Mr Vladimir Veres - zasto se povremeno zaostrava i smiruje zalivska kriza

Ono sto je za nas najbitnije to je da treba shvatiti da Jugoslavija ne bi izvukla nikakvu korist od eventualnog politickog sukoba Rusije i Amerike. Imala bi samo stete jer bi se taj sukob mogao delimicno preneti i na Evropu i na Balkan. Poznato je da uvek najgore prolaze one zemlje na cijem se terenu interesi velikih zemalja sukobljavaju.

Mirjana Kalinic

“Zalivska kriza ima dva osnovna elementa. Prvi je vezan za strateske interese mnogih zemalja s obzirom da se radi o ekonomski vrlo vaznom regionu, tu su pre svega bogata nalazista nafte... Drugi aspekt koji je u konkretnoj situaciji vazniji, to je ponasanje irackog rezima, tj. Sadama Huseina, odnosno cinjenica da se tu ocigledno radi o jednom dosta ozbiljnom procesu razradjivanja opasnih oruzja, bioloskog, hemijskog - koje bi, s obzirom na nepredvidivu prirodu rezima, moglo znacajno ugroziti mnoge zemlje regiona, pa i sire. Takvo ponasanje Sadama Huseina je dugogodisnja njegova praksa. Sada se spojilo i sa generalnim znacajem regiona sto je dovelo do eksplozivne situacije. Ta situacija je imala jednu kulminaciju pre 7-8 godina kada je doslo do Pustinjske oluje", kaze na pocetku razgovora za “Nasu Nedeljnu Borbu" magistar Vladimir Veres, zamenik direktora Centra za strategijske studije.

Sta bi se desilo u tom regionu ukoliko bi Irak postao vodeca sila medju arapskim drzavama? Da li bi to dovelo i do poremecaja odnosa snaga na svetskoj politickoj sceni?

- Irak generalno ima pretenzija na vrlo bitnu, a verovatno i vodecu ulogu u arapskom svetu. To je i u kontekstu odnosa sa Izraelom, a i generalno u kontekstu odnosa sa Zapadom i SAD. S druge strane, Irak ima zaostrene odnose i sa arapskim zemljama, pa je cak u svoje vreme pokusao i da zauzme jednu od njih - Kuvajt. Ima, takodje, i velike probleme u odnosima sa zemljama kao sto su Saudijska Arabija, Emirati itd. Stav arapskog sveta, kada je u pitanju Irak, prosto je podeljen. S jedne strane postoje prilicno masovne simpatije prema Sadamu Huseinu i prema irackom narodu. Uopste, prema njegovoj vlasti koja se suprotstavlja arapskim neprijateljima. Tako se u mnogim zemljama posmatra. Medjutim, s druge strane, za mnoge arapske lidere sam rezim Sadama Huseina je tesko prihvatljiv jer za njih predstavlja vecu ili manju pretnju. Ovaj drugi elemenat je prevagnuo za vreme “Pustinjske oluje", kada je vecina arapskih zemalja, tj. njihovih vlada, podrzala intervenciju u Zalivu. Ovoga puta, situacija je malo komplikovanija, jer je stanovnistvo u vecini arapskih zemalja u velikoj meri protiv americke vojne akcije i stavlja svoje lidere pred veoma velika iskusenja. Jordanski kralj ima vrlo ozbiljan problem jer se nalazi izmedju lojalnosti prema Zapadu i unutrasnjih otpora. Slicnih problema ima i Mubarak u Egiptu, a otprilike tako stvari stoje i u vecini drugih arapskih zemalja. Ovoga puta arapske vlasti, smatraju da razlozi za intervenciju nisu dovoljno jaki da bi doslo do vojne akcije, kao 1991. godine. Tada je bilo sve jasno, jer se radilo o invaziji, okupaciji jedne suverene zemlje. Ovoga puta, situacija nije tako drasticna i cini mi se da arapske zemlje nisu spremne zbog unutrasnjeg raspolozenja da podrze akciju do kraja. One jesu spremne da podrze pritisak na Sadama Huseina, ali ocigledno ne zele da idu do kraja. To je jedan od elemenata koji stalno amortizuje ovaj americko-engleski nastup.

Neki analiticari tvrde da ce Bil Klinton, bez obzira na sporazum izmedju Kofi Anana i Sadama Huseina, ipak napasti Irak. Odnosno, oni tvrde da Klintonu u ovom trenutku, zbog unutrasnjih problema, odgovara zalivski rat. Sta Vi mislite o tome?

- Ja ne mislim da je to tako. Prvo, mislim da su narocito kod nas preuvelicane tvrdnje da Klinton time resava neke svoje unutrasnje probleme. Zna se na koje se misli. Bez obzira na to sto on ima ozbiljnih unutrasnjih teskoca, cinjenica je da Amerika ekonomski stoji dobro i da on nije toliko ugrozen kao sto se cini. Osim toga, ove stvari sa Irakom su isuvise opasne da bi bile stavljene u sluzbu resavanja njegovih trenutnih unutrasnjih problema. Tu se radi o jednoj ozbiljnoj i dugorocnijoj stvari, mislim da ni Americi taj rat nije potreban i ukoliko bi do njega i doslo i Amerika bi imala ozbiljnih problema. Pocev od eventualnih svojih ljudskih zrtava, do zrtava medju irackim civilnim stanovnistvom, do otpora unutar SAD. Jer videli smo da se americki studenti na univerzitetima protive vojnoj akciji. Dakle, bilo bi raznih problema i unutar Amerike i u odnosima sa saveznicima i partnerima, sa Rusima, Francuzima, sa arapskim zemljama. Za Ameriku bi bilo bolje da se stvar resi mirnim putem. Zato ne mislim da Klinton ima neku narocitu zelju da po svaku cenu izvede tu vojnu akciju. Medjutim, Klinton je ulozio znacajan politicki autoritet, pritiskajuci Irak i on sada zaista nece lako popustiti, prosto nece dozvoliti da se na bilo koji nacin ostavi prostor da se sporazum (Anan-Husein) interpretira na neki drugi nacin ili eventualno izigra. On ce sada zaista ici na to da izvrsi pritisak i na Kofi Anana i na sve ostale da se stvar apsolutno precizira i da, ako odustane od intervencije, bude jasno da je dobio ono sto je hteo. U tom pogledu mislim da mozda nije najproduktivnija reakcija do koje je doslo od strane Sadama Huseina, pa i od strane Ujedinjenih nacija.

Koliko Evropljanima odgovara zaostravanje zalivske krize? Koliko oni mogu da izvuku neku korist iz svega toga?

- Ne mislim da iko moze izvuci iz toga neku posebnu korist. Generalno, jedino sto bi se moglo predvideti, to je da bi posledica tog sukoba bio, recimo, znacajan skok cena sto onda dovodi do jedne paradoksalne situacije. Cinjenica je da bi to, objektivno gledano, najvise odgovaralo Rusiji koja je inace protiv tog sukoba i cini sve da tu americku akciju spreci tako da se iz toga vidi kako je situacija zamrsena... Englezi bi potpuno podrzali americku poziciju, Francuska tezi da deluje nesto nezavisnije, ali mislim da svi imaju jedan zajednicki interes da se situacija isuvise ne iskomplikuje, odnosno da ne dodje do vojnih akcija jer tada nastaju stvari koje onda nije lako predvideti. Ostaje nejasan odgovor sta posle te akcije, tj. kakve bi se posledice mogle ocekivati. Da li pad rezima u Bagdadu ili samo unistenje naoruzanja ili mozda neki dalji pritisak na Sadama Huseina? To nikome nije sasvim jasno. Tako da je tu tesko zauzeti neki stav. Mislim da se i Evropljani slazu sa tim da je najbolje celu stvar resiti ako je moguce mirno. Ali to pre svega zavisi i od Sadama Huseina.

Sta je sa zemljama koje pripadaju Balkanu? Koliko ta kriza utice na njihovu poziciju u medjunarodnoj zajednici?

- Na zemlje balkanskog regiona to ne bi imalo direktan uticaj. Naravno, ukoliko bi doslo do sukoba to bi se odrazilo i na druge regione. Bilo bi opste vanredno stanje u medjunarodnim odnosima. Doslo bi do porasta cena nafte, do zaostravanja odnosa izmedju Amerike i arapskog sveta itd. To bi onda imalo marginalan uticaj i na Balkan pa i na jugoslovensku krizu. Medjutim, njen karakter, kao sto znamo autohton, i ne bi temeljno izmenilo u hodu jugoslovensku krizu. Druga je stvar sto je u nasoj javnosti zauzet jedan stav prilicne blagonaklonosti prema Sadamu Huseinu sto proistice, dobrim delom, iz restriktivnog informisanja, pogotovo medija koji su pod drzavnom kontrolom koji prikazuju dogadjaje u svetlu koji favorizuje stavove Sadama Huseina i koji na svaki nacin osudjuju americku politiku, tako da se tu gube mnoge nijanse koje bi omogucile umerenije razumevanje svega sto se dogadja. Iza toga se verovatno krije misljenje koje je jednim delom prisutno u javnosti, da bi ovakav sukob mogao doprineti zaostravanju odnosa izmedju recimo Rusije i Amerike, ili izmedju SAD i nekih drugih zemalja, recimo Francuske, sto bi se onda odrazilo i na tok jugoslovenske krize. Mislim da takvo razmisljanje nije realno, jer ocigledno je da je americka uloga na teritoriji bivse Jugoslavije kljucna, bez obzira koliko to odgovara stranama ili ne odgovara.

Drugo, svaki politicki konflikt izmedju Rusije i Amerike ipak ima odredjene granice. Moskva, cak i u slucaju zaostravanja odnosa sa SAD zbog Iraka ne bi isla na to da komplikuje odnose sa Amerikom. Tako da i to ne bi donelo sustinske promene u ju-krizi. Nasoj javnosti je neophodan odmereniji i uravnotezeniji stav prema ovoj krizi, pogotovo objektivnije informacije o pravoj situaciji u Iraku i politici Sadama Huseina. To bi onda bacilo drugacije svetlo na celu tu stvar. Ono sto je za nas najbitnije to je da treba shvatiti da Jugoslavija ne bi izvukla nikakvu korist od eventualnog politickog sukoba Rusije i Amerike. Imala bi samo stete jer bi se taj sukob mogao delimicno preneti i na Evropu i na Balkan. Poznato je da uvek najgore prolaze one zemlje na cijem se terenu interesi velikih zemalja sukobljavaju. Iz toga nista dobro ne bi proizaslo. Stoga je i u interesu Jugoslavije da se ta stvar smiri i da se velike sile dogovore oko toga, a ne da se Rusija eventualno ozbiljnije umesa u taj politicki konflikt...

Nedavno je Boris Jeljcin izjavio da bi zalivska kriza mogla da dovede do izbijanja treceg svetskog rata. Sta Vi mislite o tome?

-Jeljcin procenjuje da je onaj prvi period rusenja SSSR-a i formiranje nove drzave u Rusiji zavrsen i da bi sada Rusija sa svojim partnerstvom trebalo da zauzme malo tvrdje i ostrije stavove u odnosu na ranije vreme. Odnosno, da, kako on smatra, povede vise racuna o nacionalnim interesima. O tome se u Rusiji jako mnogo raspravlja. Ja licno mislim da nikakvi nacionalni interesi, ni u prethodnom periodu, nisu bili ugrozeni. Ovaj objektivni interes Rusije da resava, pre svega, unutrasnje probleme koji su ogromni, dovelo je do toga da je njeno medjunarodno delovanje nuzno ograniceno. U Rusiji vlada opsti utisak da je uloga Moskve nekako potisnuta i da je sada momenat da se posle tog prelaznog perioda tranzicije ta uloga uspostavi na jednom cvrscem i jasnijem nivou. Jeljcin ocigledno zeli da udje u istoriju ne samo kao covek koji je formirao novu Rusiju, vec i kao licnost koja je uspostavila neke medjunarodne koordinate za Rusiju, onakve kakve je Rusija imala pre socijalisticke revolucije. Jer tada je unutrasnji sistem bio istovetan kao i na Zapadu, ali su postojale neke suprotnosti izmedju Rusije i zapadnih zemalja. Tu se krije jedan ozbiljniji proces, koji ce i ubuduce koristiti ovakve situacije da utvrdi tu novu poziciju Rusije. Druga je stvar sto su sada unutrasnji problemi tako veliki i sto to nekad moze Rusiji i da steti.

Istorija Carske Rusije, Sovjetskog Saveza, pokazuje da je uvek spoljno-politicko nadmetanje islo na stetu standarda stanovnistva i unutrasnjeg razvoja. Ako bi se opet neke spoljne ambicije stavile ispred unutrasnjih potreba, to bi, dobrim delom, moglo ponistiti sve ono sto je dosad u Rusiji na unutrasnjim promenama uradjeno. Jeljcin to dobro zna. Stalno pokusava da zauzme neku medja-liniju. On nece u sukob sa Zapadom. Hoce da odrzi partnerstvo iz ekonomskih razloga ali mu je opet ta situacija dobrodosla da tu postavi novu rusku ulogu. Ako se dogadjaj resi mirno, to ce biti delom i njegova zasluga, a ako ne bude i dodje do nekih komplikacija on ce opet biti taj koji je opomenuo na vreme.