INSTITUCIONALNO ADMINISTRIRANJE U PRIVREDI I NARUSAVANJE PRAVNE SIGURNOSTI PREDUZECA (2)
Zarobljenici Zakona o udruzenom radu
Ljubisa Dabic
Ukazujemo i na ociglednu nezakonitost Uredbe u pogledu mogucnosti uredjenja (savezne) zakonske materije
i preduzimanju privremenih mera u okvirima podzakonskog akta Republicke vlade. Nazalost, kreatori
pravne politike u Srbiji i njihova administracija, koji su zarobljenici starog administrativnog nacina
upravljanja privredom i netrzisnih privrednih odnosa, u svom pragmatizmu i vulgarizaciji privrednih i
pravnih odnosa, nisu mogli da odu dalje od Zakona o udruzenom radu i da u odredbama tog zakona
potraze prava resenja za novonastale odnose u privredi. Polazeci od napred iznetih konstatacija, mogu se
izvesti odgovarajuci zakljucci.
Prvi, Republicka vlada nije bila ovlascena republickim Zakonom da Uredbom uredi upravno-pravni institut
privremenih mera. Zbog postupanja suprotno zakonskim odredbama, Uredba podleze oceni zakonitosti pred
Ustavnim sudom Srbije. Predlozi i inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba Uredbe o
privremenim merama su podneti Sudu. Medjutim, zbog visokog stepena koordinacije Suda s izvrsnim
organima vlasti u Republici i primene nacela politickog oportuniteta kao osnovnog u postupku uzimanja
pristiglih predmeta u rad Suda, podneti predlozi i inicijative bice verovatno uzeti u postupak posle
prestanka vazenja Uredbe. Drugi, odredbe Uredbe o privremenim merama su u suprotnosti s odgovarajucim
odredbama Saveznog ustava i Zakona o preduzecima, zbog cega podlezu preispitivanju pred Saveznim
ustavnim sudom. Treci, cak i u vreme primene nesvojinske koncepcije drustvene svojine i samoupravljanja,
privremene mere su bile regulisane zakonom a ne uredbom, i mogle su da se preduzimaju na nacin i pod
uslovima utvrdjenim zakonom. Takodje, one su zakonom bile ogranicene da traju najduze godinu dana.
Medjutim, u poslednjih nekoliko godina, Republicka vlada preduzima privremene mere u praksi s pozivom
na nacelne uslove iz Uredbe i koristi se diskrecionim ovlascenjima, po pravilu ne postujuci postupak iz
Uredbe. Uredbom se ne predvidja nikakav izriciti rok za prestanak preduzetih privremenih mera, a njihovo
trajanje je prepusteno privremenim organima, nadleznom ministarstvu i Vladi, sto je nedopustivo sa
stanovista postovanja ustavnosti i zakonitosti i pravne sigurnosti privrednih subjekata.
Akt Republicke vlade kojim se uvode privreme mere u preduzece je konacan i protiv njega nema mesta
zalbi. Taj akt se donosi pod nazivom i u formi resenja. Zanimljivo je da takva resenja u praksi ne sadrze
pouku o pravnom leku, a pojedina preduzeca su neobavestena o mogucnisti preispitivanja zakonitosti takvog
akta u sudskom postupku. Dodatnu teskocu predstavlja fakticka situacija u preduzecu posle uvodjenja
privremenih mera - suspendovanje organa upravljanja i rukovodjenja, kad organi preduzeca gube ovlascenja za
pokretanje sudskog spora. Time se suzava krug ovlascenih subjekata za pokretanje postupka na sindikalnu
organizaciju, grupu radnika i zainteresovanog radnika pojedinca. U praksi su zanemarljivi slucajevi
pokretanja upravnog spora pred Vrhovnim sudom Srbije u pogledu preispitivanja resenja Vlade o uvodjenju
privremenih mera.
Ilustracije radi, Vrhovi sud Srbije je u jednom slucaju iz prakse (1995) odbacio tuzbu za ponistaj resenja
kojim su uvedene privremene mere kao neosnovanu, pozivajuci se u svom obrazlozenju presude iskljucivo
na odredbe predmetne uredbe. Sud je u postupku odlucivanja posao iskljucivo od republicke Uredbe kao
neposrednog propisa koji uredjuje ovu materiju, od Zakona na osnovu kojeg je doneta Uredba i politickog
oportuniteta, ali bez ikakvog upustanja u savezne propise, konkretno u odredbe Zakon o preduzecima. A,
upravo je tuzilac u tuzbenom zahtevu insistirao na postovanju hijerarhije pravnih propisa i prvenstvenoj
primeni saveznih ustavnih i zakonskih propisa u odnosu na republicke podzakonske akte. Za nezavisne
sudije i sudove koji polaze od nacela ustavnosti i zakonitosti, pravde i pravicnosti, ne postoje
formalnopravne i moralne smetnje da se u konkretnom slucaju prihvati tuzbeni zahtev i ponisti resenje
Vlade. Takva presuda bila bi zasnovana na primeni ustavnih i zakonskih odredaba i zahtevala bi “dodatno"
obrazlozenje od visokostrucnog sudije.
Rec je o pravnom institutu “ekscepcija (neustavnosti) nezakonitosti", tj. o izuzimanju uredbe od primene od
strane suda u konkretnom upravnom sporu, zbog njene nesaglasnosti s odredbama (ustava) zakona. Umesto
da Vrhovni sud Srbije upravni spor po osnovu privremenih mera resi na osnovu odredaba republicke
Uredbe, Sud ga, zbog nesaglasnosti tog podzakonskog akta sa (ustavom) zakonom, resava neposredno na
osnovu zakona. Na taj nacin Sud izbegava uredbu pri donosenju odluke i fakticki odstranjuje njenu primenu
na konkretne slucajeve u praksi. Iako je ovaj pravni institut svojstven common law sistemu, u primeni je i u
kontinentalnom pavu. Pravna teorija stoji na stanovistu da sudovi imaju napred navedeno ovlascenje cak i
kad im ono nije izricito dato ustavom. Sudovi nemaju to ovlascenje jedino ako im je ustavom izricito
zabranjeno.
Primeri preduzetih privremenih mera u DIN-u i “Poljoproduktu" iz Vranja od strane Vlada Republike Srbije
ukazuju da se ne zeli primena redovnih pravnih postupaka i postupanja nadleznih organa unutrasnjih
poslova, inspekcijskih sluzbi i drugih organa prema konkretnom preduzecu i ovlascenim licima, vec se ima
potreba za vanrednim pravnim sredstvima u obliku privremenih mera. Ustav i zakoni ne dopustaju takvo
postupanje drzavnih organa, pa makar to bila i Republicka vlada. Zamena zakonom predvidjenih “redovnih"
pravnih instituta i postupaka “vanrednim", u njihovoj primeni u praksi prema odredjenim drustvenim
preduzecima od strane Vlade je protivna pravnim propisima, neprihvatljiva za trzisni nacin poslovanja
preduzeca, njihovu samostalnost, ravnopravnost i jednakost na jedinstvenom trzistu. Vlada moze opravdati
uvodjenje privremenih mera u preduzece samo potrebom da preko “svojih ljudi" uspostavi “potpunu
kontrolu" nad unapred izabranim drustvenim preduzecem.
Postojecu situaciju u pogledu instituta privremenih mera u Republici Srbiji treba bez odlaganja razresavati,
tako sto ce se savezno i republicko zakonodavstvo dovesti u sklad s odredbama Ustava SR Jugoslavije i
logikom trzisnog nacina privredjivanja. Treba sto pre staviti van snage predmetnu Uredbu, kao i da
Republicka vlada donese resenja o ukidanju privremenih mera u svim preduzecima u kojima su takve mere
na snazi, uz organizovanje izbora za organe upravljanja i rukovodjenja, saglasno Zakonu o preduzecima i
odredbama statuta tih preduzeca. Takodje, treba pri prvoj izmeni Zakona o preduzecima bristati njegovu
uredbu clana 59. st. 3.
Napred izneto i predlozeno u pogledu instituta privremenih mera je u saglasnosti s postovanjem nacela
ustavnosti i zakonitosti, podele vlasti, nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija, pravne drzave i
vladavine prava, zastite sloboda i prava privrednih subjekata i radnika zaposlenih u tim preduzecima.
Takodje, takav pristup je u saglasnosti s potrebama za deregulacijom pri uredjenju te materije privrednih
odnosa. Najzad, takav pristup je jedino opravdan i celishodan u trzisnim uslovima privredjivanja na
jedinstvenom jugoslovenskom trzistu.
(Autor je doktor pravnih nauka iz Beograda)
|