STA (DA) SE RADI

Pise: Branislav Milosevic

Na naslovnoj strani novina bliskih raznim dvorskim sluzbama, objavljen je, onomad, naslov koji obecava: JEZERA NAFTE ISPOD SRBIJE. Ko se razume u srpski politicki novogovor, zna dobro sta to znaci: izbori su na vidiku.

Zar opet, sest meseci posle parlamentarnih izbora, dok su u toku uzurbane konsultacije starog mandatara za sastav nove vlade? Izgleda da vec prilicno narasla kasta politicara od zanata zaista ne zna drugi nacin na koji bi namirila svoje politicke frustracije.

Onaj deo javnosti koji drzi do boljih politickih obicaja, kao i oni pretendenti na vlast koji se osecaju, odnekud, prikraceni za svoj deo kolaca, tvrde da je razlog po svemasnjem nezadovoljstvu necuvena pohlepa vladajuce koalicije za vlascu i za onim sto uz nju ide: socijalisti i njihova braca po materi, JULovci, nisu, kazu, dosad sastavili novu vladu zato sto im je mrska i sama pomisao na podelu vlasti, na koji ih upucuju izborni rezultati. Vladaju u pola godine kao da izbora nije bilo i kao da na njima nisu izgubili poslanicku vecinu u Skupstini.

Ne cini mi se da je u pitanju pohlepa na ovako kratak rok, a jos manje bi se moglo reci da je za produzavanje mandata vladi, koja taj mandat nema, odgovorna iskljucivo levica. Seticete se, svakako, da se, posle parlamentarnih ibzora, nikome nije zurilo da pocne pregovore o sastavu nove vlade. Cekao se ishod predsednickih izbora, jednih pa drugih, i zato se socijalistima ne moze prigovarati da, samo svojom voljom, vladaju bez mandata vec pola godine. Blize je istini reci da protiv volje ostalih vladaju tek nepuna tri meseca.

Posto su radikali i SPO odmah posle izbora stavili svima do znanja da se njihove “kumovske", koalicije ne treba plasiti, koalicija SPO i socijalista bila je sasvim normalan epilog parlamentarnih izbora. Ne verujem da su socijalisti ikad ozbiljno pomisljali na manjinsku vladu, niti mislim da bi dugo izdrzali stalno pogadjanje, od danas do sutra, s onima koji bi tu vladu podrzavali. Bice da su prizeljkivali pitome koalicione partnere, nesto a la Nova demokratija, ali su dobili, i svi mi s njima, korisnu pouku: da niko u opoziciji, ko ima vise od deset poslanika, nije u stanju da vlada drukcije od socijalista, tj. da ne trazi vise nego sto moze podneti. Drugim recima, kad je vlast u pitanju, svi su oni pomalo socijalisti.

Najnoviji izvestaj sa srpske politicke berze govori, medjutim, da je verovatni buduci koalicioni partner levice, SPO, odlucio da suptilizira uslove svoje pogodbe sa socijalistima: nije, navodno, uopste rec o broju ministarskih mesta, nego o usvajanju zajednicke deklaracije o nacionalnom jedinstvu i pomirenju.

Protiv nacionalnog pomirenja tesko mogu imati nesto protiv cak i oni koji ne misle da nas je hladni rat cetnika i partizana dovde doveo, niti imaju jasnu predstavu o tome kako bi izgledalo to opstenacionalno padanje jednih drugima u zagrljaj. Ali, samo od tog deklarativnog pomirenja se ne zivi. Svet, bez cije nam pomoci nema zivota, interesuje, na primer, kako nova vlada, ko god da je cini, misli da resi probleme na Kosovu, pogotovu ako se sve politicke stranke slazu da je to “unutrasnje pitanje nase zemlje". Ako je, zaista, unutrasnje i dok je to, ni pomirenje cetnika i partizana nece srusiti nesnosni “spoljni zid" sankcija.

Da bi se ovde sklopila relativno uspesna politicka koalicija, koja se nece razvrgavati svakih sest meseci, nisu najpreci nekakvi rituali ideloskog prociscenja, vec znatno visi oblici trezvenosti od ovih koje danas ispoljavaju predstavnici nacionalne politicke elite. Definisati nacionalni interes kao stanje nacije koje je u svemu suprotno trenutnom, nije bogznakakav dokaz politicke prisebnosti i visprenosti: otkriti uzroke koji su naciju u takvo stanje doveli i prokazati umesnost i sposobnost da se buducnost misli i oblikuje izvan matrica koje nudi proslost, predstavlja vec mnogo bolju preporuku za sve one koji su spremni da preuzmu odgovornost za tu buducnost.

Dokle god se u tekucoj politici ne bude tako razmisljalo, zivecemo u nekoj virtuelnoj Srbiji. Jednom ce ona liciti na Svajcarsku, drugi put na Kuvajt, uvek iznad stvarnih mogucnosti zemlje, ali i ispod potreba njenih gradjana.