STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Kad u Francuskoj napisete da nacisti nisu pobili oko sest miliona Jevreja, to prema njihovoj tarifi, koju je utvrdio jedan sud u Parizu, kosta 20 hiljada dolara. Toliko je upravo duzan da plati Roze Garodi, koji je ovo svoje politicko saznanje pokusao da ucini javnim u knjizi “Osnovni mitovi izraelske politike". Nekoliko dana pre Garodija, zbog rasturanja njegove knjige u Svajcarskoj, bio je kaznjen jedan zenevski knjizar, sa 1.000 tamosnjih franaka. Sud je nasao da knjizar nije upozorio kupce knjige na “revizionisticke teze" u Garodijevoj knjizi, ali je bio relativno blag u odmeravanju kazne, jer je knjizar bio “jedna od poslednjih karika u lancu" od autora do potencijalnih kupaca. Krajem prosle godine, medjutim, distributera ove knjige u Svajcarskoj, sud u Veveju kaznio je uslovnom kaznom zatvora od cetiri meseca.

Na Zapadu pisce (i njihove knjige) progone, zar ne?

Ako smo saglasni oko toga da je Francuska demokratska zemlja, onda kaznjavanje Garodija od strane suda treba shvatiti kao odbranu demokratije. Naci ce se neko ko ce reci da, po toj logici, francuska demokratija mora da je ili vrlo snazna, kad se brani globama, a ne zatvorskim kaznama, ili je u teskoj materijalnoj situaciji, pa prikuplja novcane priloge za svoje odrzanje. Onaj ko poteze ove cinicne primedbe hoce, verovatno, da kaze kako sud nije najbolje mesto za utvrdjivanje valjanosti jedne knjige, odnosno ideja koje se u njoj izlazu. I bio bi u pravu, kad bi ovde bila rec samo o jednom piscu i njegovoj knjizi.

Ali, u zemljama koje drze do svojih demokratija, osporavanje holokausta ne shvata se kao izraz slobode misljenja, nego kao udar na temelje slobode uopste. Tamo gde je genocid dopusten u mislima, gde se mogu iznositi “argumenti" koji holokaust relativizuju ili ga minimizuju, utvrdjivanjem “tacnog" broja zrtava, na primer, postaje vrlo tesko suprotstaviti se, u ovom ili onom “istorijskom" trenutku, njegovom praktikovanju u zivotu.

Da je to tako, svedoce i neka nasa iskustva. U nasem susedstvu, recimo, kad “naucno" osporavate ratne zlocine, mozete dogurati cak i do predsednika Republike. A u nas, kad tvrdite da ste protiv Tribunala u Hagu, na primer, postajete ili veliki intelektualac ili rodoljub prvoga reda. To se, nedavno, dogodilo s jednom grupom srpskih pisaca, akademika i javnih licnosti koji su potpisali jednu, pa drugu Deklaraciju o obustavljanju postupka haskog Tribunala protiv Radovana Karadzica i doziveli, mal’te ne, javno priznanje i zahvalnost za svoju odvaznost i istinoljubivost. Ona dva-tri glasa, koja su se cula protiv Deklaracije i njenih potpisnika, pa i protiv aktuelnih celnika Matice srpske, koja je, u punoj suprotnosti sa svojom casnom istorijskom misijom i ulogom, uzela na sebe pokroviteljstvo nad ovim mutnim patriotskim preduzecem, brzo su se izgubila u zamoru opsteg odobravanja. Tako ce pomenuti Karadzic, za razliku od svojih sugradjana, koji ovih dana dobrovoljno odlaze u Hag da dokazu svoju nevinost, ostati kao mrlja na kolektivnoj savesti naroda za cije se dobro, navodno, borio. Zasto je to bolje za njegov narod nego da, pred Tribunalom, dokaze svoju nevinost, njegovi branitelji nam jos nisu objasnili.

Od srpskih rodoljuba po zanimanju naslusali smo se ovih godina da je, u interesu naroda, gotovo sve dopusteno. Povladjivanje “cinizmu sredstava", u ime “moralizma ciljeva", dovelo je narod koji se lecio ovom terapijom u stanje potpunog moralnog rasula. Kriminal i korupcija, kao najmarkantniji znaci ovog rasula, jesu svakako i posledica rata, ali moramo se vec jednom ozbiljno zapitati otkud taj rat? Necemo se, valjda, doveka lagati, otkrivajuci sve nove detalje o zaveri Kominterne i Vatikana?

Kad budemo moralno stasali za ovu vrstu kritickog samorazumevanja, malo ce kome vise pasti na pamet da unapred oslobadja svake odgovornosti nekog zato sto je dobar Srbin. Niti ce se sudovi ustrucavati da primerno globe one ’naucnike’ koji ce tvrditi da je i zlocin dopusten, ako je ucinjen za dobro naroda.