Incident u Bogojevu

Usred krajnje deformisanih okolnosti nacionalizam poprima militantnu, ksenofobicnu formu i protiv njega se mora ustati u ime temeljnih ljudskih vrednosti, ali ne treba smetnuti s uma ni to da je i "plisani nacionalizam" isto tako samo nacionalizam, koji se ni na koji nacin ne moze smatrati vrednosnim idealom pluralnog, otvorenog, multikulturalnog drustva

Pise: Laslo Vegel

Pre nekoliko dana naisao sam na zanimljivu vest u novinama. Ucenici osnovne skole s mesovitim nastavnim jezikom u Bogojevu pripremili su zajednicku priredbu, ali roditelji srpske dece su protestovali protiv onog segmenta programa koji se odvijao na madjarskom jeziku. Pri tom su pribegli i fizickoj sili, sa zidova su pokidani plakati s madjarskim tekstom. Zanemarimo li ovaj deo incidenta, rec je o svakako poucnom slucaju, stavise, ovaj primer iz Bogojeva je uistinu bas ovako poucan. Jer, pribegavanje fizickoj sili najcesce dozvoljava sebi onaj koji je jaci, odnosno, onaj koji uziva zastitu (poverenje) drzave. Ali to je samo jedna strana pitanja.

Treba razmotriti drugu, motivacionu stranu. A to je, pre svega, pitanje nacina, mogucnosti ogranicavanja licnih sloboda, vrednosnih preferencija. Doticni roditelji, naime, nisu protestovali protiv toga da, u nacelu, postoji i priredba na madjarskom jeziku, nego protiv toga da oni budu gledaoci te priredbe. Ovo potonje mogli bi samo zakoni da regulisu, medjutim, takvog zakona nema, niti treba da ga bude. Svako moze da gleda program, djacku priredbu, na onom jeziku koji mu odgovara, u tom pogledu nema potrebe ni za kakvim ogranicenjima. Roditelji se, dakle, ne mogu primorati na to da posmatraju priredbu koju oni ne zele da posmatraju. To je njihovo licno pravo.

Medjutim, zakonima je propisano da u Srbiji funkcionisu mesovite skole, a na taj nacin se, s druge strane, ogranicavaju prava jednoj grupi ucenika. Na primer, ako direktor skole ne govori i ne razume njihov jezik, onda je taj deo ucenika u diskriminisanom polozaju. Zakon, naime, predvidja samo to da postoje mesovite skole, s druge strane, pitanje direktorskog mesta je vezano za kompleks osnovnih prava. Dakle, u zakonsku regulativu su ugradjena nacela koja, s jedne strane, ogranicavaju licna prava gradjana, s druge strane pak diskriminisu jednu grupu u komunikaciji na maternjem jeziku. Razume se, to je samo deo one diskriminacije koja je u drzavnom sektoru prisutna u pogledu ispunjavanja obaveze saradnje sa strankama.

Ova strategija, medjutim, ne dolazi do izrazaja samo na nivou drzave. Ona je prisutna i u sferama koje nisu pod njenom jurisdikcijom, dakle u onima koje regulisu od drzave nezavisne grupe, odnosno elite koje presudno uticu na formiranje javnog mnjenja.

Interpretacija odnosa institucija, organizacija i osnovnih ljudskih prava dovodi u paradoksalan polozaj i glasnogovornike takozvane "gradjanske opcije", narocito kada u visejezickim sredinama treba ustanoviti proceduralne odnose ili formulisati politiku jezika i identiteta. Ako bolje osmotrimo sintagmu "gradjanske opcije", ispostavice se da ona kod nas uglavnom znaci da vazenje individualnih sloboda i prava podredjuje jezickoj politici, vrednosnoj hijerarhiji vecinske volje, te samim tim dospeva u koliziju s pluralistickim shvatanjem razlicitih sistema vrednosti.

Vecina civilnih organizacija jednoznacno zagovara "gradjansku opciju", medjutim, ako stavimo pod lupu praksu civilnih organizacija u visejezickim sredinama, odmah cemo uociti da one uglavnom komuniciraju na jednom jeziku, kako unutar same organizacije, tako i s okruzenjem. Naravno, ovu okolnost moguce je objasniti i time da je rec o dobrovoljnim asocijacijama, da svaki pojedini gradjanin sam odlucuje hoce li se ukljuciti u doticno udruzenje ili nece, dakle, nema povrede prava. Sto je i tacno.

Pretpostavimo, medjutim, da odredjeni broj pripadnika jedne manjinske kulturne grupe zeli da se u problematici ljudskih prava angazuje u civilnoj sferi - na maternjem jeziku. Zagovornici gradjanske opcije uglavnom ne pokazuju razumevanje za takve slucajeve, naprotiv - smatraju da je organizovanje na etnickoj osnovi u suprotnosti s modernom gradjanskom politikom i smesta ukazuju na opasnosti etnocentrizma. Naravno, iza ovog stava se najcesce veoma lako mogu prepoznati hegemonisticko-centralisticke tendencije. Jer, desava se, na primer, da pristalice "gradjanske opcije", u visejezickoj sredini, i odredjene kulturno- terapeutske aktivnosti obavljaju na jednom jeziku, kako bi izbegli opasnost etnicke segregacije.

Ovo danas mnogi nazivaju liberalizmom i, nasuprot grupnih prava, insistiraju na individualnim pravima. Pred njihovim ocima lebdi statisticki shvaceni ideal demokratije (Dvorkin), kojem nedostaje upravo liberalni element, odnosno, nacin ogranicavanja volje vecine i nacin pravicne distribucije ovlascenja. Zbog toga se i desava da srpski liberali i dan-danas razmisljaju u izrazito centralistickom drustvenom modelu. Polazna pozicija ovih razmisljanja je izolacija individualnih od grupnih prava.

Ne moze se osporiti da se u ranim teorijama liberalizma mogu pronaci ovakve interpretacije licnih prava. Dobri poznavaoci Dzona Stjuarta Mila, na primer, u tom smislu nalaze odgovarajuca uporista u delima velikog engleskog liberalnog filozofa, ali oni bi u tom slucaju morali da uvaze i Milovu konsekvencu: demokratiju je moguce graditi samo u jednojezickoj, homogeno nacionalnoj zajednici. Onaj ko ne zeli da bude zarobljenik ove konsekvence, mora da podje drugim putem.

U drugoj polovini dvadesetog veka, ali narocito u devedesetim godinama, doslo je do izvesnih modifikacija u liberalnom idejnom sistemu, samo sto pristalice kod nas vladajuce "gradjanske opcije" to tesko ili jedva zele da prime k znanju. Liberalizam danas sve vise priznaje pravo na postojanje medjugrupa, te da je usaglasavanje grupnih i pojedinacnih prava dokaz vitalnosti liberalizma. Izvesno je da Dvorkin i Kimlicka, Rouls i Vernon Van Dajk zastupaju razlicita gledista o tome, na kojem nivou se ova prava preplicu i na koji nacin odredjuju uslove politickog udruzivanja, ali kao sto je Candran Kukatas zakljucio ispitujuci ova razmimoilazenja u shvatanjima, nijedan liberalni mislilac nema razloga da porekne da su "pojedinci uvek clanovi grupa ili asocijacija, sto ne utice samo na njihovo ponasanje, vec uoblicava i njihove naklonosti i osecanje identiteta". Dakle, kontekst grupnih prava se ne moze eliminisati iz interpretacije pojedinacnih prava. Ova misao odnosi se na civilnu sferu, na razlicite asocijacije i, u krajnjoj liniji, dakle, na "gradjansku opciju".

Ovo vredi imati u vidu i zbog toga, jer je znacenje "gradjanske opcije" kod nas postalo sasvim neizvesno. Mnogi u njoj vide pandan nacionalizmu, jer nasuprot kolektivnih prava, ona na vrh hijerarhije vrednosti stavlja individualnu slobodu. Jezicka unifikacija civilnih asocijacija, medjutim, dovodi u pitanje istinitost ovog stava. Stavise, mogli bismo dati za pravo Vilu Kimlicki, koji nedvosmisleno upozorava na to da "mnogi nacionalisticki politicari zloupotrebljavaju misao da ljudska prava imaju prednost u odnosu na manjinska prava". Ovi, tvrdi poznati liberalni filozof, ljudska prava nastoje da upregnu u svoje nacionalisticke projekte. Cemu se, naravno, ne treba cuditi. Nacionalizam se ne radja ni iz cega, nego je - kako je to Gelner pokazao - u tesnoj vezi s razvojem gradjanstva i s modernizacijom. Naravno, usred krajnje deformisanih okolnosti nacionalizam poprima militantnu, ksenofobicnu formu protiv kojeg se mora ustati u ime temeljnih ljudskih vrednosti, ali ne treba smetnuti s uma ni to da je i "plisani nacionalizam" isto tako samo nacionalizam, koji se ni na koji nacin ne moze smatrati vrednosnim idealom pluralnog, otvorenog, multikulturalnog drustva.

(Preveo A. Vicko)