LJUBISA SAMARDZIC, COVEK FILMA

Pise: Radovan Kupres

Kadar iz "Strsljena"

Opredelio sam se za produkciju zato sto sam mislio da bih mozda mogao da pronadjem teme koje su nove, sveze, moderne, privlacne i trajne. I mislim da sam na tom putu nesto uradio

Ma koliko na Balkanu nikada nije bilo moguce funkcionisanje klasicnog star sistema, Ljubisa Samardzic je, nesumnjivo, megazvezda. U bivsoj nam drzavi bio je poznat verovatno koliko i dozivotni predsednik. I posle desetina uloga koje su ga, bez preterivanja, nacinile filmskom legendom, pocetkom devedesetih dodelio je sebi novu i odgovornu zivotnu ulogu - postao je filmski producent. Poslednjeg utorka dogodila se premijera sedmog igranog filma iz njegove producentske kuce “Sinema Dizajn", “Strsljena" Gorcina Stojanovica, mladog reditelja koji je vec poznjeo zavidan uspeh “Ubistvom s predumisljajem", takodje u saradnji sa Samardzicem kao producentom.

Kako se osecate danas, dan posle premijere?

- Posle napora koji je ulozen da bi se stvorilo ovakvo delo verovatno je satisfakcija veliki aplauz koji smo dobili. Mi (Sinema Dizajn) smo imali cilj da sto bolje oblikujemo roman Zorana Popovica i da produkciono obezbedimo uslove da taj film odise mirisom evropskog filma. Mislim da smo postigli oba ta presudna elementa. Sreo sam veliki broj kolega posle premijere i dobio sve komplimente za produkciju. Direktor fotografije je imao mogucnost da radi na najkvalitetnijem materijalu, snimali smo na tri lokacije, zvucna obrada izvedena je u Budimpesti u stereo dolbdz SR tehnici... Uspeli smo da napravimo film onakav kakav meni kao sujetnom coveku moze da imponuje.

Posle karijere kakvu je malo ko u domacoj kinematografiji ostvario, za nase uslove ogromne glumacke slave, sta Vas je navelo da se prihvatite jednog “profanog" posla kakav je produkcija i koliko se to “isplatilo"?

- Kad udjete u godine u kojima se ja sada nalazim, kad imate iskustvo koje ja imam, kad imate feeling za odabir tekstova a istovremeno i autoritet na koji mozete da se oslonite kad krenete u obijanje pragova velikih ulagaca, onda morate da nadjete sebi novo mesto u kinematografiji. Vise ne mozete da igrate mlade, zavodljive, nasmejane, trapave, tragikomicne... Opredelio sam se za produkciju zato sto sam mislio da bih mozda mogao da pronadjem teme koje su nove, sveze, moderne, privlacne i trajne. I mislim da sam na tom putu nesto uradio. Sto se tice te “profanosti", producenti su u svetu izuzetno cenjeni ljudi i kada se dodeljuju glavne nagrade, na prvom su mestu producenti pa onda svi drugi. Producent je licnost koja mora da sublimira sve elemente jednog filma. Treba da dodje do dobrog teksta, da obezbedi sve uslove za snimanje filma, za viskoku postprodukciju, distribuciju. Kod nas u “Sinema Dizajnu" se ne radi po onom starom konceptu - reditelj donese tekst, ponudi i kaze tako ili nikako! Ovde je prevashodni zadatak razgovarati i ubedjivati se. Niko ne namece jedan stav po svaku cenu. Idem tom linijom zato sto je to linija mog instinkta koji me do sada nije prevario. U 35 godina glumacke karijere doziveo sam salve aplauza, ali nikada se nisam uljuljkaom u toj slavi. Mora stalno da se radi nesto novo.

Verovatno ste se u poslednjih sedam-osam godina nalazili u prilici da zbog svojih producentskih obaveza odbijate glumacke zadatke?

- Nekoliko puta sam se nasao u takvoj prilici i bio sam sludjen, odbijao sam uloge.Ali dao sam sada sebi zadatak da prihvatim ponude svih onih koji se jave sa zanimljivim tekstovima. Tako sam radio, kao sto znate, i “Jugofilm" Gorana Rebica, a onda i “Bluz za Saru" u Sloveniji, u reziji Borisa Jurjasevica. Zelim da igram i da se malo odmorim. Produkcija je sve samo ne miran san. Primecujete mozda da sam malo oslabio, jer bio sam pod ogromnim pritiskom. Ja bih se zdrao ako ne bih uspeo da dovrsim filmsku pricu, ako ona ne bi bila na odredjenom zeljenom nivou, onako kako ga ja osecam.

Da li cete iskoristiti tu priveligiju sto sada imate produkcionu kucu da sebi obezbedite neku “ulogu zivota", nesto sto u ove bogate tri i po decenije ipak niste imali priliku da odigrate?

- Vrlo cesto na tu temu razgovaram s mojim prijateljima i saradnicima koji misle da bi trebalo da dodjem do nekog takvog teksta. Ali ja, verujte mi, o tome ne razmisljam! Moj kredo je borba za kvalitetne tekstove i kvalitetne uslove produkcije. Mozda ce u dogledno vreme na videlo izaci jedan lik, ali mi ekranizacija tog scenarija nije prioritetno pitanje.

Verovatno planirate i da “Strsljenu" obezbedite dostojan plasman i na bivsim jugoslovenskim prostorima?

- I “Ubistvo s predumisljajem" i “Bulevar Revolucije", “Kazi zasto me ostavi" su prikazani i u Sloveniji i u Makedoniji. “Ubistvo s predumisljajem" je u Sloveniji imalo tako dobre kritike da sam bio iznenadjen njihovim dozivljajem te price. Dakle, sve sto je u domenu fine estetike, a dolazi sa ovih krajeva, voli se i postuje i u tim sredinama. Ljudi ostaju privrzeni umetnosti a oni kojima je mozak pritisnut nacionalinim opsesijama i dalje su slepi.

Neka politicka partija bi se verovatno rado okoristila o Vasu popularnost. Pretpostavljam da su Vam, kao i nekim Vasim kolegama, nudjeni direktni politicki angazmani?

- Politika je, kako rece pokojni Slobodan Selenic, za glupake. U politici morate da izgubite licnost, da savijete kicmu, da budete podanik. A podanistvo nije moje svojstvo i priroda. Previse sam svoj da bih mogao da budem neciji. U trenucima kada se tek pojavilo visestranacje, dok se jos nisu razbistrile vode tog naseg visestranacja, bolje je baviti se poslom koji znam i umem nego onim sto je daleko od mene. Druga, vrlo bitna stvar je ta da sam vrlo emotivan covek i sve sto osecam ja i saopstavam. To se u politici ne moze.

Imali ste “privilegiju" da budete relativno blizu vrha onog proslog sistema, mozda da stvari posmatrate iz drugacije perspektive?

- Ako je priviligija igrati u filmovima ratne tematike, onda jesam. Ali nisam ja birao teme nego su reditelji birali mene. A pobednik je, naravno, diktirao teme. Politika je ranije bila ta koja je odredjivala odnos prema umetnosti. Danas je sve prepusteno vasem izboru. A moj izbor je visoka estetika, tema koja uzbudjuje, emocija koja pleni. Moze se reci da ideoloski ramovi vise ne postoje. Sve je prepusteno vama. Ili cete potonuti, ili cete zahvaljujuci kvalitetu opstati. Mi smo proizveli sedam filmova za relativno kratko vreme. Sedam i nije neki broj za jubilej, ali je sedmica ipak magican broj: “Sedam samuraja", “Sedam velicanstvenih", “Seven"...I ja sam, eto, srecan sto imam sedmi film.

Sa dosadasnjim producentskim iskustvom, kako gledate na perspektive nase kinematografije?

- Kinematografija je za mene zbunjujuci vitalna grana kod nas. Deset domacih filmova ce u dogledno vreme biti pred bioskopskim gledaocima, a to nije mala stvar. Zemlja u ekonomskoj krizi, mnoge nedefinisane stvari na politickom planu, jos uvek se nisu sasvim skinule sankcije... A ipak se stvaraju neki ozbiljni filmovi. Sve pocinje i sve zavrsava covekom, umetnikom.

Da li u toku snimanja insistirate da se pred Vase kolege glumce stavljaju visi zahtevi?

- Ucestvujem maksimalno oko izbora glumaca. Ja znam da je taj moj instinkt u izboru glumackih individualnosti nepogresiv. Nikada me nekakva profesionalna sujeta nije sprecavala da se radujem uspelim kreacijama svojih kolega. Pogotovo kada su to mladi ljudi. Ja se njima mnogo ne petljam u posao. Reditelj je taj koji ce oblikovati njihove karaktere. A ti mladi reditelji koji su radili kod mene imaju zanat i znaju kako da vode glumacke kreacije.

Svetski je trend da se veliki glumci prihvataju producentskog posla. Sve vise glumaca pocinje i da rezira. Hoce li se to i sa Vama dogoditi?

- Producent je gotovo isto sto i reditelj. Prvo mora da razmislja o tekstu, a posle i o tome sta ce biti pred kamerom, o scenografiji, o kostimografiji, sta ce biti od rekvizite, kako ce koja scena izgledati na platnu...U neku ruku, producent radi i rediteljski posao.

Sjajna karijera na filmu. Ipak, da li Vam je nedostajalo pozoriste?

- Na pocetku karijere bio sam iskljucivo pozorisni glumac, a kad se pojavila celuloidna traka i uspesna uloga u “Prekobrojnoj", tog trenutka sam prihvatio medij 20. veka i zabatalio pozoriste. Nisam, ipak, zabatalio interes za pozoriste, redovan sam pozorisni gledalac.