STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Predsednicki izbori u Crnoj Gori zavrsavaju se u ponedeljak. Kako je saopstio predsednik crnogorske skupstine, toga dana ce biti odrzana sednica Vrhovnog saveta odbrane, na koju je pozvan i novi predsednik Crne Gore, Milo Djukanovic.

Predsednik Jugoslavije i predsednik pomenutog saveta odlucio je da prizna barem jednu neprijatnu cinjenicu: da u Crnoj Gori vise nije na vlasti onaj koga bi on izabrao, nego onaj koga su izabrali gradjani Crne Gore. Tesno, doduse, uz veliki entuzijazam pojedinih biraca, koji se, ponegde, do u cik zore nisu mogli odvojiti od biralista, ali s punom svescu da biraju nesto drugo u odnosu na ono sto su imali i sto jos uvek imaju njihova braca u Srbiji. Sa zakasnjenjem od nepuna dva meseca, sto i nije tako drasticno kao docnja na Kosovu, na primer, predsednik Jugoslavije pristao je na realnost. U zemlji kojom on vlada i cijom sudbinom, nazalost, odvec slobodno raspolaze, ne moze uvek sve da bude po njegovom.

Priznavanje rezultata predsednickih izbora u Crnoj Gori, u sred kosovskog loma, moglo bi znaciti da predsednik Jugoslavije prihvata manje zlo, suocen s vecim, sve u nadi da ce za svoju trezvenost biti nagradjen razumevanjem i podrskom u zemlji, ali i van nje. Ili je u pitanju specijalni test iz rodoljublja kojem se predsednik Crne Gore podvrgava uoci majskih izbora u svojoj Republici? Sto god bilo, predstojeca sednica Vrhovnog saveta odbrane dolazi kao potvrda da federacija jos uvek funkcionise, barem u onom uskom segmentu, koji se tice vojske i odbrane.

Ne znam da li je ovo saznanje utesno. Federacija koju odrzavaju u zivotu samo zajednicka vojska i pitanja odbrane iscrpela je, po svoj prilici, razloge svoga postojanja. Vojskom se mogu zastititi spoljne granice ovakve drzave, ali one nisu, srecom, ugrozene. Ono sto je u ovom trenutku ugrozeno niti moze, niti treba da se brani vojskom. Sporovi izmedju dve federalne jedinice, koji se gotovo svakodnevno vode oko naizgled sitnih, ali zivotnih pitanja, navode na zakljucak da su na dnevnom redu promene, a ne odrzanje statusa kvo. Tamo gde se uspostavljaju neke vrste granicnih prelaza i divljih carina izmedju dve federalne jedinice, gde vladajuca politicka garnitura u jednoj republici stice politicki kredibilitet svakodnevno polemisuci s politickim protivnicima na vlasti u drugoj republici, uzalud je govoriti o zajednickoj buducnosti. Osim ako se ta buducnost ne vidi u institucionalizaciji nacela "jedna zemlja, dva sistema".

Sansa da se odnosi u federaciji, putem izbora, promene, propustena je onomad, izglasavanjem budzeta u saveznom parlamentu. Navodno patriotski razlozi, koji su, jos jednom, prevladali, pokazace se, vrlo brzo, manjkavim: problemi na Kosovu nece se lakse resiti ako vise patentiranih patriota bude ucestvovalo u njihovom resavanju, nego tek kad prevlada uverenje da su i tzv. srpski patrioti elemenat kosovskog problema, a ne njegovog resenja.

Patriotizam je osecanje koje je Srbe uvek nekako narocito spopadalo kad je ova ili ona Jugoslavija bila u pitanju. "Kao sto ste imali ljude koji su diktaturu prihvatali zato sto su bili Jugosloveni, imali ste i ljude koji su prihvatali jugoslovenstvo samo kao dobar izgovor za diktaturu", pisao je Slobodan Jovanovic, uoci Drugog svetskog rata. Danas vise, medju politickim Srbima, gotovo da i nema Jugoslovena, ali ima patriota od svake fele. Bojim se, medjutim, da pod teretom njihovog patriotskog neimarstva, svaka Jugoslavija mora liciti na Skadar na Bojani.