UNIVERZITET MORA SACUVATI INICIJATIVU KOJU JE PREUZEO PROSLE GODINE

Dejan Popovic

Tema o odnosu univerziteta i drzave ne napusta nas od samih pocetaka poslednje decenije dvadesetog veka kada su vladajuci krugovi u srpskom drustvu, suoceni sa slikom Berlinskog zida kako se rusi, oktroisali Ustav koji je - na planu normativnog - definisao Srbiju kao pravnu drzavu, u kojoj je uspostavljena podela vlasti na zakonodavnu, izvrsnu, upravnu i sudsku i kada je dopusteno visestranacje.

Prisecamo se da je prvi u seriji akademskih protesta, u kojem su beogradski studenti digli svoj glas protiv policijsko-vojne represije na ulicama glavnog grada, poceo u noci izmedju 10. i 11. marta 1991. godine i da su tada, na Terazijama, ali i u Svecanoj sali Rektorata, izgovorene reci kojima se Univerzitet glasno zapitao, pred sobom i pred nacijom ciju jednu od temeljnih institucija predstavlja, da li je nasa drzava zaista krenula putem tranzicije od komunizma ka pluralistickoj demokratiji, putem kojim su, vec tada odlucno bile krenule sve zemlje Centralne i Istocne Evrope. No, umesto da o velikoj temi autonomije univerziteta u kontekstu tranzicije obavimo raspravu do njenih krajnjih konsekvenci, umesto da od vlasti dobijemo razjasnjenje da li je uopste moguce zamisliti demokratsku drzavu sa apsolutno kontrolisanim najznacajnijim medijima i prividom funkcionisanja demokratskih institucija, stigao nam je rat u trajanju od cetiri i po godine, naisle su olujne godine u kojima je nacionalni dohodak prepolovljen, inflacija doterana do mesecnog nivoa od 313 miliona odsto, stotine hiljada ljudi u Hrvatskoj i Bosni izgubile zivote, a milioni postali izbeglice, mnogi medju njima potrazivsi utociste u Srbiji, uvedene su sankcije ciji nas “spoljni zid" jos uvek opkoljava.

Studenti i profesori Univerziteta u Beogradu nisu zeleli da prihvate ovakvu vrstu odgovora na pitanja koja su 1991. godine postavljena i vec su u junu 1992. godine, odmah posto je Savet bezbednosti OUN uvodjenjem sankcija reagovao na ulogu Srbije i Crne Gore u ratu u Bosni i Hercegovini, tronedeljnim strajkom u sustini zahtevali da se drustveni razvoj kod nas saobrazi s tokovima karakteristicnim za sve ostale evropske drzave. U buci koju su stvarali ratni topovi glas Univerziteta se nije dovoljno cuo, tacnije srpsko drustvo mu nije poklonilo duznu paznju. Zbog takve nespremnosti da se suoci s realnoscu, Srbija je i platila daleko najvecu cenu u godinama koje su zatim naisle, a Univerzitet je podvrgnut specificnoj represiji od strane vlasti. Moram podsetiti da je - kao odgovor na zahteve iz juna 1992. godine - univerzitet dobio novi Zakon, kojim je inaugurisan Savet s komesarskim ovlascenjima, a Univerzitet u Beogradu dobija i rektora - uzurpatora, coveka iza cije su kandidature stajali samo jedan ili dva fakulteta.

Borba za autonomiju univerziteta bila je i ostala, dakle, borba za politicku demokratizaciju srpske drzave i na odredjen nacin delila sudbinu tog drugog procesa. Zimski protest beogradskih studenata i profesora, cija se godisnjica obelezava ovih dana, na jedan poseban nacin je aktuelizovao pitanje autonomije. Univerzitet je u tim danima zabelezio svoju prvu, makar simbolicnu, pobedu - izdejstvovao je smenjivanje rektora koji je predstavljao simbol potcinjavanja autoritarnoj vlasti. Ali je, sto je mozda jos vaznije, uverio, pre svega samog sebe, da raspolaze intelektualnim i moralnim potencijalom koji mu dozvoljava da pitanje svoje autonomije formulise kao zahtev za necim sto mu prirodno pripada i snagom da ubedi vlasti da nisu vise u poziciji da mu to prirodno pravo uskracuju ili daju dozirano.

Mislim da u vremenu koje je pred nama univerzitet mora sacuvati inicijativu koju je pocetkom 1997. godine preuzeo. U dijalogu s drzavom on prosto mora postaviti neka pitanja, koja celokupno srpsko drustvo, ali i medjunarodna zajednica, moraju cuti. Zato hocu, izmedju ostalog, da je zapitam:

- da li su izbori u Srbiji zaista slobodni i posteni, u skladu s visokim medjunarodnim standardima

- da li je privatna svojina neprikosnovena

- da li je privreda zaista trzisna, kako to Ustav proklamuje

- da li je pravo na zivot zasticeno na nacin na koji se to ocekuje u jednoj demokratskoj i pravnoj drzavi

- da li su glavni mediji zaista slobodni i da li im svi relevantni cinioci u politickom zivotu u Srbiji imaju slobodan pristup

- da li policija postuje Habeas Corpus, koji je u temelje evropske civilizacije ugradjen pre vise od tri veka

- da li su sudovi nezavisni i sude iskljucivo po zakonu

- da li Ustavni sud zaista predstavlja cuvara ustavnosti i zakonitosti

- da li su svi gradjani jednaki pred zakonom

- da li parlament igra onu ulogu u politickom zivotu koju, inace, u ostalim evropskim drzavama, na samom kraju milenijuma, ima

- da li je spreceno delovanje politickih stranaka u preduzecima ili na univerzitetu

- da li zaista postoji sloboda sindikalnog organizovanja

- da li Vlada ispunjava svoje, zakonom utvrdjene, finansijske obaveze prema univerzitetu i obrazovanju, uopste

- da li konceptu autonomije univerziteta odgovara Savet u cijem se sastavu nalazi 38 disciplinovanih jednomisljenika, koji o svim relevantnim pitanjima glasaju onako kako glasi dobijena direktiva?

Pitanja ovakve vrste mnogo je vise nego sto nam vreme dopusta da ih postavimo. I sto su negativni odgovori brojniji, to je, na zalost, udaljenost nase drzave od savremene, demokratske Evrope veca, a prostor za autonomiju univerziteta uzi. Formulisuci javno, pred ocima Srbije i sveta ova pitanja, postajemo svesni da je nase prirodno pravo da zahtevamo da odgovori na njih sto pre, odmah, postanu pozitivni. Jednostavno, borba za autonomiju univerziteta mora da bude rezultat takvog naseg razumevanja situacije da uzimamo nesto sto nam, po Ustavu - ma kakva bila njegova ogranicenja - pripada, a ne da trazimo milost od vladaoca. Hocu da podsetim da je autonomija univerziteta ugradjena u korpus neotudjivih ljudskih prava i da je, osecajuci se, po prirodi posla kojima se bavimo, gradjanima Evrope i pripadnicima univerzalne akademske zajednice, ne smemo prepustiti onima koji su jos uvek u nekim drugim vremenima. Stvarna demokratizacija drzave u Srbiji otuda je neotudjivo vezana za autonomiju univerziteta, koja je, u stvari, samo jedan njen, istina veoma znacajan, deo.

(Autor je dekan Pravnog fakulteta u Beogradu)