vec kao svedocanstvo o zlu, i sto je daleko vaznije, kao svedocanstvo o mogucnosti odolevanja zlu.

U pricama postradalih zena ima, zacudo, iskaza koji, uprkos mnogim dokazima da je vodjen rat zatiranja, daju nadu. Ima tu i iskustva Simeona Piscevica koji je kao mladi vojnik u ratnom pohodu osecao greh sto je u tudjoj basti nabrao breskve, ima i potvrda prakse sestog pravila Kantovog nacrta o vecnom miru, koje zapoveda da ni jedna strana u ratu ne sme da se upusta u takva neprijateljstva koja bi u buducem miru nuzno onemogucila medjusobno poverenje. Pazljiv citalac naci ce i epizode o Milanu koji je donosio kafu, brasno i secer i o Trivunovoj cerki Zagorki koja "jadna sve place za nama" i o Srbima iz sela Volara koji nisu dali na Muslimane i o kumu Milosu koji je, iako u strahu od odmazde svojih, govorio "ako nemas para, evo para", ako nemas na cemu drva doterati, evo ja cu ti dati svoje konjce.

Zbog ovog opiranja zlu jezik bosanskog podneblja stvorio je poseban glagolski oblik srednjeg roda za dijabolicno ONO, sto nas je postrojilo, potuklo, spalilo, trazilo marke, proteralo, ubilo... To ONO, iako bi lako moglo biti prepoznato po svom liku i imenu, bezimena je i neodoljiva sila, fatum onostranog izvora namisli koja se u ovostranim izdancima pojavljuje poput demiurga vecitog zla. ONO smo i svi mi, sunovraceni, kako je Sartr govorio, u sramu zajednickog otudjenja.

Opiranje zlu iskazano je i u zelji gotovo svih tih zena da se vrate u mesta iz kojih su proterane. Uprkos svemu jedna od njih kaze: "Ako bi morali svi zajedno, mislim zivjeti, pa moro bi insan i jopet". Tako se u kompaktnosti zla javljaju naprsline i tako zlo, ma koliko da je nepojmljivo i neograniceno, biva razarano. Ako je zbog zla i zbog uzaludne navade da pronikne u razloge zla prepukla dobra dusa, zbog ma kako malih dokaza o odolevanju zlu napukla je i gresna dusa. Treba se uvek iznova uciti i jednom i drugom. Knjiga zapisa Janje Bec za takvu skolu dobro je gradivo.