Dodik

Za razliku od drugih lidera i pretendenata, Dodik se ne drzi kao nekakav rodjeni narodni vodja i cak se ne vidi da je uopste imao ambiciju da se ikad nadje u toj ulozi. Ne saplice druge, ne otima za sebe, ne istice se preko mere, osim sto je za glavu visi od svakog oko sebe

Pise: Stojan Cerovic

Najbolja politicka novost medju Srbima u nekoliko poslednjih godina zove se Milorad Dodik. Nisam primetio da je neko necim to zasluzio, ali nema sumnje da ga je licno Bog poslao. Kako se pojavio poceo je da cini cuda, nalik na biblijska. Ako znamo koliko je medju Srbima sve bilo zapetljano, zavezano i izgubljeno, koliko je pred njima bilo zatvorenih vrata, zakovanih prozora i zakljucanih brava, Dodikov dosadasnji ucinak mozemo meriti s onim kad se pred Mojsijem more razmaklo.

Ovaj predstavnik najozloglasenijeg naroda u Evropi vec je obisao najvaznije svetske kancelarije i ko god ga je video pozeleo je da ga pohvali, podrzi i pozlati. Nisam sabirao, ali uz njegovo ime stalno se pojavljuju neke milionske sume pomoci za Republiku Srpsku, sto nije promaklo hijenama s ove strane Drine, te se eto u rekordnom roku otvara direktna avionska linija za Banjaluku.

Poslednji je Dodiku jeo iz ruke onaj isti Holandjanin Hans van den Bruk, koji je svojevremeno, uoci rata, ovde zamalo usao u narodnu pesmu (recimo: Van den Bruce - Brankovicu Vuce). Odjednom nekako isparise svi oni vekovni srpski neprijatelji, propadose svetske zavere, a da pritom Dodik nije nigde klecao, ispovedao nacionalne grehe, molio za oprostaj i lizao nekome ruku. Naprotiv, covek se sve vreme drzao normalno i govorio prirodno i obicno.

Za cudo koje je napravio nije cak bio potreban nikakav specijalni marketing. Dovoljno je bilo sto ne laze, ne mrzi, ne preti, ne optuzuje sve druge i ne pokusava da “ispravi nepravde" i iznese “istinu o Srbima". Sve one silne teorije o Srbima kao nebeskom, ludom, nasilnom, robovskom, najboljem i najgorem narodu, vise ne vaze. Ne vaze ni price o tome kakav tip vodje treba Srbima. Ni one o tome u kakvoj drzavi i s kim sve Srbi mogu ili ne mogu da zive. Najcudnije je, pritom, kako Dodik bez vidljivog napora uspeva da izbegne sve nepotrebne konfrontacije i samo pridobija ljude, a ono sto govori i radi suprotno je svemu sto se godinama smatralo jedinom mogucom politikom i najvisim izrazom nacionalnog bica. Vise ga ne napada ni Krajisnik, ni najzadrtiji beogradski nacionalisti, cak ni Milosevic i njegova propaganda. Ovaj covek prosto ume da useta u kavez s lavovima i otud mirno izadje. Za razliku od drugih lidera i pretendenata, Dodik se ne drzi kao nekakav rodjeni narodni vodja i cak se ne vidi da je uopste imao ambiciju da se ikad nadje u toj ulozi. Ne saplice druge, ne otima za sebe, ne istice se preko mere, osim sto je za glavu visi od svakog oko sebe. Ako se neko pita gde je ovaj covek bio do sada, odgovor je prost: morao je da saceka svoj red. Dodik je, naime, prvi pravi posleratni politicar ne samo u Bosni, nego i u celoj bivsoj Jugoslaviji.