Zasto Vlada Srbije jos nije formirana

Pise: Milica Torov

Ulaskom u Vece republika saveznog parlamenta, radikali postali moguci partner u eventualnom pokusaju da se promeni odnos snaga u federaciji, ali i da budu “zlatna rezerva" u formiranju vlade - nove Vlade Srbije u slucaju da propadne koalicija sa SPO

Najnovije procene da formiranje nove Vlade Srbije ne bi trebalo ocekivati pre druge polovine marta cine se prilicno realne, iako je proslo punih pet meseci od parlamentarnih izbora u Republici. Sveze imenovanom mandataru, Mirku Marjanovicu, pre cetiri godine nije trebalo toliko vremena da obrazuje svoj ministarski tim, cime se potvrdjuje da je sadasnji odnos snaga u republickom parlamentu za vladajucu koaliciju mnogo nepovoljniji nego ranije, pa, samim tim i politicke trgovine duze traju.

Buduci da je i savezni parlament, posle duze pauze, poceo da radi, vrlo je verovatno da ce mandatar i tu priliku iskoristiti za testiranje potencijalnih partnera i da ce odugovlaciti s raspodelom ministarskih resora sve dok se socijalisti ne uvere da su obezbedili stabilnu vecinu za neke svoje ambicije, kao sto je jacanje tutorstva Srbije nad federacijom.

S obzirom na sukobe izmedju Milosevica i Djukanovica, ostaje velika sumnja u valjanost one tacke Milutinovicevog programskog opredeljenja za rad buduce republicke vlade, kojom se zagovara “jedinstvena i stabilna Srbija - jaka Jugoslavija". Jer, ako se ne bude priznala volja Crne Gore, odnosno prihvatila regularna vlast i status Crne Gore kao ravnopravne clanice federacije, onda ima puno razloga da se veruje da bi, u stvari, Srbija htela da uspostavi, u neku ruku, jugoslovenski (srpski) protektorat nad Crnom Gorom.

A svaka izmena ustavnog polozaja u federaciji, bez saglasnosti jedne njene clanice, i suprotno njenim pravim stavovima, mogla bi samo da produbi sadasnju krizu u odnosima na relaciji Beograd-Podgorica, dovodeci i zajednicku drzavu u pitanje. Poznate su Miloseviceve ambicije da stvori centralizovanu saveznu drzavu koja se, po formalnim ustavnim resenjima, mozda i ne bi bitno razlikovala od federacije, ali bi, sustinski, bila bliza unitarnoj drzavnoj tvorevini u kojoj bi kompletna vlast pripala predsedniku SRJ, a republike bi bile svedene na njen servis.

Moguce je da, za ostvarenje takvih ambicija, socijalisti racunaju na Srpski pokret obnove koji ostavlja utisak da zastupa jednu moderniju varijantu fleksibilne unitarizacije. A cini se da bi i radikali pristali da, u ime “principa", odnosno stvaranja unitarne drzave, budu onaj presudni glas za promenu statusa federacije. Mozda su socijalisti na njihovu protivuslugu i racunali kada su ih birali u Vece republika jugoslovenskog parlamenta, uprkos spekulacijama i prognozama da ce “ispasti iz igre". Time su radikali, realno, postali moguci partner u eventualnom pokusaju da se, izmenom Ustava, promeni odnos snaga u federaciji, ali i da budu “zlatna rezerva" Marjanovicu u formiranju republicke vlade u slucaju da propadne koalicija sa SPO.

Iz sadasnje perspektive gledano, koalicija sa SPO i dalje je najverovatnija i najrealnija varijanta, jer je to, za razliku od Srpske radikalne stranke, ona snaga u republickom parlamentu koja vlast nece kompromitovati pred svetom svojom izolacio-nacionalistickom politikom. Najzad, koalicija sa SPO je onoliko realna koliko je i programsko priblizavanje SPS i Draskoviceve stranke stvarno, a koliko rezultat trenutnih nepovoljnih okolnosti u kojima se nalaze oba potencijalna partnera. Socijalisticka partija Srbije - jer nema parlamentarnu vecinu, a zeli da zadrzi odlucujucu ulogu, a SPO - jer posle raspada koalicije “Zajedno" trazi spas od gubitka imidza glavne opozicione stranke i od moguceg drasticnijeg unutarstranackog raslojavanja, u savezu sa vladajucim strukturama.

U odredjivanju starog premijera za novog mandatara mnogi vide jos jedan dokaz da u tom trouglu tri M (Milutinovic - Marjanovic - Milosevic) odlucuje jedino predsednik SRJ i da ce nastaviti “kontinuitet" i model dosadasnje narodnofrontovske politike u kojoj, fakticki, u ime “visih nacionalnih i drzavnih ciljeva" nece biti prave parlamentarne opozicije.

Ako se, dakle, nista nece menjati, onda ovo navodno programsko priblizavanje SPS i SPO vise lici na marketingsko stvaranje alibija za prostu preraspodelu ministarskih mesta i punktova gde se stvara novac. U tom smislu su i nagovestaji da se socijalisti ni u kom slucaju ne bi odrekli glavnih sektora na kojima i pociva njihova vlast. Da nije tako SPO ne bi toliko mirno primio imenovanje Mirka Marjanovica za mandatara, uprkos Draskovicevom stavu da njegova stranka odredi buduceg predsednika vlade.

Neocekivano ispadanje Dusana Mihajlovica, lidera Nove demokratije, iz seme, time sto nije izabran za clana delegacije Srbije u Vecu republika saveznog parlamenta, moglo bi da se protumaci i kao svojevrstan ustupak radikalima, a ujedno i kao pokusaj da se pripreti SPO da ne “zateze" previse u pregovorima o vladi, jer socijalisti “uvek imaju resenje za svaku situaciju".

Da je Nova demokratija u delikatnom polozaju, najavila je prvo nedavna svadja izmedju Mirka Marjanovica i Svetozara Krstica na sednici vlade oko duvanske industrije, pa cak i izvesna kolebanja unutar same ND oko (ne) ucestvovanja u formiranju nove vlade, da bi to kasnije potvrdile informacije o “posetama" finansijske policije do juce nedodirljivim firmama u vlasnistvu vodecih funkcionera ND.

Ukoliko se do konacnog izbora nove Vlade nesto ne promeni, ulogu ND, prakticno, preuzima SPO, cime se potvrdjuje da “veca riba guta manju". To jos ne znaci da se nece naci i neka veca, buduci da se jos nista spektakularno nije dogodilo, jer su i dalje sve varijante u igri.