SISTEM VLASTI I MOGUCE PROMENE

Gotovo sve opozicione stranke su povremeno, ako ne aktivno onda makar pasivno, saradjivale sa socijalistima, a njihovi savezi i koalicije trajali su samo do prve prilike za svadju, pa nije cudno sto je stanje gotovo isto kao 1991.

Mihal Ramac

Postoji li opozicija u Srbiji? Ako je odgovor na ovo pitanje potvrdan, moze li se reci ko je cini, koji su njeni ciljevi i metodi politickog delovanja te, konacno, kakve su njene sanse da jednog dana dodje na vlast? Pre nego sto se pokusa makar ovlas naznaciti grupni portret opozicije s Milosevicem, mora se reci da je Beograd jedina evropska prestonica u kojoj se vlast nije menjala od dolaska komunista 1944. godine. Za razliku cak i od Albanije, ovde je bilo iskljucivo nesto kozmetickih promena: komunisti su se prekrstili (neko vreme su se, dok je to bilo u modi, cak i krstili), dozvoljeno je delovanje vise stranaka, ali poredak se u sustini nije menjao. Sve poluge vlasti, pre svega policija i oruzane snage, u istim su rukama kao i pre pola veka, najuticajnija javna glasila se kontrolisu i usmeravaju na isti nacin, privredom i finansijama se rukovodi iz centrale vladajuce partije, isto vazi i za obrazovanje, nauku i kulturu. Rezim preko svojih kadrova drzi vlast nad zvanicnom sindikalnom organzacijom, organizacijama penzionera i bivsih boraca. Pored nekoliko desetina partija koje deluju iskljucivo u interesu vladajuce, postoje i bezbrojne organizacije i udruzenja koja na jedan mig odozgo krecu u ofanzivu protiv koga trenutno treba.

Sjajna, a u isti mah izuzetno teska situacija za opoziciju. Sjajna, jer je logicno pretpostaviti da stanovnistvo jedne evriopske zemlje krajem dvadesetog veka ne moze da se miri s ovakvim sistemom. Izuzetno teska, jer je taj sistem mnogo zilaviji od onih u Istocnoj Evopi koji su pali krajem osamdesetih. Za razliku od Poljske, bivse Cehoslovacke i vecine ostalih zemalja gde je komunizam vec gotovo zaboravljen, ovde nikad nije bilo ni dugotrajnijeg masovnog nezadovoljstva ni masovnog pokreta koji bi mogao da ugrozi vlast. Od pocetka rascepkana i nikad dokraja profilisana opozicija je, pak, uvek vesto navodjena na medjusobna sukobljavanja, a u trenucima kad je bila najjaca nije bila svesna svoje snage niti spremna da preuzme odgovornost, odnosno da povede zemlju novim putem.

U Srbiji ima blizu 150 registrovanih politickih stranaka, od kojih je gotovo stotina povremeno aktivna, ako se pod tim moze podrazumevati izdavanje saopstenja kojima se pruza podrska vlastima i napada opozicija. Zaista opozicione stranke su u ogromnoj manjini, a cinjenica da imaju polovinu mesta u republickom parlamentu ne govori o njihovoj snazi vec, cini se, samo potvrdjuje njihovu nemoc. I danas, kao i tokom proteklih osam godina, opozicija se uglavnom bavi sobom i mnogo vise se sukobljava izmedju sebe nego sto tezi osvajanju vlasti.

Kao najsveziji primer moze se uzeti “slucaj" predsednika Demokratskog centra Dragoljuba Micunovica, jednog od osnivaca i nekadasnjeg lidera Demokratske stranke. Proslog decembra on se kandidovao za predsednika Srbije s navodno opozicionom platformom i uzeo osamdesetak hiljada opozicionih glasova da bi ovih dana s ekrana socijalisticke televizije podrzavao najnovije mere Republicke vlade i bacao drvlje i kamenje na nezavisnu i opozicionu stampu.

Kao sto Socijalisticka partija Srbije nema nikakvog programa izuzev opstanka na vlasti po svaku cenu, tako ni vecina opozicionih stranaka nije u stanju da ponudi programe po kojima bi bila prepoznatljiva. Receno, mozda, u manjoj meri vazi i za Srpsku radikalnu stranku, ali ona je prica za sebe. Radikali, naime, deluju s onih pozicija na kojima je bio zasnovan mitingaski pokret 1988/1990. To, najkrace, podrazumeva: nacionalizam, socijalnu jednakost komunistickog tipa, postavljanje partijskih aktivista-komesara na celne polozaje u organima vlasti, preduzecima, ustanovama i institucijama. Isto to radili su ruski boljsevici, isto rade i srpski socijalisti. Umesto Lenjina, Staljina, Tita ili Milosevica, radikali imaju jednako nepogresivog i nedodirljivog Seselja ciji kult (na stranicama “Zemunskih novina", recimo) nadmasuje ono sto je u Sovjetskom Savezu vidjeno krajem tridesetih godina. Pored vodje, tu je i ideja nacije - Nacionalni interes, sagledavan iz perspektive 19. veka, visi je od svih ostalih. Pojedinac nije nista - narod je sve, pa se prava i slobode pojedinca u svakom pogledu podredjuju tzv. opstim ciljevima. Pre i za vreme rata ideja vodilja radikala bila je “Velika Srbija" u koju bi bili ukljuceni svi krajevi gde Srbi cine makar petinu stanovnistva, kao i nesrpske oblasti na koje Srbi imaju “prirodno pravo", shvaceno krajnje proizvoljno. Radikali su ostali verni tom programu i onda kad ga je Milosevic ostavio.

Seseljevih milion i po glasova na predsednickim izborima i 82 mesta u republickom parlamentu jasno pokazuju koliko su radikalske ideje prijemcive za veliki deo birackog tela. Iako su radikali i pre ulaska u savez sa socijalistima i nakon izbacivanja iz fotelja vlasti govorili da su opozicija, oni nisu bili niti mogu biti realna alternativa, vec samo produzena ruka rezima. Uostalom, oni se nikad nisu pridruzivali demokratskoj opoziciji u protestima protiv vlasti, jer demokratiju smatraju vecim zlom od vladavine jedne partije.

Da li bi se - sto je kljucno pitanje ovog razmatranja politickog stanja u Srbiji - nesto promenilo kad bi radikali dosli na vlast? Sudeci po opredeljenjima i kadrovskom sastavu stranke - nista znacajnije i nista nabolje. Kao i njegov sabrat Zirinovski, i Seselj se otvoreno ruga javnosti i odbacuje pravila ponasanja savremenih demokratija (u cemu su mu najbolji uzor oni protiv kojih se navodno bori). Cupanje zica u parlamentu moze da zabavi balkansko gledaliste, ali to nije put kojim se drzava moze izvesti iz socijalistickog corsokaka.

Srpska radikalna stranka ne moze privuci simpatije demokratskih snaga ni u zemlji ni van nje, ali ona ostaje politicka cinjenica s kojom se mora racunati na duze staze. Tri Seseljeva poraza na predsednickim izborima ce, pak ubuduce, biti izuzetno neugodan teg o vratu ove, posle socijalista iznutra najdisciplinovanije partije. (Nastavak u sutrasnjem broju)