BALETSKE PREMIJERE

“Krcko Orascic" P. I. Cajkovskog u izvodjenju baletskog ansambla SNP u Novom Sadu. Koreograf i reditelj Viktor Litvinov, gost iz Kijeva

Uspelo, ali predstoji jos puno rada: Taras Zaharov i Jasna Kovacic

Nezna bajka o ljubavi i snu, o detinjstvu i odrastanju, najlepsi simfonijski balet P. I. Cajkovskog, “Krcko Orascic" ili “Scelkuncik" je po treci put na novosadskoj baletskoj sceni. Posle Ika Otrina (1968), Valerija Kovtuna (1991) svoju verziju ljupke “bozicne" igracke price ponudio je gost iz Kijeva Viktor Litvinov, koga pamtimo kao prvog Zorbu u novosadskoj predstavi Teodorakisovog baleta.

U savremenoj baletskoj umetnosti su veoma cesta nova vidjenja tradicionalnih klasicnih baleta od kojih neka, poput Macove “Zizele", Morisovog “Scelkuncika" ili najnovijeg muskog “Labudovog jezera" Metju Borna predstavljaju zaista vrhunska ostvarenja. “Razlicito u istom" kao da je postala misao vodilja mnogih danasnjih koreografa. Stoga nije nesvakidasnji pukusaj Viktora Litvinova da sacini svoju verziju “Krcka Orascica". U tome je, medjutim, imao malo uspeha, jer u libreto i koreografiju nije uneo logicne i velikom baletskom delu primerene novine. Bilo je tu, pre svega sa rezijske strane, nerazumljivih poteza: lako odevena deca su se grudvala u prologu, dok su njihovi roditelji izvodili neku cudnu igru nosenja na “krkace"; bez ikakvog motiva Kralj miseva je pretvoren u Kraljicu; u divertismanu iz drugog cina, glavna junakinja Klara se, sasvim neocekivano pojavljivala pre svake nacionalne igre, da bi zatim isto tako bez razloga odlazila iza kulisa; a lutka Krcko Orascic je bila sacinjena od krpa, umesto od drveta (koje jedino moze krckati orahe, bademe, lesnike), a nije bila ni odevena u svecanu gardijsku uniformu u cemu se docnije pojavljuje Princ njenog lika. Time su narusene i muzicke naznake koje je Cajkovski dao svakoj od licnosti ove baletske price.

U koreografskom pogledu Litvinov je ucinio zahvate sa kojima se tesko moze sloziti. Atraktivnu igru drvenih vojnika u prvom cinu je zamenio grotesknim plesom ansambla, borba miseva i Krckovih vojnika bila je potpuno nejasna, kao sto je nerazumljiva i pojava Kraljice miseva u drugom cinu kada je vec u prvom bila porazena. Jedna od najlepsih stranica klasicne baletske literature, veliki klasicni “Pas de deux" u finalu baleta, Litvinov je “iseckao", uveo je u igru protagoniste muskog ansambla, cime je u potpunosti narusio strukturu klasicne baletske duetne forme. Taj velicanstveni duet i u muzickom i u igrackom pogledu u svakoj od poznatih verzija “Scelkuncika" predstavlja vrhunac predstave, sto kod Litvinova nije ni u kom slucaju.

Divertisman nacionalnih igara imao je dosta revijskih primesa, a posebno Spanska igra (cemu skidanje sukanja!?). Istocnjacki ples je imao plasticnost, simpaticnom groteskom se isticao kineski, dok su ruska i pastirska igra bile dosta korektno postavljene, ali bez posebne mastovitosti. Najbolje trenutke Litvinove postavke predstavljao je poznati “Valcer cveca" (na zalost, ne i Igra pahuljica), u kojem je od ansambla zahtevao slozeniju klasicnu leksiku, tancovalnost i leprsavost sto je i ostvareno.

Sve napred receno ni u kom slucaju ne umanjuje ocigledn napor, vrednocu i entuzijazam prvaka, solista i clanova novosadskog Baleta, koji su veoma disciplinovano izvrsavali sve zadatke koje im je koreograf namenio. Za pohvalu je sto novosadski ansambl za ovu predstavu ima dve podele. Na drugoj, repriznoj, predstavi, koju kriticari inace manje posecuju, Klaru je igrala Jasna Kovacic (na premijeru Oksana Storozukvlalukin), ulazuci ocigledan napor da ulogu savlada u tehnickom smislu sto joj je, uglavnom i uspevalo. No treba ocekivati da ce u svoju interpretaciju ova iskusna balerina uneti vise razdraganosti, spontanosti i ljupkosti. Taras Zaharov kao Princ (na premijeri Oleg Dedogrjuk) je prikazao kultivisanu skladnu igru u kojoj je njegova skladna, decacka figura dosla do punog izrazaja. Razume se da pred njim stoji jos mnogo rada u buducoj uspesnoj igrackoj karijeri.

Dijana Kozarski kao Kraljica miseva je svoje deonice, nedovoljno bravurozne za vrhunsku igracicu, izvela korektno, dok je Toni Randjelovic kao Droselmajer (na premijeri Rastislav Varga) igrao lutajuci izmedju dobronamernog i zlokobnog u liku glavnog pokretaca zbivanja u baletskoj bajci. To se, svakako, pre moze smatrati nedorecenoscu koreografije i rezije, nego nedoslednoscu njegove interpretacije. Ostali solisti: Leonora Miler-Hristidis, Zoran Radojcic, Ivana Stojcevic, uvek razigran i tehnicki superioran Dragan Vlalukin bili su izuzetno disiplinovani prenosioci Litvinove postavke. Posebno su se izdvajala dva mlada novosadska igraca, veoma dobro skolovani Milan Lazic, koje bi svoju primernu igru trebalo da smiri u izrazu i prilagodi licnosti koju tumaci, a Dragan Selakovic odmeren, prijatnog lika i lepe figure treba samo da nastavi da stice scensko iskustvo koje ce njegovoj skladnoj igri otvoriti sigurne puteve.

I pored izvesnih tehnickih neuskladjenosti prilikom promena dekor Dalibora Tobdzica je bio lep. Cipkasti okvir, dok su kostimi Jasne Petrovic-Badnjarevic bili jedna od naskladnijih komponenti predstave. Mladi dirigent, Dusan Mihajlovic je muzicki sigurno vodio orkestar i igrace na sceni uveravajuci nas da smo dobili novog, temperamentnog i spremnog, baletskog dirigenta.

Milica Zajcev