TV VODIC KROZ ZVEZDARU

Ponovo sam cuo kako je Evropa kurva, kako ta Evropska zajednica nema dusu, kako je nas plemeniti narod zrtva galakticke zavere, kako postoji velika sansa da nam Nemci postanu najbolji prijatelji cim na vlast dodju nasi prijatelji socijaldemokrati, nece nama Amerika odlucivati hoce li se nasi avioni spustati u Njujorku - ima, jebi ga, da se spustaju tamo gde je Srbija, a Srbija je, podseti me akademik, svuda gde su srpski aerodromi...

Pise: Petar Lukovic

Kad nemam sta da radim, a to je obicno nocu izmedju tri & pet ujutru, besciljno hodam parnom stranom ulice Vjekoslava Kovaca i zatvorenih ociju razmisljam o Marjanovicu. Mirku, naravno. Zvezdara, inace, godinama zbrckana oko Cvetkove pijace, ume da bude ljubavno inspirativna: zagledam se tako u nebo bez zvezda, otvorim oci i glasno se pitam zbog cega sam, kao tzv. muskarac, opsednut likom, pojavom i duhovnoscu naseg Premijera & Mandatara (P&M)? Ziva istina da mi je intimno bliska Marjanoviceva frizura, njegov ljubopitljivi, istrazivacko-naucni stas, njegova kravata oblikovana kreativnim rukopisom Majke Rusije, a narocito njegov velicanstveni urbani akcent - ponistava se pred Mirkovim senzualnim pogledom koji sam u sredu uvece amaterski pokusao da izdrzim, hipnoticki buljeci u TV ekran pod tecnom iluzijom da je tri litra belog makedonskog dovoljno da se osecam kao nepobedivi Dejvid Koperfild.

Govoreci u nekoj banci, pred nekim ljudima koji su izgledali kao u seksualnom transu pred virtuelnom a nagom Borkom Vucic, Mirko je u jednom historijskom trenutku direktno pogledao ka kameri; kamera je, razume se, pogled odmah prebacila na svetlucavi ekran, a sa ekrana me je u glavu udarila neka takva psihosomatska pizdarija da sam u poslednjim trenucima SPS-svesti vaistinu pozeleo da Mirko Marjanovic zauvek ostane tamo gde je danas, juce & sutra - Veciti Premijer, Legenda, Zastitni Znak Progres-Rocka, Zitofil, Sluhista, medju clanovima Nove Demokratije krsticevski poznat pod konspirativnim partijskim imenom "Klaus Kinkel".

Dan pre ovih nadnaravnih poltergeist-desavanja, razume se, opet se oglasila ilegalna organizacija SPO (Socijalisticki Pokret Obnove); na njihovoj tzv. konferenciji za stampu, tzv. portparol izjavio je da SPO nikako ne odustaje od tzv. ambicija da bar jedan od preostalih pet clanova fantomske SPO-stranke (V. Draskovic, D. Draskovic, M. Bozic, S. Krunic & I. Kovacevic) ne postane buduci Premijer; na pitanje izvesnog a provereno tupog novinara kako je moguce tako nesto veselo ocekivati kad je Lepi Mirko M. vec postao Mandatar - tzv. portparol Kovacevic odgovorio je da u zivotu nista nije sigurno, prvi se macici u vodu bacaju, ko rano rani - koristi linijski taksi, po jutru se premijer poznaje, ko drugome jamu kopa - fizicki radi za Djindjica, sve ce to SPO pozlatiti, nista se ne zna, utakmica traje 90 minuta, ko nabije - taj dobije!

Potpuno zbunjen ovakvim razvojem dogadjaja, vec hladnokrvno uveren da se u ovoj zemlji odavno zna tko vino pije (Lukovic) a tko vino placa (Lukovic), odlucio sam da privremeno napustim barikade u ulici Vjekoslava Kovaca i malo pomnije, koliko mi razum to dopusta, ispratim najnoviji RTS program; sam Bog me je - u utorak ili sredu, nikad necu saznati - direktno ukljucio u jedan od onih morbidno-patriotsko-suck it to me babdz-intervjua u kojima debela voditeljka (Branka li se zvase?) preslisava izvesnog srpskog akademika Konstatinovica (Zoran se zvase?) glede nicim izazvane i nepravedne satanizacije Srpskog Nacionalnog Bica u Europi. Da li zbog vinskog sindroma ili secanja na ekonomski prosperitetnu 1993. godinu, odjednom sam se TV vremeplovom vratio nekoliko sezona unatrag - i ponovo cuo kako je Evropa kurva, kako ta Evropska zajednica nema dusu, kako je nas plemeniti narod zrtva galakticke zavere, kako samo Slobodan Milosevic & Srpska Akademija Znanosti i Umjetnosti mogu da nam udahnu pravodoljubivost, kako postoji velika sansa da nam Nemci postanu najbolji prijatelji cim na vlast dodju nasi prijatelji socijaldemokrati, jos samo da nam se vrati Breznjev, da Ulbriht & Causesku izadju iz hibernacije, nece nama Amerika odlucivati hoce li se nasi avioni spustati u Njujorku - ima, jebi ga, da se spustaju tamo gde je Srbija, a Srbija je, podseti me akademik, svuda gde su srpski aerodromi.

Tuzna dzinovska voditeljica (koja je svojim nacionalnim bicem jedva stala u radnu sobu akademika) pokusavala je do kraja emisije da me ubedi kako je samo Srbija zemlja u kojoj valja ziveti: ovde, na SPS meridijanima, duh Ulbrihta & Breznjeva zivjet ce vjekovma, dok za narod vino pije njihovih sinova; pevuseci ovu soc-himnu opet sam, direktno ocajnicki, daljinskim upravljacem leteo ka TV Palmi, na sestu, jubilarnu reprizu intervjua casnog Vuka Draskovica. Buduci da sam pet prethodnih emisija vec odgledao u psihoticnom kontinuitetu - pamteci Vukove pretece gestove, posalice, viceve, anegdote i prirodnu veselost uzrokovanu sjecanjem na mini suknju Gorice Gajevic - sasvim je logicno da sam i sesti put uzivao u Vukovim skromnim vizijama spram njegove sve vece popularnosti, instiktivno osecajuci da se klaustrofobija Zvezdare siri sa Cingrijine na Partizansku ulicu, da se Vjekoslav Kovac utapa u Rasinsku, da ugao Gospodar Jovanove i Cara Urosa postaje Definitivni Centar Sveta, da je ovo kraj teksta i da, uopste, nista nije strasno.

Ipak je ovo Serbia In Peace.

Hrvatskim recima: Rest In Peace.